Bez preterivanja i potcenjivanja Milana i EKV

Četvrt veka od smrti legendarnog beogradskog rok muzičara Milana Mladenovića (1958-1994), čije su pesme bile svojevrsni krik čitave generacije uoči krvavog raspada Jugoslavije, obeleženo je 5. novembra u Domu omladine Beograda sećanjem na njegov lik i delo, uz konstataciju da ni Mladenović i Ekatarina Velika (EKV), kao ni čitava rokenrol scena, nisu još uvek vrednovani na način koji njihovo nasleđe zaslužuje.

O okolnostima nastanka i razvoja novog talasa, uticajima na tada mlade muzičare - dvadesetogodišnjake, specifičnoj zajednici koju su formirali, ali i o sudaru njihovih energija i razlozima nestanka ključnog novotalasnog benda Šarla akrobate, nastanku Katarine II i potom EKV, neprepoznavanju njihovog značaja među beogradskom muzičkom kritikom i diskografskom industrijom, te kasnijem komercijalnom uspehu bez kompromisa sa osnovnim načelima rada grupe, antiratnom angažmanu Mladenovića i o mogućnostima čuvanja njegove zaostavštine, govorili su u Velikoj sali DOB-a, u kojoj je EKV održala neke od nezaboravnih koncertnih serijala, rok kritičari Momčilo Moma Rajin i Aleksandar Žikić, te Nenad Milovanović iz Zadužbine Milana Mladenovića i odgovorni urednik DOB-a Dragan Ambrozić, koji je uoči smrti lidera EKV pomogao da njegovo poslednje, samostalno izdanje – album “Angel’s Breath”, snimljen u Brazilu u saradnji s Mitrom Subotićem Subom (1961-1999), bude distribuiran i na ovim prostorima.

Aleksandar Žikić, Moma Rajin, Nenad Milovanović i Dragan Ambrozić, DOB, 5.11.2019. Foto: Bojan Kovačević - SEEcult

Uz priču o mladim muzičarima koji su maksimalno iskoristili krajem 70-ih slobodu koju im je pružio Studentski kulturni centar (SKC), neopterećeni komercijalnim uspehom i međusobno solidarni u savladavanju tehničkih i svih drugih prepreka tadašnjeg vremena, kao i o kasnijim fazama njihovih karijera, prikazan je i snimak dela nastupa EKV iz 1987. godine, koji je DOB-u ustupio Programski arhiv RTS-a.

Na početak karijere Mladenovića krajem 70-ih, kao i tadašnje rokenrol scene uopšte, presudno je uticala sloboda koju su dobili u SKC-u, rekao je Rajin, koji je u to vreme bio pomoćnik urednika spoljneg programa SKC-a Nebojše Pajkića. “SKC je bio napredniji u to vreme od DOB-a… Tu su radili već likovni umetnici, uključujući Marinu Abramović, Nešu Paripovića, Zorana Popovića, Rašu Todosijevića… Dolazili su strani umetnici, bili su Aprilski susreti… (Direktorka) Dunja Blažević imala je razumevanja i za rokenrol, mada je dobar deo kolektiva negodovao - čistačice su imale više posla… Ali, ona je pustila da se rokenrol desi”, rekao je Rajin, navodeći da je mantra uredništva bila da omogući da tu stalno dolaze novi mladi ljudi i predstave se originalnim materijalom.

“Kad dopustite tu slobodu, moguće je da se dese čuda”, naglasio je Rajin.

Među tim novim mladim ljudima na sceni bio je i Milan Mladenović, koji je prvi bend Limunovo drvo osnovao sa školskim drugom Dragomirom Mihajlovićem Gagijem i drugom iz kraja Milanom Stefanovićem Mikicom.

“Oni i Zvuk ulice (Vlade Divljana) svirali su na svaka dva-tri meseca, donosili su svaki put po tri-četiri nove stvari… Milan je već tada bio perspektivan mlad autor, to nije bilo teško primetiti”, rekao je Rajin, ocenjujući da bi danas tako nešto bilo nemoguće, jer nije moguće ni ponavljati stare obrasce u potpuno drugačijim okolnostima.

Moma Rajin, Nenad Milovanović i Dragan Ambrozić, DOB, 5.11.2019. Foto: Bojan Kovačević - SEEcult

Slobodi bendova u SKC-u kumovalo je, kako je napomenuo Rajin, i to što je SKC bio finansiran iz gradskih i državnih fondova, pa nije bilo bilo kakvog pritiska tržišta.

“Nismo mogli - i da smo hteli, da naplaćujemo karte. To je počelo tek krajem 80-ih”, ispričao je Rajin i istakao da je to pre svega bio “prostor slobode u kojem se cenila kreativnost, a Milan je bio deo te scene”.

Jedini koji su u to vreme zarađivali od svirki bili su ljudi koji su imali ozvučenje i tonci, budući da SKC nije imao adekvatnu tehniku. Muzičarima nije moglo da se plati, a svi su se, kako se prisetio Rajin, znali i družili, razmenjivali ploče, koje je bilo teško nabaviti, ali i instrumente, pojačala… Uredništvo nije imalo pritom bilo kakve stilske zahteve.

“Niko nikoga nije mrzeo i govorio nešto loše… Bili su deo ekipe koja se međusobno pomagala nesebično”, istakao je Rajin o periodu od 1978. do 1981. godine, koji je opisao kao vreme zajednice i zdrave scene u SKC-u, jer nije bilo “komercijalnosti koja ubija ideju”.

Osim slobode i kreativnosti, nastanku novog zvuka doprinelo je i slušalačko iskustvo koje su akteri scene razvijali pre svega prateći emisije Parada albuma i Dobre vibracije Slobe Konjovića na Radiju Studio B, ali i međusobnim razmenjivanjem i zajedničkim slušanjem novih ploča koje su prijatelji uspevali da nabave, pa su ih drugi presnimavali.  

Mladenović se oslonio na britanski zvuk, a kako se prisetio Rajin, jedna od pesama koja ga je posebno dotakla prilikom jednog zajedničkog slušanja ploča bila je proširena verzija “This Is Pop” (1978) engleske grupe XTC. “Milan je bio zapanjen tom pesmom”, rekao je Rajin, koji smatra da je Mladenović zvučnu sliku EKV ustanovio na Simple Minds.

Aleksandar Saša Žikić prvi put je video Mladenovića na koncertu Limunovog drveta, na kojem je pritom pevao Mikica Stefanović. Svirka je ostavila na njega utisak, ali to, kako je naveo Žikić, nije bila vrsta muzike koja ga je posebno interesovala.

Po nastanku Šarla akrobate, koji je Mladenović formirao s basistom Dušanom Kojićem Kojom - kasnije frontmenom Discipline kičme, i bubnjarom Ivanom Vdovićem Vdom, Žikić je video da je “došlo do potpune inovacije”. “Želeli su da stvore nešto što potpuno izlazi iz svih okvira, ali se oslanja na ono što je bilo aktuelno” tada i na svetskoj sceni, rekao je Žikić koji je ocenio i da je album “Bistriji ili tuplji čovek biva kad...” (1981) Šarla akrobate bio “neuporedivi eksces na jugoslovenskoj sceni tog vremena”.

“Bilo je jasno da neće snimiti drugi album, bila je to eksplozija tri žestoke energije”, rekao je Žikić, koji je lično upoznao Mladenovića tek kada je radio sa njim intervju za zagrebački “Polet u vreme prvog albuma Katarine II (1984). Bend koji je Mladenović, posle razlaza Šarla, formirao krajem 1981. s Dragomirom Gagijem Mihajlovićem (kasnije su im se pirdružili klavijaturistkinja Margita Stefanović Magi, basista Bojan Pečar i bubnjar Šarla Ivan Vdović Vd), ostao je zapamćen po pesmama Aut, Jesen, Radostan dan, Treba da se čisti, Ja znam…

I Žikić i Rajin istakli su pre svega ogromnu, dotad na sceni neviđenu energiju Šarla akrobate, koji je učestvovao i na kultnoj Jugotonovoj kompilaciji “Paket aranžman” (1981) sa Idolima i Električnim orgaznom.

Prema rečima Žikića, Šarlo je bio poznat i po tome što je jedan njihov koncert bio apsolutno fantastičan, a onda bi na sledećem zvuk bio katastrofalan, zbog čega su članovi benda krivili jedni druge. “Na momente kao da ste u srcu uragana. Tu količinu energije naša scena nije doživela”, dodao je Rajin, ocenjujući da je Šarlo bio “trojka koja je bila i spojiva i nespojiva”: “Ako se nađu u zajedničkom raspoloženju, izgledalo je kao da su tri brata blizanca, ali češće nisu bili zadovoljni onim što rade na sceni i prebacivali su jedan drugom… Govorili smo im da je bilo odlično, ali nosili su tu vrstu nezadovoljstva, što je i kumovalo njihovom ranom razlazu”.

Prema rečima Žikića, bilo je jasno da će svako nastaviti svojim putem – Mladenović se vratio onome što je radio pre Šarla – melodičnosti, sofisticiranosti… od čega je Šarlo namerno, konceptualno bio oslobođen, pa je i Katarina II zvučala različito, dok je kojina Dičiplina kičme donekle zadržala sličnu energiju Šarlu.

Uprkos značaju Šarla akrobate, i Mladenović i Kojić morali su da počnu ispočetka - da šalju snimke izdavačima, da se predstavljaju javnosti….

“Kao da Šarlo nije ni postojao”, konstatovao je Žikić, podsećajući da prva izdanja morali da objave u Ljubljani i Zagrebu. Koja je, dodao je, imao još više problema - čak ni u Zagrebu nisu imali sluha za njega.

“PGP RTS je bio potpuno gluv za ono što su radili tada na sceni Idoli, Električni orgazam, Šarlo… Manjkalo je i mesta u gradu za svirke – osim SKC-a, sviralo se i u Dadovu, ponekad u Domu omladine, po mesnim zajednicama… Nije bilo lako”, rekao je Rajin. Kasnije, kada se shvatilo da ih objavljuju Ljubljana i Jugoton i da prave ozbiljne koncerte, onda je i u novinama u Srbiji počelo da se “prepoznaje da se nesto zanimljivo dešava na sceni”. Na televiziji je ta svest još kasnije proradila – bilo je potrebno nekoga poznavati da bi se našli na TV Beograd.

“Imali su ozbiljan problem da predstave to što rade, a da ne pričamo on tome kako se shvatalo ono što pevaju”, naveo je Žikić, konstatujući da je nakon tog mukotrpnog prodora, koji je rezultirao albumima na rubu andergraunda, bilo potrebno da objave po nekoliko izdanja i rasprodaju salu poput DOB-a da bi beogradska kritika prepoznala da se radi o nečemu ozbiljnom i “razvoju dva vanserijska talenta, koja mogu da nas zapanje i izbace iz sedišta”.

Smatrajući da su i Mladenović i Kojić na specifične načine preneli energiju iz Šarla na kasnije grupe, Žikić je kao poseban fenomen u vezi Mladenovićem naveo to što se njegova specifična individualna poetika, prilično hermetična i nerazumljiva mnogima, neobično proširila i postala popularna.

Iako je EKV prodavala nekoliko desetina hiljada ploča, što je bio izuzetan komeracijalni uspeh, “ni trunku nisu odstupili” od osnovnih principa.

“Dogodilo se da pređu sve rampe i da ne odstupe ni milimetar”, rekao je Žikić, podsećajući i da se EKV, po prelasku u PGP RTS, suočila i sa kritikama, često neopravdanim, jer nije bilo lošeg albuma – “možda samo slabijih u odnosu na prethodne”.

“Milan je neprestano zapravo napredovao – vremenom je bio i bolji pevač, i gitarista, i sigurniji vođa benda”, istakao je Žikić, dodajući da je to redak primer na jugoslovenskoj rok sceni.

I Rajin je naglasio da je Mladenović stalno “tražio drugačije izraze i menjao ugao i u posmatranju i u stvaranju”.

“U Limunovom drvetu bio je sposoban da napiše i pop pesmu, ali i da eksperimentiše”, rekao je Rajin, dodajući da je za Mladenovićevu poetiku možda najaznačajniji bio pojam kruga: “Voleo je da sebe smesti u prostor unutar kruga i da opisuje šta doživljava u njemu, shvatajući da izvan postoji čitav svet”.

Mladenovićevu poetiku karakterisale su introspekcija i melanholija koje su proizlazile iz njegovog prirodnog bića, kao i bes prema prostoru izvan njega. Zato je i imao tako snažnu interpretaciju – nije bio u klasičnom smislu pevač – urlao je na sceni, dodao je Rajin, navodeći da je pesma Samo par godina za nas (sa istoimenog petog albuma EKV, objavljenog 1989. godine uoči raspada Jugoslavije), sa stihovima “Voli me onako kako nikad nisi volela”, bila zapravo “krik čitave generacije” i izraz svesti da mnoge stvari neće moći da se ostvare.

Raspad zemlje uticao je dobrim delom i na to što EKV nije uspela da stvori neki drugi mejnstrim u jugoslovenskoj kulturi koji je, kako je ocenio Ambrozić, definisan albumima iz sredine 80-ih (Ekatarina Velika i S vetrom uz lice).

Iako su 1987. godine imali čak šest rasprodatih uzastopnih koncerata u DOB-u, pitanje je da li bi uspeli da napune stadion da se Jugoslavija nije raspala.

Prema rečima Žikića, pre svega nije bilo više zemlje u kojoj su delovali.

“Milan nikada nije bio za lokalne okvire, delovao je univerzalno. Nije bilo bitno odakle dolazi i da li iza toga stoji ideologija. Postojala je samo ideologija kreativnosti”, rekao je Žikić i ponovio da jer EKV “bez žrtvovanja i trunke nečega u šta su verovali postigla široku prihvaćenost, pa čak i ideju o novom menjstrimu”.

Iako je malo bendova nalik njima, sve to nije u muzici ostavilo mnogo traga i promenilo tok. “Verovatno zato scena danas tako i izgleda”, dodao je Žikić.

I Rajin se slaže da je EKV bila na dobrom putu ka “jednom ispravnom mejnstrimu koji bi pružio šansu svemu onome sto se ispod dešava, u andergraundu”, ali “nekultura je zavladala”.

“Rokeri nisu ni mogli da brinu o karijeri kada su ih jurili za mobilizaciju. Nije bilo ni prostora za svirke, nije bilo više kupovine ploča i kaseta… Rokenrol je platio skupu cenu promena, jer je prvi nestao sa scene”, konstatovao je Rajin.

Ambrozić je podsetio u tom kontekstu i na Mladenovićev glasan antiratni angažman, i to ne samo kao člana ad hoc supergrupe Rimtutituki, koju su 1992. godine formirali beogradski muzičari, izvodeći na ulicama pesmu Slušaj vamo sa ključnim refrenom “Mir, brate, mir”, snimljenu u izdanju B92.

“Početkom 90-ih pokazao je izuzetnu plemenitost i širinu… Zato je i ostao omiljen širom regiona, zato i ima ulice u mnogim gradovima…“, rekao je Ambrozić, ističući Mladenovićevu moralnost koju je izažavao u javnim nastupima u godinama raspada Jugoslavije.

Učesnici tribine naglasili su da je popularnost EKV, a posebno i činjenica da ključni članovi benda više nisu među živima, stvorila temelj za legendu i tumačenja kojima ni Mladenović ne bi bio srećan.

“Na tom klizavom terenu Milana ne treba da potcenjujemo, ali ne treba ni da preterujemo”, rekao je Žikić, uveren da bi Mladenović bio zadovoljan kada bi njegov doprinos rok sceni dobio pravu meru.

Ono što Mladenovića i danas svrstava među aktuelne autore, prema rečima Rajina, jeste to što su njegovi tekstovi i muzika dovoljno intrigantni i inteligentni i za mlađe generacije, srednjoškolce i studente koji žele nešto da shvate u životu.

“To je idealan spoj muzike i tekstova upravo za mladu generaciju. Najbrže i najlakše reaguju upravo na to što je EKV radila”, rekao je Rajin.

Kao poruku koja i danas može da utiče na mlade, Ambozić je naveo stav da nije sve relativno i da u neke stvari ipak treba verovati.

“To je danas za mlade još dublja poruka, samim tim što se ta relativizacija proširila i pojačala. Milanova važna poruka je da možda postoje neke unutrašnje vrednosti i da treba verovati u sebe”, naglasio je Ambrozić, koji je istakao i potrebu da rok muzika, kao kulturna baština i deo velike kulturne scene iza nas, dobije ravnopravan tretman sa ostalim oblastima umetnosti.

Dodela nagrade “Milan Mladenović”, 21.92019. NBS, foto: Bojan Kovačević - SEEcult

Zaostavštinu Mladenovića za sada čuvaju njegovi prijatelji, kolege i saradnici, okupljeni oko zadužbine osnovane prema testamentarnom nalogu njegove majke Danice Mladenović koja je želela da se u njegovu čast ustanovi i regionalna nagrada za muzičko delo od izuzetnog značaja.

Zadužbina Milana Mladenovića dodelila je tako 21. septembra, na dan njegovog rođenja, prvu nagradu koja nosi njegovo ime, a na osnovu regionalnog konkursa, to priznanje dobila je beogradska grupa Artan Lili.

Prema rečima Nenada Milovanovića, jednog od osnivača Zadužbine Milana Mladenovića, namera je i da se njegova autorska i lična zaostavština sačuva kao celina, pa su tako, na osnovu ugovora, Narodnoj biblioteci Srbije povereni svi njegovi tekstovi, audio, foto i video zapisi…

U planu je da sledeće godine bude priređena i multimedijalna izložba koja bi mogla da gostuje i širom regiona.

Dodela nagrade “Milan Mladenović”, 21.92019. NBS, foto: Bojan Kovačević - SEEcult

Uz novoustanovljenu nagradu, koja će biti dodeljivana svake godine, planirana je i kompilacija finalista koja će pružiti vremenom dragocen uvid u scenu na jugoslovenskom prostoru, istakao je Milovanović, najavljujući i da bi krajem ove godine trebalo da bude objavljeno reizdanje albuma "Angel’s Breath”, a potom i kompilacijskog albuma “Kao da je bilo nekad” (2002) sa obradama najvećih hitova EKV koje su izveli poznati muzicari i bendovi iz celog regiona.

Osim tribinom u DOB-u, 25 godina od prerane smrti Milana Mladenovića obeleženo je i memorijalnim koncertom Dece iz vode, najpoznatijeg EKV tribjut benda, koji je nastupio u Subbeernom centru sa specijalnim gostima – Tanjom Jovićević (prateći vokal EKV 1989-1993), Mikicom Stefanovićem (Limunovo drvo) i bendom Lagana sreda (Šarlo Akrobata tribjut bend).

Deca iz vode i Tanja Jovićević, Subbeerni centar, foto: Bojan Kovačević - SEEcult

Mikica Stefanović, Subbeerni centar, foto: Bojan Kovačević - SEEcult

Lagana sreda, Subbeerni centar, foto: Bojan Kovačević - SEEcult

Memorijalni koncerti koji organizuju Deca iz vode najavljeni su i za 22. novembar u Gradskom kulturnom centru u Užicu, 23. novembra u Domu omladine u Kragujevcu, te 29. novembra u Močvari u Zagrebu.

Mladenović je preminuo 5. novembra 1994. u Beogradu u 36. godini od raka.

Osim Mladenovića, među živima više nisu ni Ivan Vdović Vd (1961-1992), Margita Magi Stefanović (1959-2002) i Bojan Pečar (1960-1998), a 2013. preminuo je u Beogradu i dugogodišnji menadžer EKV Nebojša Grgić Grga.

(SEEcult.org)