JA ĆU OVDE NEŠTO DA NACRTAM 2. (ili Prvi Nastavak Jedne Priče)

.

.

Link ka početku ove priče:
http://www.seecult.org/blog/1722/ja-cu-ovde-nesto-da-nacrtam-1-ili-pocet...

-----------------------------------------------------------------------------------------------------------

OK, evo, nastavljam.

Evo sać'u!

Dakle, ovako:

Medju golemim, tek okrečenim zidovima goleme prazne prostorije, postidjeno se klatila jedna pogrešna replika:

„Ja ću ovde nešto da nacrtam“.

I danas, posle nestvarno mnogo godina, mogao bih se zakleti da je nisam smislio ja. Ne mogu, dabome, poricati da bila ozvučena mojim glasom, no to nipošto ne znači da bi za njene posledice ma i najmanje trebalo teretiti mene.

Jer, ta je bedastoča, silno me iznenadivši, medju zidove moje lobanje banula niotkud. Stala se tu munjevito nadimati, i već posle nekoliko trenutaka više se nićim nije dala obuzdati, te je odatle grunula u golemi prazni prostor, i to tako silovito, da je prosto pregazila ono čuveno, zaravnjeno i unjkavo „obavezna rezervacija sedišta“.

Da, bilo je to na beogradskoj železničkoj stanici, u tek preuredjenom Birou za informacije, kojeg odavno više nema, a koji su, i od prvog perona, i od hodnika prema trgu, delila istovetna rotaciona vrata, ona neusporediva ringišpil vrata koja su uvek otvorena i uvek zatvorena, genijalni izum kroz koji se može i unutra i napolje, a da se to unutra i to napolju, ni jednog trenutka izravno ne sretnu.

Ne znam više ni kako sam se tamo desio, ni kako se pored mene desio šef stanice – okolnost više nego neprikladna, jer ko sam ja bio tada, uostalom ko sam i sada, da ćaskam sa jednim šefom stanice, pa makar i sa šefom neke provincijske i sasvim zaboravljene, a kamo li sa šefom prestoničke Štajge?

Čovek je bio krupan i ozbiljan, na licu mu se jasno ocrtavala briga, najverovatnije za račune koje će mu koliko sutra na potpis turiti žustri i nasrtljivi majstorski ološ. Bio je jedan od onih ljudi pred kojima se i sada osećam kao klinac, pred kojima obavezno dobijam napade slaboumnosti, i koji me zaprepaste kad pokažu da su moje postojanje uopšte i primetili.

Ni ovaj me, dabome, nije primetio odmah. Šefovsko oko odokativno je nagadjalo vertikale, šefovski koraci ugrubo premeravali horizontale, šef stanice računao je u sebi kvadrate...

A samo minut ili dva kasnije, ono isto "ja ću ovde nešto da nacrtam“, grunulo je iz mene još silovitije. Primetio sam da je moja ruka baš u tom trenutku pokazivala na barem dvanaestak metara širok i jedno pet metara visok zid naspram perona, ali toj, pokazaće se kobnoj koincidenciji, tada nisam pridavao nikakav značaj.

Ovaj put, Šef me je rasejano pogledao.

- Da nacr...?

- Pa da - prekinuo ga je moj. neporecivo moj, mada od mnogih akustičkih rikošeta izubijani glas - ako vam se ne bude svidjalo, prekrečiću..., ja ću to...

- Voz.., nacrtajte voz!

...o svom trošku – završio je taj isti, sada več znatno tišii i nesigurniji glas. Šef ga ionako više nije mogao čuti. Po svojoj neobično praktičnoj navici da sa potčinjenima razgovara u hodu, več je zakročio u onaj ringišpil i lakim ga dodirom zarotirao, a onda se, ko zna zašto, taj genijalni izum zaglavio, i to u najnezgodnijoj poziciji, upravo u trenutku kada Šef više nije bio unutra, ali još nije bio ni napolju, kada je zapravo bio takoreći nigde…, ma ne takoreći, već prosto nigde, jer, biti zarobljen u jednoj četvrtini nevelikog cilindra, izmedju dve staklene vratnice i ovalnog zida od rosfraja, to, složićete se, može da znači jedino biti odistinski nigde.

Upinjući se da tu čudesnu napravu, sličnu dolapu za četiri konjića, nekako pokrene, skoro stenjući mi je, zastakljen, doviknuo - ali do ponedeljka, morate do pon… Ni ovu repliku nije završio. Naprava se naglo otkočila i silovito ga katapultirala na peron, a ono "ja ću ovde nešto da nacrtam", i dalje se tumbalo golemim praznim prostorom, u kojem sam najzad ostao sam.

Sam? Djavola sam! U magnovenju sam odnekud znao da me je konačno snašlo ono o čemu sam već onoliko slušao, već onoliko čitao... Malo mi je neprijatno da o tome govorim, uvek sam bio tvrdi pozitivista, i sada bih najradije nešto o nadahnuću, ali ekstremna iskustva zahtevaju ekstremne izraze, i ja stvarno ne znam kako to da iskažem, a da ostanem pristojan. Možda nešto kao: mnome je ovladala… Ne, ne, to je preslabo..., ma kakvi, moraće tu ipak ONA reč! Celo moje biće joj se najoštrije protivi..., ali da..., dodjavola, da, bio sam posednut, bio je to upravo školski primer posednuća!

Jer, svako ko me je, u bilo kom periodu mog života, makar i ovlašno upoznao, bez dvojbe će potvrditi da sve ono što sam u toku naredna dva dana i tri noči tamo govorio i činio, ni malo nije ličilo na mene. A kad neko govori i čini ono što ni malo ne liči na njega, kad je iznenada u stanju da uradi ono što uopšte nije u stanju da uradi, kada ga sopstvena postignuća, ili pak, nepočinstva, zaprepašćuju i plaše, kako onda to nazvati, ako ne posednućem? Čak i onda kad se taj pojam dramatično kosi sa najdubljim materijalističkim uverenjima. Jer, ako su istinski duboka, ta uverenja naprosto ne mogu biti dogmatska. Za izuzetke uvek mora bitii mesta!

Uostalom, zar iko stvarno veruje da je čovek koji, bežeći od hiperaktivnog tigra, preskoči provaliju kokvu ne bi mogao preskočiti niko, u tim trenucima sam? Da je njegovo nesvesno baš za tu priliku izbunarilo neke neslućene, u njemu oduvek postojeće, ama duboko potisnute sposobnosti? Da se to čudo može objasniti tek nekakvim nadahnućem?

U onim herojskim vremenima, kada je narod okupljen po trgovima, svaka nova lomača ozarivala novom nadom u konačnu pobedu nad boleštinama, ratovima, gladju, i uopšte, nad svekolikom ljudskom nesrećom, Inkvizicija Svete Opačine je ovakva i slična čudesna nadahnuća smesta raskrinkavala kao najobičnija posednuća. Ne smem ni da zamišljam na šta bi Zapad ličio da to nije činila.

U ovom slučaju, posednuće, koje će ubrzo postati očigledno, moglo se naslutiti već i po tome što šefu nisam rekao “ja sam taj i taj, da li biste mi možda dozvolili...”. Ne, nego je iz mene, oduvek neodlučnog i stidljivog, prosto grunulo ono “ja ću ovde...", i to s takvom odlučnošću, kao da je moje crtkanje po kojem bilo zidu, nešto što se samo po sebi razume, o čemu se ne diskutuje, što je dovoljno primiti k znanju.

Izgleda da je ona neimenjiva sila koja je me je tiranski šćepala, paralisala i potčinjavala sve kojima bih prišao. Kako drugačije objasniti to što me šef stanice nije pitao “a ko si, bre, ti?”. Ili što stvar nije neutralisao onim čuvenim “javićemo vam se”?. Uostalom, najprirodnije bi bilo da me je jednostavno ignorisao... Ali ne, umesto svega toga, iz njega je grunulo “nacrtajte voz!”

Mora da je ta ista sila, potčinila i onu lepu devojku, koja je te iste večeri izgubila prevoz, i koja me je, čekajući na neku jutarnju varijantu, satima posmatrala kako, žonglirajući visoko gore na uzanoj skeli, najužoj skeli koja se može zamisliti, manijakalno crtam svoj, ili djavo-će-ga-znati-čiji, gigantski crtež. Po prvi put u svom povučenom životu, uoppšte nisam oklevao i petljao - prosto sam joj rekao "hajde sa mnom", i ona je bez reči sa mnom pošla.

Ali o tome drugi put.

----------------------------------------------------------------------------------------

Nastaviće se.
Valjda.
Možda nešto o pomenutom gigantskom crtežu.
Možda i neke fotke...
Ne obećavam.