Borovničar/Vasiljev u Fontikusu
Gradska galerija Fonticus u Grožnjanu predstavlja od 4. februara dve samostalne izložbe – “Konceptualni nokturno” Matjaža Borovničara iz Slovenije i “Koračam” Marije Vasiljev, umetnice koja živi i radi između Beograda i Oprtlja u Istri.
Borovničar se obraća slikarstvu paralelno sa iskustvima u proširenim medijima, a ovoga puta oprema prostor sa tri vrste slika koje se razlikuju po preovlađujućim tonalitetima. Radove je, kako je naveo urednik galerije Fonticus Eugen Borkovsky, moguće doživeti kao ideogramske napukline belih zidova, kao ostatke delimično oljuštenih freski.
Nižući i komponujući rasterirane plohe i siluete lica, Borovničar smera na dekonstrukciju koncepcija stvarnosti. Radovi njegovog projekta u premisi propituju zapadnu racionalnost, pritisak konvencionalnosti, nametnutu podobnost. Reski izrazi lica svedoče naporno psihičko, duševno stanje aktera. Predstavljena lica, neka agresivna, neka u grču očajanja, prenose krik autora.
“Kao da nas želi upozoriti da nam je život blokiran socijalnom uslovljenošću i konformizmom. Osvrćemo se nauci, ali ona razočarava: oficijelna nauka daje glavne mehanizme društvenih podela i nadzora, a nama nudi tablete za umirenje. Umetnik istražuje smisao umetničkog čina, a ujedno propituje stanje ljudi u vremenu koje i mi delimo s njim”, naveo je Borkovsky, dodajući da se problematizovanje događa na nivou sadašnje realnosti autora i njegove prošle realnosti filtrirane memorijom. Taj postupak dopušta njegovoj sumnji da propita vlastitu poziciju.
Borovničar, kako je naveo Borkovsky, usmerava promišljanje ka vizualizaciji lične nelagode unutar istorijskog trenutka.
Borovničar “nas podseća da su razumevanje i spoznaja provizorni procesi, koji zahtevaju stalna propitivanja. Trenutak pomirenja je u spoznaji da je materija samo jedan vid energije. Ovim izložbenim projektom dramatičnost impresije pretvorena je u krhkost oblika. Naznaka novog poretka stvari recipročna je uloženoj energiji autora. Umetnik i umetnost imaju ulogu svedoka i aktera savremenog i nadasve ličnog trenutka. Možda nas umetnik, poput Zoroastra, Tamina ili Papagena, pokušava upozoriti na zlo koje vlada svetom. Ipak, zlo ne uspeva zarobiti čarobnu snagu dobrote. Nadamo se da nije tako samo u bajci. Da dobro, ipak, na kraju pobeđuje”, naveo je Borkovsky.
Borovničar je rođen 1974. u Kopru, a diplomirao je slikarstvo i istoriju umetnosti 1999. na Akademiji lepih umetnosti u Veneciji, gde je na tamošnjem univerzitetu završio 2002. i studije restauracije zidnih slika i muzeologiju. Već sledeće godine završio je pedagoško-andragoški smer na Filozofskom fakultetu u Ljubljani.
Borovničar je učestvovao na više kolektivnih izložbi u zemlji i inostranstvu, a bavi se i pedagoškim radom, te organizuje i vodi kreativne radionice pri društvu ŠENT (slovenačko udruženje za duševno zdravlje) u Kopru i D LU Vrtnica u Portorožu.
Uporedo sa izložbom Borovničara, koji živi i radi u Piranu, galerija Fonticus predstavlja od 4. februara i samostalni umetnički projekat Marije Vasiljeve “Koračam” koja nudi dva rada na zidu i niz slajdova.
Na radovima je ponuđeno je prepoznavanje motiva. Umetnica integriše elemente čiji smisao usklađuje ličnim doživljajem. Tako se pred poetiocima nižu simbolične situacije koje moraju da iščitavaju poput rebusa. Ponegde promišljene, a ponegde halucinatorne kombinacije, posmatrača dovode u nesigurnost utiska. Upotrebljeni znakovi uvode naraciju kao stripovski element. Bez obzira na spontanost izvedbe, umetnica misli na posmatrača, pa mu se povremeno obraća uklopljenim zapisima na nekom od južnoslovenskih jezika/pisama.
“Pregledavajući radove, pitamo se kada, gde, zašto i kako se dogodilo. Veoma brzo shvatimo da je pred nama rezultat promene prouzročen kretanjem, da se radi o putovanju, o prolasku stvari mimo nas. Pred nama je zabeleženo svedočenje o dijalektičkoj teoriji učestvovanja. Posmatrač i objekti pokraj kojih se krećemo u interaktivnom su istemu promene. Oni su uslovljeni jedan drugim. Putanja putnika pretače se u kretanje okoline u suprotnom smeru”, naveo je Borkovsky, ukazujući da Marija Vasiljev, nižući kadrove inicirane kretanjem, problematizuje promenu kao intimni događaj.
Likovni projekat Marije Vasiljeve, kako je dodao, govori o drami odvajanja, odlazaka, vraćanja.
“Možemo zaključiti da su posredi izresci socijalnih situacija koje ne moraju biti nežne. Jer, pitanje identiteta i izmeštanja pitanje je savremenog sveta. Jedan od problema nomadskih duša su administracije. Iako države u savremenom značenju postoje tek dvestotinak godina, ova podela činovnicima daje pravo na segregacije. Jasno je da ne postoje čiste nacionalne države, no stanovnici se huškaju, direktno ili indirektno, na nesnošljivost prema drugima. ‘Navučeni’ smo na nacionalne identitete koji nikada nisu poslužili za nešto dobro. Stvoreno napeto stanje pothranjuju religije i profiterstvo. Nažalost, verska i nacionalna pregrejanost uzrokuju žrtve. Ali, kad se bolje pogleda, uvek se kao pravi krivac otkrije prikriveni materijalni interes”, naveo je Borkovsky, ukazujući da umetnica plasira postavku da je svesno i podsvesno zapravo deo istog života.
Marija Vasiljev potiče iz umjetničke porodice Vasiljev. Rođena 1954. godine u Ohridu, srednju školu i studije istorije umetnosti pohađala je u Beogradu, a u Istru dolazi 1978. godine i aktivno sarađuje sa tadašnjim Grožnjanskim likovnim krugom.
Članica je likovno-grafičke sekcije ULUPUDS-a, a kolektivno i samostalno izlagala je na mnogim izložbama u zemlji i inostranstvu, te učestvovala na nekoliko likovnih kolonija. Radovi joj se nalaze u nekoliko zbirki.
Aktivna je i na području pedagoško-likovnog rada sa decom i mladima (u Centru za likovno obrazovanje Šumatovačka od 2010. godine).
(SEEcult.org)
