Čačić, Fabijanić, Vasiljev
Gradska galerija Fonticus u Grožnjanu predstavlja od 23. jula radove Luke Čačića, Katarine Fabijanić i Igora Vasiljeva, umetnika koji na specifične načine pozivaju na promišljanje današnje stvarnosti i mesta pojedinca u njoj.
Luka Čačić predstavlja se na izložbi “Pastorala” kolekcijom slikarskih radova većih dimenzija, izvedenih uljem, akrilom i/ili voskom na grubom platnu, juti. Već pri prvom pogledu na niz radova, kako je naveo urednik programa galerije Fonticus Eugen Borkovsky, otkriva se tematska i tehnološka igra. Motivi se ponavljaju u raznorodnim pristupima, kao da su izrađeni u različitim vremenskim i svetlosnim uslovima.
Raspoznaje se grupa mladića postavljenih u grane krošnje velikog stabla. Iako su svi motivi isti, razlikuju se obradom, tehničkim postupcima na podlozi, kolorima ili formatima, a na kraju i utiscima koje emaniraju. Čini se kao da su neki naslikani klasičnim načinom, neki otisnuti, a neki izvedeni pomoću šablonima prenetih osnovnih formi.
Na svim radovima ponuđeno je prepoznavanje motiva. Umetnik integriše elemente čiji smisao usklađuje ličnim promišljanjem, a usput propituje njihov tipski status.
Čačićev opus predstavljan u Fonticusu bi se, kako je naveo Borkovsky, mogao tumačiti interesom za likovni rad koji prestaje da bude prenosnik slika realnog, a progovara o nemoguće vidljivom, ali slućenom pojmovanju stanja.
“Ove radove možemo doživeti na tragu arhetipske, spiritualne informacije”, naveo je Borkovsky u tekstu povodom izložbe Čačića (1989), koji je diplomirao slikarstvo na Akademiji likovnih umetnosti u Zagrebu.
Prema navodima Borkovskog, Čačić se posmatraču obraća na nivou instinktivnog. Uobičajenu socijalnu interakciju umetnika i posmatrača, izložbu, on koristi za ispovest, a ujedno i za sučeljavanje. Elementi radova deluju regresivno. Posmatrač se instinktivno utišava kao da bi želio čuti zvukove. Oni ga vode u neka idilična stanja ili predele neopterećene nametnutim ili preuzetim naporima svakodnevnice - obavezama, proračunatoj i trezvenoj komunikaciji, plaćanju računa, gledanju ili slušanju napornih vesti.
Svakidašnjica nam je preopterećena obavezama koje prečesto ne želimo. Umetnik sumnja i propituje. Po principu organizovanog haosa, granica između doživljenog i realnog razbijena je, naveo je Borkovsky, dodajući da se čini da autor nije sasvim siguran u kojoj je meri potrebno žaliti, a koliko je neophodno napuštati staništa i potražiti novu situaciju koja u život donosi željena stanja ili ona kojih se prisećamo.
Katarina Fabijanić izložbom “Varijacije” predstavlja kolekciju objekata manjeg formata koji nose reljefne karakteristike. Svi spadaju u kategoriju geometrijskih apstrakcija, izazivajući zanimanje u prvom čitanju, dok nove konotacije bivaju asocirane samom postavkom.
“Autorka problematizuje zbirku, galeriju, muzej. Nižući objekte koji su nastali kao serija, postavka postaje instalacija, jedan rad. Umetnica je projekat zamišljala kao instalaciju. Zbirka kao umjetnički oblik (Groys)”, naveo je Borkovsky o radu Katarine Fabijanić, koja je rođena 1989. godine u Sisku, a diplomirala je grafiku na Akademiji likovnih umetnosti u Zagrebu.
Veliki broj njenih radova na izložbi “Varijacije” predstavlja mutacije, igre, kombinovanje mogućnosti koje postavkom svedoče početak niza, ali nikako i doseg krajnjih mogućnosti.
Predstavljeni radovi su, kako je dodao, zapravo inserti mogućih odnosnih svojstava, stilske vežbe mogućnosti igre oblika i kolorističkih relacija nastavljenih na pojednostavljivanje oblika koje se nameće i u socijalnom sistematizovanju ljudskih relacija. Taj niz radova može se doživeti i kao provokacija koja ukazuje da smo, iako s mnogo mutacija, krajnje pojednostavili i međuljudske odnose.
“Ukoliko ove urbane, zapadnjačke heksagrame pokušamo svesti u značenjsko pojmovanje, pojaviće se zbrka kao i kod svakodnevnice u kojoj smo bombardovani nebrojenim informacijama koje unose nesigurnost i nemir u percepciju sveta oko nas, a kojima je i zadatak da nas odmaknu od ličnog doživljaja. Moramo se odlučiti koji od ovog konglomerata mogućih odnosa želimo, a koji nam ništa ne znači ili nas čak opterećuje. Umetnica provocira ovom ponudom”, naveo je Borkovsky, dodajući da izvedba radova i njihovo predstavljanje u prostoru bele kocke može da pomogne osvešćivanju.
“Kompozicije pred nama nose u sebi odjeke mejnstrima i pop kulture. Estetika zrelog kapitalizma nije više u mogućnosti da odredi šta je ispravno ili lepo. Obasuti smo sa sve više informacija, a sve manje značenja. Uživanje u predmetima i prekomerna potrošnja kao oblik samoispunjenja, ne donosi istinsko zadovoljstvo. Ritam civilizacije i nelogičnosti potrošačkog društva, nemogućnost apsorpcije informacija/stvari, manjak kvalitete i slične situacije koje globalizacijski kapitalizam skriva iza zloupotrebljenog pojma demokratije, pokazuje se ovde u artističkoj interpretaciji”, naveo je Borkovsky za radove Katarine Fabijanić koji su mogući hibrid bio-povesne buduće situacije - umetnica sugeriše moguće rezultate civilizacijskog lutanja.
Galerija Fonticus predstavlja i scenografska promišljanja Igora Vasiljeva koji gradi specifične prostore usmerene oblikovanju teatarske iluzije. Većinu njegovih oblikovanja scene moguće je, izdvojeno od predstava, doživeti kao ambijentalne instalacije.
Umetnik često, uprkos postojanju pozorišnih prostora zadate pozornice, cele predstave ugošćuje u svojevrsne kutije unutar scene. Tim postupkom, kako je naveo Borkovsky, određuje sasvim nove, lične gabarite, kojima dodatno dramatizuje radnju te uvodi, upozorava na savremeno vreme ukutijavanja, određivanja, zabranama oblikovanih mesta u kojima smemo da živimo. Tako publici, svesno ili podsvesno, nudi okvire kojih polako postaje svesna. Jer, ukutijavanje, uprkos utisku sigurnosti u određenom prostoru, izaziva dojam izololovanosti.
“Kutiju, okvir, bez obzira na njenu otvorenost publici, doživljavamo kao zatvorenost i izolovanost pojedinca usred čopora, skučenost usred nametnutih obaveza i poslova, nasilno uguravanje u nacionalne ili verske okvire. Praćenje scenskog događaja određenog u kutiji, iznuđuje propitivanje ličnog statusa”, naveo je Borkovsky, dodajući da se ukutijavanje Vasiljeva može doživeti kao problematizovanje i ilustracija socijalnih situacija: kutija je škola, kutija je televizor, kutija je stan.
“Mi i završavamo također u kutiji - kovčegu. Spoznaja da su nam već unapred određene i namenjene kutije uzrokuje nelagodu. Vasiljev ima svest o dirigovanoj moći koja svoju snagu i vlast zasniva na načelu da pojedinac u svemu treba biti podređen kolektivu, jer je takav, s potisnutom individualnošću, najpodložniji manipulaciji. Ove scenične, određene tvorevine kao okviri radnje izgovaraju upozorenje na teror tzv. demokratskog društvenog uređenja na današnji način. Manipulacija ljudima dovedena je do perfidne simulacije sreće posedovanjem nove kutije za vožnju ili kutije za pranje mozga, televizora. Na sceni, kutija posmatraču, publici podsvesno asocira propitivanje sigurnosti koju dramski tekst može dovesti do usijanja”, naveo je Borkovsky povodom prezentacije “Scenografije” Vailjeva, koja je održana ranije u niz teatara u Evropi.
Vasiljev, rođen 1973. u Puli, diplomirao je scenografiju na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu, a potpisuje više od 60 scenografija u regionu, kao i u nekoliko evropskih teatara (Velika Britanija, Danska, Austrija).
Autor je umetničkih instalacija za festival Visualia 2014. i Exit 2012. Dobitnik je nagrade za najbolju scenografiju festivala Assitej u Čakovcu i Naj, naj, naj festivala u Zagrebu 2015, te godišnje nagrade ULUPUDS-a za 2011. godinu, priznanja za dizajn scene na YUSTAT-ovom Bijenalu scenskog dizajna i godišnje nagrade za scenografiju Malog pozorišta “Duško Radović” u Beogradu. Između ostalog, učestvovao je na Praškom kvadrijenalu scenografije i kostimografije (PQ99).
(SEEcult.org)
