BANOVANI PARTIBREJKER

ILI KAKO SAM UČUTKAN NA BLOGU B92

ILI KAKO SAM UČUTKAN NA BLOGU B92

----------------

Banovan sam, banovali me sa bloga.

Ili se kaže, banovali me na blogu? Pitao – mišljenja podeljena, proguglao – osam prema sedam - mršava prednost “sa bloga” - još se ništa ne zna.

To virtuelno banovanje za mene je novina. Na ono stvarno, davno sam oguglao - u ovom gradu, odistinski me banuju oduvek.

Kad sam primetio da su mi, bez ikakve najave, uskratili sva forumska (forumska k’o gradjanska) prava, reagovao sam pomirenošću čoveka koji je na ukinuča svik’o. “Yes, it’s come to this - prosto sam rekao sebi - i banovani gradjanjin je nekakav gradjanin.

A baš je dobro, to na blogu, krenulo. Obećavajuće. Diskusija (nešto o Draži Mihajloviću) taman se kako treba zaošijala, pa mi došlo krivo što više nisu hteli da se druže. Još više mi bilo krivo što se žurka nastavila bez mene. Nikome više nisam mogao da odgovorim, ni onako blago, s nežnošću, kako to meni najbolje leži.., a ni da skrešem, onako kako mi ponekad dodje, kako se katkad prosto mora. U sred porvice vezali mi, eto, ruke, pa ispalo nezgodno, ispalo da sam se uplašio, da mi je, vazda neodustajnom, "milo pobjegnuti"

“Tajanstvenoj urednici” (takav je, nećete verovati, nick urednice bloga) pošaljem odmah mejlić, molim je da objavi to njeno…, da razglasi to moje banovanje, samo da ne ispadne, samo da svi ne pomisle…, a Tajanstvena gordo ćuti. Sutradan pošaljem opet, ona još ponosnije ćuti. Priznajem, smetnuo sam s uma da je subota, zaboravio potom i da je nedelja, jbg, ne radim odavno nigde, ne radim više ni za koga - baš sam onako temeljno, al' odistinski banovan, pa mi svi dani isti, ali mogao je to valjda i neko od dežurnih... Onda kontaktiram koga treba - smesta me obaveste da je traženo obaveštenje okačeno. Čine mi, kažu, time uslugu, mimo običaja.

Tražim ja posle to obaveštenje po blogu, razgrćem gomilu komentara, uzbudjen sam, dabome, objavljeno nešto o meni…, moja sujeta zahtevala da to vidi… I uspe mi nekako...

“Nick st.jepan je banovan”.

To napisali. Toliko! Bez "pravnog leka", taman k'o presuda Draži Mihajloviću, povodom koje se diskusija i začela. Taj redak, zamuvan usred ogromne bale tekstila, mogao bi da uoči samo onaj ko bi ga ciljano tražio, i tom se traženju ceo posvetio. A što bi ga iko tražio? I kako bi znao da treba da ga traži? Učtivo im se zahvalim na usluzi, kazem da je to za početak odlično, i da ću dalje popularisanje svog banovanja, preuzeti na sebe.

U mejlu, citiram i deo njihovog pravilnika u kojem je pobrojano sve što na blogu nije dozvoljeno, te ih zamolim da podvuku pravila koja sam prekršio. Ništa nisu podvukli, ništa ja s tog menija nisam konzumirao, nije se tu imalo šta naplatiti. A ono pravilo koje, priznajem, jesam pogazio, u njihovom tipiku prosto ne postoji. Previše je poseban slučaj, strahovito ga je teško definisati. Podseća na onu, nekada jako popularnu pesmicu zagrebačkog “Kvarteta četri em”: “…Ne, ti ne! A zašto ne? Zato jer ne!”

Nikada nisam razumeo zašto, možda je sve to čista slučajnost, ali ispada kao da se beogradski default “Mimica ni pod razno” na B92 primenjuje striktno. Oduvek. Valjda jer nikada nisam bio u "ekipi". Ne može kako se kome ćefne, mora se biti u "ekipi".

Čak i u vreme kada, povodom nekog mog projekta, samo što iz rerni nisam djipao, tamo za mene nikada ni sekundice. Baš kao ni na prvom programu RTS. Zašto? Pa prosto, opozicija bila uverena da iza mene stoji vlast, vlast podozrevala da sam čovek opozicije. Neka treća varijanta, npr. samostalnost, nikome nije padala na pamet. Malobrojni, koji su tu samostalnost provalili, smatrali su je nepristojnom. Ja sam pak, snažno čutao, dozvoljavao da svako učitava ono što mu je tu izgledalo najlogičnije, na celom tom zbunu žestoko zaradjivao i pritom se baš lepo zabavljao. Ali o tome drugom prilikom.

Da li da ponemem kontekst u kojem sam banovan? Ne znam, malo je nezgodno... Pokušaću, ipak, što kraće i što neutralnije:.

Bezidejno surfujući, naletim na blog u kojem se integralno citira Obrazloženje presude Draži Mihajloviću. Ispod bloga komentarišu, ismevaju skarednu ne-pravnost te presude, sve onako rutinski, predictable...., a onda istinski šok. Neko okačio gomilu izvoda iz nečega za šta tvdi da je Zbornik dokumenta Vojnoistorijskog instituta Vojske Srbije (tom XIV - dokumenti četničkog pokreta Draže Mihajlovića - knjiga 1). Užasavajući materijal koji bi, ukoliko mi dokažu da nije falsifikat, mogao dramatično da posuvrati moje relativno pozitivno mišljenje o četničkoj strategiji ne-zameranja Nemcima. Ako je sve to tačno, pomislim, nikakva priča o Draži više uopšte nije moguća.

Ali ne, uzviknem u sebi, to je nemoguće, toliki ozbiljni i pametni ljudi se oko uloge četništva ozbiljno spore, naročito ovih dana. Evo, upravo na TV zaseli neki istoričari, samo čekam kad će stolice da polome... Ali, što reko onaj Gogoljev junak, "čemu stolice lomiti?" Dovoljno je da se autentičnost svega toga proveri, ima valjda metoda, neka to, šta ja znam, pogledaju grafolozi, pa ako oni tu autentičnost potvrde, neka se po Srbiji više ne lome stolice, neka istoričari prestanu da se gube u bezobalnoij tekstualnosti, i neka svima bude jasno da ni jedna pozitivna, ćak ni jedna neutralna reč o Draži, naprosto više ne može biti pristojna reč. Onda bi onaj ko ga i u naprijedak bude branio, morao da se isprsi i iskreno prizna: “da, ja sam nacista, ja podržavam nacistički koncept istrebljenja celih naroda”.

Jer, ako je (ponavljam, ako je) sve to tačno, to bi značilo da nacizam Draže Mihajlovića, u biti, u svojoj idejnoj čistoti, ni malo nije inferiorniji od nacizma Adolfa Hitlera, ili od nacizma Ante Pavelića. Onda bi ono što je te velikane nacističke misli razlikovalo, bile samo konkretne mogućnosti da svoje naci ideje sprovedu u praksi (Hitlerove ogromne, Pavelićeve zavidne, Dražine skoro nikakve).

Značilo bi to da su ga samo objektivne okolnosti, samo to što je delovao u uslovima relativne ilegale, što se batrgao po gerilskim bivacima, planinskim katunima i jatačkim zaseocima, a uz to, bio stalno ometan od partizana i njihove bratsko-jedinstvene smaračine, da su ga dakle samo te nesrećne okolnosti sprečavalo da se razmaše, pa je stoga morao da kolje stihijno, kojekude, takoreći na licu mesta, ma skroz neuslovno, tehnološki primitivno, sramotno neefikasno... Koji, bre, logori smrti u onakvim uslovima, koje gasne komore, krematorijumi i slične izmotacije i luksuzacije?

Priznajem, bio sam zaprepašten. Jer, Vojnoistorijski institut Vojske Srbije je valjda ozbiljna naučna ustanova, barem meni tako zvuči, a za sve te, neupitno zločinačke Dražine naredbe, programske dokumente, poslanice borcima, fotografije, tvrdi se da su prenete iz njihove pulikacije, koja se na linkovanom sajtu može proćitati cela!

Malo mi strašno da te skarednosti, taj ogoljeni čudovišni nitkovluk ovde citiram - evo vam link, pa na sopstvenu odgovornost, sami pogledajte: http://blog.b92.net/text/12232/Mi-smo-Cicini-Cica-je-nas/ (to je link ka jednom blogu, ali sam taj blog sada nije bitan, bitna su prva dva komentara, jer sadrže dosta linkovanih dokumenata).

Ono što me je tu još više šokiralo bili su komentari na okačene strahote. Krenulo nekakvo, očito uigrano sprdanje, ispaljivanje internih pošalica..., pokuljale paušalne diskvalifikacije, ali ne toga što je predočeno, ma kakvi, nikome da proradi etički refleks, niko da onako ljudski, pa makar i bez ikakvih dokaza, pokuša da ospori verodostojnost tih užasavajućih Dražinih reči. Baš kao da su te reči sasvim legitimne! Ma niko da se, kao što nalaže elementarna pristojnost, zblane, da iznedri barem načelno nepristajanje, bez obzira da li je sve to autentično ili nije! Umesto očekivane zaprepašćenosti time što je tu okačeno, krenulo je pljuvanje po čoveku koji je to okačio. Tipično za balkanski mentalni prostor - nije bitno ŠTA, bitno je KO !

Ne mogu da verujem..., kao deca, koja se, kad je nešto previše strašno, prosto iskljuće, pa nešto u sebi pevuše. Kao kad se, naprimer, tate i mame pred njima makljaju.

Umešam se, morao sam, pitam jel’ zna neko da li su ta dokumenta autentična, ili na protiv, nisu autentična, jer ako su autentična... Obruše se na mene složno, sve nekim digresijama pedagoške prirode..., kao arogantan sam, kao što bi oni sa mnom uopšte pričali, neka ih ostavim na miru, buzz off... Ja opet, neodustajno i namerno partibrejkerski insistujem na istom pitanju, pokušavam da ih privolim da taj, priznajem, kabasti materijal pročitaju (ne vredi, neće, ovde je najteže nekoga privoleti da nešto pročita), ogradjujem se, nudim više puta eskejp...

Utom, sve opcije u hipu nestaju sa ekrana.., prosto me jednim klikom ukinuli! Rutinska raspaljotka neometano se nastavila bez dosadnog partibejkera.

Očito je da ovde nikome, baš nikome, ni onima koji Dražu napadaju, ni onima koji ga brane, nije stalo da se jednom za svagda utvrdi neupitna istina. Naprotiv, magla odgovara svima! Jer konačna i neporeciva istina o bilo čemu, pa i o Draži Mihajloviću, ukida mogučnost ostrašćenog i neodustajnog polemisanja, padanja u vatru, mentalnih akrobacija i najneverovatnijih meta-logičkih inovacija..., ukratko, ukida mogućnost žvake. Kad nešto pozitivno znaš, a k tome znaš da to što pozitivno znaš, napokon svi pozitivno znaju, kako ćeš o tome, i s kime ćeš o tome u naprijedak žvakati?

Stoga činjenički sfumato, bez kojeg bi se žvaka brzo ugasila, treba pod svaku cenu održavati. Baš kao što se nekada davno, pod svaku cenu morala održavati vatra (ko zna ka'će opet grom u neko drvo).

Ili, što reće Paskal (Blez), „nesreća - nemati o ćemu govoriti“.