TETRIS*

Raduju me, prijatelju, tvoji šahovski podvizi, ali mislim da grešiš kad između šaha i života povlačiš paralelu. Nekih sličnosti tu zaista ima, ali je jedna razlika toliko krupna i značajna da sve te sličnosti postaju nebitne..Radi se o mogućnosti pobede. U šahu postoji, u životu ne postoji.

Raduju me, prijatelju, tvoji šahovski podvizi, ali mislim da grešiš kad između šaha i života povlačiš paralelu. Nekih sličnosti tu zaista ima, ali je jedna razlika toliko krupna i značajna da sve te sličnosti postaju nebitne..Radi se o mogućnosti pobede. U šahu postoji, u životu ne postoji.

Jedna druga igra, medjutim, daleko je bolja i tačnija metafora života. To je video igrica, jedina koju sam ikada igrao, a zove se Tetris. Vrlo je stara, možda jedna od prvih. Mogla se igrati i na slabašnim crno-belim kompjuterima, čak i na 286-icama, jer funkcioniše i u DOS-u. Igraš je sam, nema protivnika, nema suigrača, samo ti i kompjuter koji, medjutim, tu nije suprostavljeni subjekt, već nešto slično objektivnoj okolnosti, višoj sili, protiv koje se, jer je bezigledno, zapravo i ne boriš, već joj se prilagodjavaš.

Kompjuter ti stalno postavlja nove i nove jednostavne zadatke, koje isprva sasvim lako rešavaš jer ti daje dosta vremena, ali brzina kojom ti zadaci stižu skoro neprimetno raste, pa moraš sve brže i brže da donosiš odluke, adrenalin nadire kao pri vožnji sportskog automiobila, te neminovno grešis, a pogrešno rešeni slučajevi talože se na dnu ekrana, gomila tog shita raste i ostavlja ti sve manje prostora za rešavanje novih zadataka koji se obrušavaju u sve furioznijem tempu.

To ubrzanje ubacuju te u paniku, pa grešiš još više, ali ne odustaješ, jer uvek postoji šansa da nekim sretnim sticajem okolnosti ili veštim potezima, privremeno smanjiš, pa i sasvim ukloniš nataložene greške. Kadkad ti to i uspeva, ali već u narednim sekundama stiže umor, koncentracija naglo opada, a brzina kojom ti jednostavni zadaci nadiru postaje nehumana, zahteva munjevite reakcije i niko to više ne može pratiti, ali ti se još uvek koprcaš i nadaš, a tvoji prsti, već bez ikakve veze sa tvojim mozgom, mahnito lupetaju po tastaturi, dok nemočno posmatras kako ona stidna gomila promasaja sa dna ekrana nezadrživo raste, buja i nemilosrdno sabija preostali slobodni prostor. Najzad ga sasvim prekriva i tada pakosno oštar pisak objavljuje kraj igre.

Osetiš se tada ispražnjenim, ali gle, kompjuter ti odmah nudi novu šansu, za koju ti unapred znaš da uopšte nije nikakva šansa, nudi ti revanš koji ti, uvek iznova, ipak spremno prihvataš, rešen da ovoga puta budeš prisebniji, brži, spretniji, uveren si da ćes novu priliku bolje iskoristiti i postići bolji skor, pa ta vrteska može potrajati i do jutra.

Ima nećeg transičkog u tom dragovoljnom gubitništvu, mozda i mazohističkog, jer igru počinjes sa potpunom izvesnosću da ces biti oduvan, da ce te kompjuter, bez obzira koliko spretno i koncentrisano igrao, na kraju poniziti i skenjati, ali u isto vreme, negde duboko znaš da je svaka od tih bezbrojnih partija, zapravo mala psiho-drama koja simboliše i u bezopasnom obliku umnoženo ponavlja životni luzeraj, čineći ga prisnijim, običnijim, podnosljivijim.

Ali ja bas zagnjavih! Zapravo, prisećam se da sam nekada nameravao da napišem tekst o Tetrisu i ponudim ga “Vremenu uživanja”, ali sam na to nekako zaboravio Sad sam ga, evo, bez posebne odluke, isprovociran tvojom pričom o šahu, ipak začeo. Možda ga jednom i napišem. Mada, kad samo pomislim kako se moji nerešeni Ili pogrešno rešeni zadaci gomilaju, kako ta hrpetina promašaja raste i sabija preostali prostor, dok novi zadaci nadiru u sve bešnjem tempu, i najzad, kad pomislim kako sve to odzgo posmatraju i kikoću se... Nema se, prijatelju, kad, svaki čas može onaj pisak. O Tetrisu, sva je prilika, tek ovolicko.

_____
* iz mejla amsterdamskom prijatelju