MALA JE SA MNOM 2. (ili kako sam upadao)

The Portrait of the Man as a Young Artist (cca. 30x30 cm)

.

Priča je, videćete, jednostavna, skoro novinarska, pa ipak, moraće onaj moj početak, slobodno ga preskočite:

Elem, jednom davno, toliko davno da više nije pristojno toga se sećati, livrejisanom vrataru londonske Nacionalne galerije, važno sam pokazao internacionalnu umetničku legitimaciju koja (na više jezika pisalo) obezbedjuje bespatni ulaz u sve bitne muzeje i galerije diljem sveta.

- Oh, gospodin je iz Jarda, rekao je livrejisani, glasom punim strahopoštovanja. Presamitio se u struku i teatralno mi rukom pokazao da prodjem. Ovaj me zeza, pomislio sam, tipični engleski humor… Englez je Englez i kad je vratar.., ma ne, mora da mu se učinilo, jardovci, garant, imaju slične...

Uveče, prepričavam ovo trima manekenkama iz agencije “Models One”, s kojima sam, sticajem sada nebitnih okolnosti, delio stan na uglu Kraljevskog druma, tamo poznatijeg kao Kings Road, i Poplavljene ulice (Flood street - jbg, Čelsi, tu odmah Temza)), dakle na jedva stotinjak koraka od onog čuvenog butika iz kojeg je po legendi grunuo pank. Ponosito im pokazujem tu svoju moćnu umetničku iskaznicu, one je zadivljeno gledaju, zadivljeno gledaju mene, a obrazi im se nadimnju, skoro istovremeno eksplodiraju, i onda sve tri kćeri Plave Anglije vrište i zacenjuju se, miss Sabina nekoliko puta udara čelom o sto, miss Kerin vešto glumi padanje sa stolice…

- Ali danas je nedelja, zar ne znaš da je nedeljom besplatno?

Nepojamni blam, dno moje upadačke karijere, nikada više propusnice i upadanje “na finjaka”! Ne sećam se ko me nagovori da tu glupost uzimam, prilično me gnjavaže stajala, mislim da sam čak i nešto platio, a nije me besplatno uvela nikamo. U stvari jeste.... U onaj preslatki muzejčić mog voljenog Franca Halsa u Harlemu, gradiću-puslici nadomak Amsterdama, ali teško da su tamo bili impresionirani tom prevarantskom knjižicom. Pre će biti da ih je silno raznežila moja budalasta, dobro sad, u priličnoj meri glumatana uverenost da će mene, ULUS-ovim pečatom overenog umetnika, bez pogovora pripustiti.

Da, onaj livrejisani Del Boy, baš me opametio. Morao sam da smislim nešto samo svoje. Iz ranijeg iskustva, znao sam - što gluplje, to bolje. Uočio sam da iznad biletarnica obično piše da je za posetioce mladje od 16 i starije od 60, upola jeftinije. Tada sam sasvim očito bio u srednjim dvadestim, čak su me klasična trodelna odela, koja sam tada smatrao neizostavnim, činila još starijim. Laganje o godinama bilo je dakle besmisleno, ali baš zato, složio bih nablesaviju moguću facu i retardiranim glasom ispalio jedno kliktavo “I’m fifteen”. Iza pulta, naravno, dizanje obrva, zgledanje… Okay, okay – zabrzao bih - I’m sixty two!”. Onda osmeh, katkad i nešto kao smeh, pa i poneka dodatna šala…, štos, dabome glup, ali nisu ni oni bili neki lumeni, zna se u Engleskoj gde je kome mesto… Fakat, osvežio bih im malo dosadni muzejski dan, redovno bi me nagradjivali upadom za pola sume. A ta suma, uzgred, tada uopšte nije bila naivna.

Ali to londonsko polu-upadanje, jedva da je vredno pomena. Kao oči-gledni (i uho-čujni) stranac, nisam mogao da se razmašem. Ono pravo upadanje dešavalo se u Beogradu.

Festovi, Bitefi, redje Bemusi, sve to nije moglo bez mene. Razume se regularne varijante, one sa kartom ili propusnicom, jednako kao i tiskanje pred ulazom u iščekivanju da naidje neko ko bi mogao da uvede, baš kao i ono dreždanje u čistilištu, katkad i do pola predstave, sve dok neko iznutra eventualno ne vikne “pušćaj”..., ne, to nije bilo za mene. Taj način pomalo sam i prezirao.

Nije me zadovoljavalo ni upadanje sa ulaznicama koje su, masovno i prilično vešto falsifikovali na Grafičkom odseku. Mahom je to uspevalo, ali starinski sam vaspitan, osećao sam se mufljuski. Čim su me prvi put provalili, taj metod sam, kao nedostojan, sasvim odbacio.

Pokušavao sam da smislim nešto originalno. Za skoro svaku predstavu, novu dramaturgiju. To se vremenom pretvorilo u strast, upadanje skoro da je postalo dogadjaj za sebe, katkad i važniji od onog na koji sam upadao. Pred bitefovskim kapijama zapravo se odvijao moj mali privatni Bitef. Svaki novi upad - nova radost, novi umjetnički dojam. Na žalost, samo za mene. Evo, te radosti prvi put prepričavam. Ćutao sam jer sam strepeo da će ih neko sprčkati.

Odmah nakon Akademije (ne nakon diplomiranja, ma kakvo diplomiranje, bio me tada blam da postanem “diplomirani slikar”), dakle posle pete godine, krenem da honorarišem u radiju. Ništa posebno, neke glupe reportažice, tek poneki smislen intervju, ali ono što me je tu palilo, bio je magnetofon koji sam primio na revers. Malo ko se takvih danas seća, koriste ih još jedino filmski tonci, a tada su bili standard.. Čuvene “Nagre”! Mašine moćne, glomazne, čelične, bar desetak kilograma teške…, skupe kao manji auto.

Teglio sam po gradu tu svoju retro-futurističku skalameriju, dizajniranu kao za Langov "Metropolis", ali nije mi bilo teško - davala mi je osećaj važnosti. U ovoj priči našla se jer je funkcionisala kao univerzalna propusnica. Nikakvu akreditaciju, dabome, nisam imao - ta bio sam tek novinar početnik, no svejedno, bez reči su me s tom ubeljivom gvoždjurijom pripuštali kamo mi se prohtelo. Na premijerama, pa i u pauzama, nosio sam je kao modni detalj. Tek, tu i tamo, upotrebio bih je i za ono za šta je napravljena.

To, medjutim, nije potrajalo. Ubrzo, uvideo sam da od stalnog posla tu zadugo neće biti ništa, a honorari su bili uvreda za uvredom…, ukratko, prešao sam na neki drugi posao, pa sam morao da smislim i neki drugi sistem upadanja. Ali nisam ga smislio, javio se sam.

U onoj garaži u Majke Jevrosime, gde je sada Muzej automobila, neka lisabonska trupa izvodila je „Dom Bernarde Albe“. Osećao sam da to naprosto moram videti. I nisam se prevario. Počelo je u mraku, a kada su se upalili reflektori, nad pozornicom su, vezana za noge, naglavačke visila tri ili četiti katolička fratra. No to je bio samo jedan od momenata koji su tu predstavu činili mojim konačnim pozorišnim iskustvom. Dugo sam čekao na novo, bar pribižno toliko jako. Doneli su mi ga, na nekom znatno kasnijm Bitefu, glumci iz Krakova koji su me komadom „Evropa“ u magnovenju celog usisali i sasvim smutili. Čak i da nikada nisam čuo za termin „totalno pozorište“, uzviknuo bih „totalno pozorište“.

OK, uvidjam, ovo o predstavi bila je digresija, eto, malo sam se zaneo..., da, ovde je bitno kako sam ušao. Situacija pred Garažom bila je beznadna. Ulica sasvim zakrčena svetinom, vazduh nabijen žudnjom da se prodre unutra, u masi i dosta celebrity faca – ni za njih nije bilo mesta. Nekoliko minuta vrteo sam u mislima varijante, ali čim sam iskreno odustao, u glavi mi je zazvonilo i nešto mi je javilo da je plan spreman, mada mi nije saopštilo detalje. To nešto, prosto me je katapultiralo u masu, razgrtao sam je, odlučno koračajući ka ulazu (a odlučnost je inače ključna za uspeh ovakvih poduhvata), i uopšte ne usporavajući taj svoj ko-vas-šiša korak, prošišao sam pored vratara, dobacujući mu uzbudjenim glasom nešto na lažnom potrugalskom, tačnije, na nečemu što je trebalo da zvuči kao portugalski. Vikao sam zapravo i onako južnjački prenaglašeno gestikulirao u smislu snažnog povlačenja nekih nevidljivih užadi. Kao da sam znao da će malo kasnije, one nesrećne franjevce kešati naglavačke. Logično, mislio je da sam iz njihove tehnike i samo je klimao glavom, u smislu „o, razumem, razumem...“

Taj uspeh toliko me je osokolio da sam ceo taj Bitef odgledao upadajući na skoro isti način. Samo su se jezici smenjivali. Možete onda misliti koliko me je oduševila neka norveška grupa, koja je pre par godina u Domu omladine izvela celu jednu neverovatno dinamičnu, vrlo kafkijansku predstavu na lažnom poljskom. Sa pozornice su sve vreme furizno kuljale bujice onih tvrdih, najtvrdjih mogučih Ž-ova, Š-ova i Č-ova, kakve ćete čuti jedino od Poljaka (i, u mnogo manjoj meri, od radikalnih Vojvodjana). U celoj predstavi nisu upotrebili ni jednu jedinu regularnu reč bilo kog jezika, pa ipak, predstava je bila svakome razumljiva.

Imao sam sreću da posle razgovaram sa rediteljem, inače Poljakom, i sa glumcima od kojih ni jedan nije bio Poljak. Ispostavilo se da nikakav tekst nije postojao i da je sve bila najčistija improvizacija i ačenje. Prosto, ufurali se u fazon, proizvodili buku sa karakteristično poljskom intonacijom. Baš kao što sam i ja onomad bučao na bajagi portugalskom. A nešto mislim, tada nije bilo onih brazilskih serija što ih nabavljaju za dolar po epizodi…, Mora da je kroz ove godine, narodu ipak nešto od portogeša ušlo u uvo - teško da bih ijednog portira danas uspeo da prevarim.

Dobro sad, nisam baš sve jezike morao da glumatam, nekolike sam ipak bar donekle govorio. Ključ uspeha bio je u tome što vratari mahom nisu razumevali ni jedan, pa se nisu usudjivali da komplikuju. Dabome, dobro sam pazio da pred istim službenikom ne ponovim istu predstavu.

Bilo je mnogo tih igrokaza, pripremanih i uvežbavanih, ali I onih, na licu mesta improvizovanih. Nekih, eto, ne mogu da se prisetim, nekih ni ne želim više da se sećam, a kamo li da ih kome prepričavam - ni tada me me nisu ispunjali ponosom. Ne, nije tu bilo ničeg nečasnog, ponavljam, starinski sam vaspitan i nikakvo laganje naprosto nije dolazilo u obzir. Ni jedan od tih štosova nije uključivao ni najbezazleniju laž, ali bili su, mada efikasni, katkad toliko glupi da me je sramota.

Jednim se, medjutim i sad ponosim. U mojoj privatnoj mitologiji, čuva se pod šifrom “Mala je sa mnom”. Najduže se održao na repertoaru, a njegova premijera bila je i za mene iznenadjenje. Desila se pred festovsku premijeru jednog, sada već legendarnog filma,, za koji sam unapred znao da ga jednostavno moram videti. Scenario uopšte nisam smišljao, ideja je kvrcnula u magnovenju i smesta je realizovana.

Dohvatio sam za nadlakticu najlepšu devojku iz buljuka što se tiskao pred ulazom Doma sindikata, i smirenim je glasom pitao hoče li da je uvedem. Nisam čuo da li je nešto odgovorila, bila je velika graja, ali bez otpora je dopustila da je, pomalo grubo povučem kroz masu. Dabome, zapovedio sam joj da ne usporava korak, to je u ovakvim situacijama ključno. Pored vratara sam, jedva ga i pogledavši, protutnjao poput lokomotive, tegleći devojčicu koja se od uzbudjenja dražesno saplitala. Dobacio sam mu samo jedno nehajno “mala je sa mnom”, kao da se moje pravo da kamo bilo uvodim koga hoču, samo po sebi razume.. Tako sam skoro svu njegovu pažnju, sa sebe prebacio na "malu", a ona nije sporna, nju neko uvodi. Zapravo sve sam time preskočio, sva logična pitanja prepupredio, a naročito ono ključno pitanje: “OK, mala je očito s tobom, ama ko si, bre, ti?”

Kad neko tako samouvereno prodire, a još k tome i nekoga vuče za sobom, taj mora da je stvarno neko. Prosto, moraš ga prepoznati, pa makar ti bio i sasvim nepoznat. Sva pitanja su dakle bila unapred deplasirana, mogla su uroditi jedino kakvom brukom, možebitno i belajem. Vratarevo je da zna ko je ko, i ne sme da pogreši! A devojke? Pa onima za koje mi se učinilo da imaju nešto duha, priznavao sam da je to bila šala, dok me je kod onih drugih zabavljalo da misle kako sam stvarno neko. Efekat je u oba slučaja bio izvanredan.

Da ne bi bilo zabune, valja znati da sam tada, kao uostalom i sada, bio skoro niko. Uspešnost tih upada mogla se objasniti jedino drskošću, faktorom iznenadjenja i vremenskim tesnacem u koji sam sateravao nedužne cepače karata. Naprosto im nisam ostavljao vremena da se priberu. Na sreću (katkad i na nesreću) lako me je zapamtiti, štaviše, kad me na televizoru, u prodavnici, ili u nekom drugom mediju jednom vide, ljudima se čini da me vidjaju stalno. Ovo je učinilo da sam pored istih vratara, čak uz pozdrav i srdačni osmeh, kasnije glatko prolazio i sam. Nikada im nije padalo na pamet da me pitaju ko sam dodjavola ja. Da su me pitali po čemu sam zapravo poznat, ladno bih odgovorio "poznat sam po tome što sam poznat".