S ONE STRANE DUGE - Tuga trećeg doba u tri čina

Postoje dva dana u mesecu kada upućeni izbegavaju namirivanje svojih finansijskih obaveza u obližnjim bankama i poštama. Uprkos svim vremenskim prilikama i neprilikama, tog 10. i 25. u mesecu, duše sa vidljivim tragovima prošlosti na oronulim licima, ortopedskim pomagalima i neizostavnim cegerima, gegaju se po svoje parče života. Oni i ja.

Ja nisam penzioner, a bojim se da to nikada neću ni postati, s obzirom na nedostatak i teorije verovatnoće da u svojoj radnoj knjižici ispunim uslov za sticanje tog statusa. Odlazim po penziju moje majke u zabačenu postu na kraju naselja u kome živim.

TUGA TREĆEG DOBA - I ČIN

Mala adaptirana prostorija u svega 30-ak kvadrata, dva šaltera, dve stolice, kalendar na zidu i "sto godina samoće" u njoj. Čitav jedan vek stane u tu prostoriju svakog sata radnog vremena. Njih 15-ak strpljivo stoji i čeka. I naravno ja. Vremenom sam ih sve upoznala. Kada dolaze, kolika su im primanja a koliki izdaci, familije na fotografijama u iskrzanim novčanicima. Prostate, osteoporoze, reume, skleroze, hemoterapije, popusti, akcije i ja.

Izabrala sam tu poštu ne zbog najmanje gužve, već zbog devojaka koje u njoj rade, u narodu poznate kao "šalterske službenice". Ipak, one nisu samo to. Slučajno ili namerno, iza staklenog paravana plene ljubaznost, osmesi i toplina. Puno strpljenja za izgubljene lične karte, oštećeni sluh i vid, demenciju, usporene pokrete. Često vidim mršavu ruku koja iz cegera vadi spremnih 100g kafe, šećer u kocki ili ratluk i stidljivo i diskretno progura kroz polukrug na staklu. Ima ih mnogo.

TUGA TREĆEG DOBA - II ČIN

Posle banke sledi, šta bi drugo nego - apoteka. Mesečna nabavka "eliksira mladosti". Moji drugari i ja, u nesinhronizovanim vremenskim razmacima odlazimo do najbliže, inače u vlasništvu moje prijateljice. Zna da dolazim, čekaju me kafa i stolica.

Ponovo 30-ak kvadrata. Lekovi, vitamini, kozmetika uz prepoznatljivi miris apoteke. Sedam iza staklenog paravana, ćaskamo koliko joj okolnosti dozvoljavaju. Jedan za drugim stižu svi moji drugari. Prostata, osteoporoza, skleroza.....Te divne plave oči, prijatan osmeh, umirujući glas i optimizam spakovan u svakoj kesi punoj lekova, izmame osmeh svakog mog drugara. I moj, sada i onda kada su u mojoj kesi bile pelene za odrasle, tečna hrana, rukavice...

TUGA TREĆEG DOBA - III ČIN

Zdrava hrana, bar se tako zove. Na drugom kraju naselja. Odlična lokacija, solidno snabdevena, reklo bi se zavidnog prometa. Nema staklenog paravana. Vaga, kasa i sve na meru. Samo se jedna stvar u toj prostoriji ne može izmeriti - osionost i bezobrazluk prodavačice. Srećem svoje drugare i tamo. Čaj, žele bombone i neki medenjak za unuke.

Ona prevrće očima, lupka prstima po polici i izgovara iznos kao da svi treba da čitamo sa njenih usana i čim ih pogledom isprati izgovara: "Pola sata za 100g".

Osmelih se: "Pola sata u njihovom životu je mnogo, a tvom ništa. Potrošićeš svoj život i ostariti u ovoj zdravoj hrani, a tvoja duša neće biti ni gram teža". Mislim da me nije razumela. I dalje kupujem tamo, ona i dalje prevrće očima i tupka po polici.

Neke svoje drugare više ne viđam. Otišli su sa one strane duge.