Beli štap kao rešenje optimalne socijalne vidljivosti slepih

Štap, kao pomoćno sredstvo slepih, služi poput proteze da slepa osoba, kao nekom vrstom produžene ruke, “opipa” neposredno okruženje. Možda bi ovakva percepcija neposrednog prostora mogla jezikom sveta koji vidi da se karakteriše i kao „kratkovida“, bez namere da se pri tome bude zabavan, već da se naglasi ograničenost dobrobiti pri njegovom korišćenju. Ipak, štap se nalazi u kategoriji pomoćnih sredstava za slepe, a ne u kategoriji proteza, jer olakšava taktilnu percepciju okruženja u odsustvu vida. Pri tome se ne misli samo na čulo dodira vrhova prstiju, nego na opšti stepen sposobnosti da se putem štapa koji se drži rukom utvrdi osobina određene površine, kao i sopstvena fizička pozicija u odnosu na nju.

Naslovna stranica Dideroove knjige “Pisma o slepima, kao uputstva za upotrebu onima koji vide”

“Madam, otvorite Dekartov 'Dioptrik'. Tu ćete naići na fenomene čula vida dovedene u vezu sa fenomenima čula dodira i videti prikaze ljudi koji pokušavaju da vide uz pomoć štapova.”
Iz Dideroovih “Pisama o slepima…”

O nastanku belog štapa postoji mnogo sličnih izveštaja iz različitih izvora. Oni ne protivreče jedni drugima, ali često različito interpretiraju neke manje pojedinosti.

U literaturi pri mnogim udruženjima slepih u Engleskoj, Nemačkoj, Francuskoj, Austriji, pa i SAD, tokom ovog istraživanja se nije moglo naći mnogo prikaza autentičih istorijskih referenci. Ipak, u brojnim telefonskim razgovorima vođenim tokom rada, glavne pojedinosti vezane za nastanak belog štapa su bile poznate svakome ko se ovom temom u širem smislu bavio.

Silueta slepe osobe iz antičkog vremena: crtež zidnog likovnog prikaza iz Herkulaneuma

Poput psa vodiča, beli štap se takođe sistematski uvodi između dva svetska rata. Kroz istoriju su oba ova pojma, u tesnoj vezi sa slepima; pas – kao pratnja i štap – kao izvesni vid oslonca. Ali, kao signal o slepoći pojedinca tada još nije bio sistematski korišćen.

Često prepričavajući odvijanja mnogih događaja na ovu temu, razni literarni sadržaji pak navode vrlo kratko i uvek istim rečima slučaj koji govori o čoveku koji se smatra pronalazačem belog štapa. Nažalost, ni jedan izvor, sa kojim je ovo istraživanje došlo u kontakt, ne raspolaže drugim pojedinostima:

„1921. godine Džejms Bigz, fotograf, rodom iz Bristola u Engleskoj, gubi vid nakon jedne nezgode. Osećajući se nelagodno u gustom saobraćaju u okolini svog doma, odlučuje se da štap oboji belom bojom, kako bi bio upadljiviji...“

Ali, mnogo detaljnije je pisano o jednoj gospođi koja se takođe posvećeno bavila istom idejom u Francuskoj. Naime, tada 42-godišnja Giji Derbmon (Guilly d’Herbemont) uočila je 1930. godine opasnost sa kojom se suočavaju slepi usred ekspanzije motorizovanog saobraćaja. Semafor je u to vreme bio još uvek retkost, kao i obeleženi pešački prelaz, pa je policajac, uz pomoć kratke bele palice u ruci, kontrolisao saobraćaj na posebno prometnom mestu ili raskrsnici.

Giji Derbmon je od samog početka bila ubeđena u apsolutnu nužnost jedinstvenog signala slepih u javnosti. Tako se dosetila belog štapa, kao mogućeg rešenja vidljivosti slepih u javnosti, sličnog onom koji koriste saobraćajni policajci. Prema njenoj ideji, on bi čak mogao po potrebi da posluži da se vozaču skrene pažnja da uspori, a u krajnjoj nuždi i da zaustavi vozilo.

Pismom se obratila glavnom uredniku tadašnjeg dnevnog lista “Eko d Pari” (Echo de Paris), a list odmah objavljuje njeno obraćanje i o tome obaveštava organe obezbeđenja, Parisku i Državnu policijsku upravu. Odmah zatim su se predsedavajući raznih institucija sastali sa udruženjima slepih.

Članak o inicijativi pokrenutoj od strane Derbmon

Na početku, pomalo sa skepsom nekih iz udruženja slepih, jer se beli štap nekim slepima činio kao znak lične slabosti ili fizičke inferiornosti u javnosti, ideja biva prihvaćena na referendumu održanom u bolnici Kanz-Van (Quinze-Wingts). Prva dva štapa dodeljena su jednom oslepelom u ratu i jednom slepom civilu, nakon čega je usledila donacija od 5.000 štapova, koje je Derbmon finansirala ličnim sredstvima.

„Par sedmica nakon ozvaničavanja belog štapa, tragičan događaj komplikuje situaciju. U nameri da pređe aveniju Jelisejska polja, i to uz pomoć belog štapa na obeleženom pešačkom prelazu, doktor Rasin biva pregažen i smrtno povređen od strane neobuzdanog vozača. Doktor Rasin je bio kvalifikovani medicinski radnik, ostavljajući za sobom majku i suprugu sa dvoje dece, bez osnovnih sredstava. Levičarski ekstremistički krugovi pokušali su da se politički okoriste situacijom, pripisujući grešku upotrebi belog štapa, tj. time ukazujući na međuklasni kontrast između bespomoćnih slepih i imućne inicijatorke uvođenja belog štapa.“

Dogadjaj je čak tematizovan i karikaturom u satiričkom listu “Žamiz“ (J’amuse), 1. aprila 1933. godine, ismevajući cinizam vozača koji su na beli štap gledali kao na amajliju koja daje apsolutno prvenstvo u saobraćaju: (opis slike za slepe čitaoce teksta: ljutiti vozač, pokazujući na beli štap koji drži u ruci, viče na pešaka koga je udario autom): “Pa, pobogu! Vi uopšte ne pazite! Vi ne vidite da ja imam beli štap!”

O donaciji belog štapa u Francuskoj bilo je još u toku iste godine izveštavano preko radiostanice Bi-Bi-Si (BBC), da bi ubrzo zatim uz podršku Rotari Kluba (Rotary Club) ova ideja bila inicirana i u Engleskoj.

Godinu dana pre toga neki časopisi u SAD su pisali o tome (kao npr. 1930. – u prvoj belešci o belom štapu iz Nju Bejkona (decembarsko izdanje, s. 265) – „U Parizu, je glavni šef policijske prefekture podržao ideju da slepi pešaci treba da koriste bele štapove” da bi već u oktobru 1932. godine i u SAD bili uvedeni prvi beli štapovi.

Uprkos teškoj bolesti, težoj plućnoj infekciji, koja ju je primorala na četvorogodišnji boravak u Montani, Derbmon se vraća svom životnom zadatku, širenju ideje o korišćenju belog štapa.  Iz zahvalnosti usled uspešnog oporavka nakon operacije u Lozani u Švajcarskoj, donirala je 100 belih štapova slepima Lozane 1938. godine i osnovala inicijativu belog štapa, kao simbola slepoće, čiju je ulogu do tada tamo imala žuta traka, nošena oko nadlaktice. 

Derbmon u društvu članova Anteralie kluba

Neki izvori govore o tada još uvek kratkim palicama, poput onih koje koriste saobraćajni policajci, čemu protivreči prikaz na slici, gde Derbmon februara 1931. godine u društvu članova Anteralije kluba (Interalliée Club) stoji sa dugačkim belim štapom u ruci.

Pojava belog štapa bila je naročito značajna za epohu na početku automobilske industrije, ili je i sama bila njena posledica, kao što se u nekim diskusijama o uvođenju belog štapa nakon Prvog svetskog rata može pročitati:

„… postojalo je opšte slaganje sa činjenicom da je ovo bio gest altruizma u vreme nemilosrdne konkurencije i bezgraničnog traganja za zadovoljstvima.“

Kao što je pomenuto, baš kao na pojavu pasa vodiča slepih, na beli štap naglo nailazimo svuda u vremenskom periodu nakon Prvog svetskog rata i zbrinjavanja ratnih žrtava. Kakva je tačno veza između Prvog svetskog rata i porasta slepe populacije, tj. ratne slepe populacije i njenog zbrinjavanja, objašnjava stepen destruktivnosti novog oružja i municije korišćene u Prvom svetskom ratu. Naime, jedna od njegovih glavnih ratnih strateških karakteristika bila je da se protivniku nanese što veći broj ranjavanja, kako bi se borbena efikasnost oslabila evakuacijom ranjenika:

“Šest procenata svih ranjenika bili su oni sa povredama očiju. U ranijim ratovima bilo je 2 procenta. Razlog za to se nalazi u načinu ratovanja: rovovske bitke, pucanje u ležećem položaju uzdignute glave, borbe u kojima su korišćene mine i ručne granate, kao i šrapnelski projektili sa punjenjem velike količine metalnog materijala (na slici), dovodili su vrlo često do povrede glave. Polne bolesti i nečistoća usled neprestanog kontakta sa tlom u lošim higijenskim uslovima, dodatno su štetile inače osetljivim očima. Popularno verovanje da je najveći broj oslepelih u ratu izgubio vid u bitkama usled korišćenja bojnih gasnih otrova je pogrešno. Zna se da su pogodak metkom i povreda usled eksplozije ipak bili glavni razlozi za trajnu slepoću. Jedan od najpoznatijih i najdelotvornijih otrovnih gasova koji su bili korišćeni, bio je iperit. Ovaj gas je iritirao tkivo vežnjače i time onesposobljavao vojnika. Iritacija, mada dugotrajna, ipak nije ostavljala trajne posledice. Bilo je i drugih bojnih materijala, koji su mogli da dovedu do oslepljenja, ali samo pri direktnom kontaktu. No, kontakt sa tim materijalima je u najvećem broju slučajeva imao i letalni ishod, jer su tada već bili oštećeni i disajni putevi.”

Prikaz svih delova (309 kuglica (<9g) i 158 delova (>5g) nastalih nakon eksplozije 7,5cm šrapnelskog projektila

Bolesti koje su tokom rata vladale su bile: trahom, triper, gnojne upale kože ili boginje, posledice zloupotrebe alkohola kao i metilalkohola - zamene, jer je u ratu često bilo teško doći do pravog alkohola.

Do Prvog svetskog rata status ratnih invalida je bio jako loš. Naime, u ranijim ratovima se znalo - ukoliko se neko bio odlučio za vojni poziv, bilo je to najčešće iz vrlo određenih pragmatičnih motiva. Viši oficir, inače loše plaćen, ipak je imao šanse da dođe do velike slave i mnogo počasti. Čast je u to vreme bila izuzetno predimenzionisana vrednost, čak mnogo važnija u društvu nego novac ili posed. Običan vojnik imao je mogućnost da se obogati ratnim pljačkanjima. Dakle, motivacija za ratovanjem bila je intenzivno upravljana interesima pojedinca.

Tokom dva svetska rata status boraca se menja. Oni su sada bili motivisani i vođeni kolektivnim ubeđenjem u jednu ujedinjujuću ideju. Nije se više ratovalo za veleposednika ili plemića, nego npr. u tada nacističkim umovima čelnika Nemačke i Austrije, za nove ideje, poput "produžetka i opstanka rasne populacije", otadžbine, nacije itd. Za te ideje borac se zalagao, bio je ranjavan i umirao je. Dok je ranije za postradalim borcem žalila samo njegova familija, sada se to smatralo obavezom cele nacije. Do ratnih povređivanja nije više dolazilo po dobrovoljnom pristupanju u rat, nego po mandatornom doprinosu u ratu, tj. po slanju od strane društva koje je vojniku nalagalo zadatak da se bori. Iz toga proizilazi obavezivanje sistema da se brine o onima koji su, zbog toga što su usled sopstvene žrtve ranjavanjem u ratu, bili u nemogućnosti da nastave normalan život u društvu. Ratna odšteta time postaje obaveza zajednice, pa su oslepeli u ratu bili finansijski obeštećeni od države.

Raslojenost slepe populacije. Oto Diks: “Ratni bogalji”, 1920., “Kartaši”, 1920. i “Prodavac šibica”, 1921.

Takozvani civilni slepi bili su lošijeg društvenog statusa, jer im se, kako je to zakonima toga vremena bilo precizirano, nesreća nije dogodila u opšte-društvenom interesu. Bez obrazovanja i finansijske podrške civilnim slepima, pa čak i civilima oslepelim tokom rata, nije preostalo drugo, neko da prose. Čak opisan u literarnim i likovnim delima, vrlo brzo nastaje dvoklasni društveni sistem slepih. Govori se i o troklasnom, u periodu nadolazećeg, a zatim i vladajućeg nacizma i njegovih doktrina poput “nadčoveka”, “čistoće”, “rase”, “genetike”, “telesnog tipa” i sl.

U gornjem levom uglu naslovne strane bečkog lista objavljenog od strane Udruženja ratnih slepih Austrije ilustrovan je vojnik oslepeo u ratu, sa psom i štapom u ruci. Ovaj crtež iz 1923. godine prikazuje već tada ustaljenu i prepoznatljivu siluetu slepe osobe, baziranu na likovnim predloškama iz proteklih vekova: štap i pas pratilac - na povocu. Nasuprot tome, kod pasa vodiča slepih se koristi čvrsta konstrukcija, nalik upregu. Kada se radi o prikazu štapa na slici, on može da predstavlja isključivo način služenja štapom opisan kroz ranije vekove, jer ilustracija datira iz perioda pre prvog zapisa o otkriću i sistematskom uvođenju belog štapa 1930. godine. Štap je slepima kroz istoriju služio u svrhu sigurnosti u održavanju ravnoteže, u izvesnoj meri takođe narušene u odsustvu vida, kao i u pravovremenom otkrivanju prepreka na putu.

Prvi podaci o širenju ideje o belom štapu u Nemačkoj i Austriji, datiraju tek sa kraja 50-ih godina. Pretpostavlja se da je između tada zaraćenih strana razmena opštih informacija bila osetno otežana, pa da je zbog toga u Nemačkoj i Austriji do širenja ideje o belom štapu došlo znatno kasnije.

U SAD je zasluga za uvođenje belog štapa pripisana Klubu Lajens Internešnel. Slično kao i Derbmon na drugoj strani sveta, u Parizu, 1930. godine, Džordž A. Bonem (George A. Bonham), član Lajens Kluba iz Peorije u Ilinoju (Lions Clubs, Peoria, Illinois), posmatrao je slepog čoveka koji je pokušavao da  pređe jednu gusto frekventiranu saobraćajnicu, noseći u ruci crni obični šetački štap. Uvidevši slabu uočljivost slepih lica u motorizovanom saobraćaju, Lajens Klub se odlučuje na popularizaciju ideje belih štapova za slepe u cilju povećavanja vidljivosti slepih lica.

Po povratku američkih oslepelih ratnih veterana iz Drugog svetskog rata, dalje se radilo na razradnji i usavršavanju oblika i načina upotrebe belog štapa kako bi se slepima omogućila veća samostalnost u svakodnevnici.

 Primeri različitih veličina i oblika belog štapa iz SAD

Tome sleduju i razni pokušaji daljih formalnih intervencija i korenitijih izmena na formi i načinu upotrebe pomoćnog sredstva u kretanju slepih. Uz pomoć belog štapa, tj. “dugog belog štapa” (engl: long white cane, nem: weisser Langstock, fr: canne blanche longue), kako danas glasi pun naziv ovog pomagala za slepe, naročito su bile teške za savladavanje prepreke koje su se nalazile u visini gornje polovine tela. Zato je bilo daljih radova na oblikovanju novih pomoćnih konstrukcija koje su osobi pružale veću frontalnu zaštitu, kao što se može videti na crtežima u nastavku. Ipak, beli štap se na dužem vremenskom planu pored svih njih pokazao kao najpodesnije pomoćno sredstvo.

Nove tehnologije donele su mogućnost da npr. ultrazvučni senzor na donjem kraju štapa “skenira” podnu površinu, registrujući neravnine i ispuštajući vibrirajuće signale na gornjem kraju, u predelu gde se štap drži rukom itd. U cilju lakšeg nošenja i korišćenja, štap je napravljen od ugljeničnih vlakana ili aluminijuma, kao i kombinacijom sintetičkih materijala uz modifikacije na rasklopivosti i lakšem skladištenju prilikom odlaganja (teleskopski ili rasklapanjem).   

Vidovi sklapanja i strateški kolorit današnjeg belog štapa; Od prošlog veka do danas su dalja tehnička unapređenja na belom štapu malobrojna, što potvrdjuje njegovu dugotrajnu održivost kao rešenja orijentacije i identifikacije slepih u saobraćaju

Sa stanovišta oblikovnog dizajna, on je možda nenadmašeni primer redukcije funkcije, simbolike i forme na nužno, što možda i nije slučajnost, ako se uzme u obzir istovremeno rađanje minimalizma (moderne), kao graditeljskog i dizajnerskog načina razmišljanja, koje zastupa ista načela.

Zahvaljujući beloj boji, on pojačava osećaj, kao i realni stepen sigurnosti pri kretanju slepe osobe u javnosti. Za nošenje je lagan, a njegovo korišćenje pruža i dopunsku kontrolu ravnoteže. Nije skup, a svojim izgledom asocira na štap kao pomagalo u hodu - pomoćni predmet koji je odavno kulturološki usidren kao simbol izvesne telesne slabosti.

„Slabost je zaista nešto što prirodni poredak dovodi u nesklad, ali slabost nije monstruoznost, jer ona ima svoje mesto u civilnom kao i u kanonskom pravu. Iako slabost prirodi ne ide na ruku, slabost je pravom predviđena.“
Mišel Fuko, 1975.

Značenje ovog termina je u društvu tokom istorije bilo praćeno promenama: nasuprot ranijim epohama, kada su nejaki i bolesni bili izloženi podsmehu i poniženju, danas je tuđa slabost osobina koja izaziva sažaljenje okoline, što kod slepih često takođe izaziva osećaj neprijatnosti i rezervisanost.

Pitanje o prvoj varnici ideje o belom štapu neka ostane otvoreno. Globalni refleks na tehnološki napredak sa početka XX veka ili genijalno otkriće sa autorstvom pojedinca? Beli štap zato možda možemo da smatramo kako revolucionarnim, tako i evolucijskim događajem.

Potrebe slepih su vrlo kompleksne. U vremenu digitalizacije svakodnevice, moraju se uzeti u obzir i novi uslovi integracije slepih, bez namere da se time značaj belog štapa pokuša da umanji. Doba vizuelnih interfejsa oduzima značaj taktilnoj percepciji u mnogim svakodnevim radnjama, pa je u ovakvim konceptima populacija koja vidi prioritetna radna snaga. To predstavlja izazov za slepe, kao i za dizajnere i pronalazače koji se ovakvim temama i tehničkim rešenjima intenzivno bave. Rešavanjem tehničkih problema svakodnevice slepih, mnogih od tih problema i starijih nego što je kompjutersko doba, postižu se rezultati u sve kompleksnijim elektronskim konceptima pomoćnih sredstava za slepe. Ipak, simbolika i potencijal forme takvih predmeta, tj. njihovog korišćenja u javnosti od strane slepih lica je tema koja se u praksi često premalo obrađuje. Između ostalog, i iz ovog razloga beli štap ostaje verovatno neponovljiv primer elegantnog rešenja jednog problema od opšteg društvenog značaja.

…..
Ovaj članak je nastao iz radnog materijala, sakupljanog tokom istraživanja istorijskih podataka o belom štapu, istorije pisma slepih, pasa pratilaca i pasa vodiča slepih, u okviru rada na doktorskoj disertaciji na Katedri za sociologiju umetnosti i kulture, na Univerzitetu primenjenih umetnosti u Beču. Pored informacija dobijenih korespondencijom sa porodicom d’Herbemont i intervjua sa dr B. Hoffmann, pojedinosti ovog isečka istorijskog pregleda potiču iz sledećih izvora:

Denis Diderot: Lettre sur les aveugles à l'usage de ceux qui voient, Taylor Institution Library, St. Giles, Oxford, 1749
http://www.lions14-c.org/newsletters/november_11_newsletter.pdf izvor neaktivan, kopija dokumentovana
http://www.lionsclubs.org/resources/EN/pdfs/iad413.pdf poslednja poseta: avg. 2016
thereviewnewspapers.com/PDF/5-13-2010/ZONE 3 WEB LAYOUT.pdf izvor neaktivan, kopija dokumentovana
dherbemont.free.fr
Mireille Oblin-Briere, La canne blanche, Editions Privat, Toulouse, 1981
Otto Jähnl, Die Österreichischen Kriegsblinden der beiden Weltkriege, 1994, s. 103
RNIB reference library, http://www.mail-archive.com/accessindia@accessindia.org.in/msg52473.html poslednja poseta: avg. 2016
www.njcounciloftheblind.org poslednja poseta: avg 2016
Technik 1900 Die Entwicklung der Waffentechnik, Bearbeitung Siegfried Sommer, Reinhard Welz Vermittler, Mannheimer e.K
Waffen, 7000 Jahre Waffengeschichte, Vom Faustkeil bis zum Cruise Missile, David Harding (Hrsg.) 2000.
Claudia Gottwald, Lachen über das Andere, Eine historische Analyse komischer Repräsentationen von Behinderung, Transkript 2009, s. 128
Intervju sa Dr Barbarom Hoffmann, dokumentovano
kremser.wonne.cc/strassenverkehr/stvo-3-info.html izvor neaktivan, kopija dokumentovana
Foundations of Orientation and Mobility, B. B. Blash, W. R. Wiener, R. L. Welsh, Editors. Second Edition, 1997. s. 232-236
kriegsblinde.at
Barbara Hoffmann, Kriegsblinde 1914-34, 2005, s. 43-51
Michel Foucault, Die Anormalen, Suhrkamp, 2003 s. 87
Michel Foucault,  Die Archäologie des Wissens, Suhrkamp 1981, s. 50