Koordinate za istoriju popa
Kapitalna studija Gorana Gocića “Endi Vorhol i strategije popa”, čije je drugo izdanje objavio nedavno “Službeni glasnik”, i danas je, prema rečima autora, podjednako uverljiva kao i pre 15 godina, kada je izašla u izdanju “Prometeja” i ubrzo rasprodata. Gocić je tom knjigom pokušao da uspostavi “samosvojan koordinantni sistem”, koji će i njemu i čitaocima pomoći da se snađu u složenoj istoriji popularne kulture, a “osovina tog sistema je neobično kompleksna ličnost slovenskog porekla koja je insistirala na dečjoj jednostavnosti”.
Uz detaljnu analizu filmskih i slikarskih radova verovatno najvažnijeg američkog umetnika druge polovine XX veka, knjiga “Endi Vorhol i strategije popa” poentira trezven, sociološki utemeljen uspon mitologije popularne kulture, fokusirajući se na period od 1955. do 1975. godine.
Knjiga je napisana stilom koji, kako navodi Gocić, danas izgleda složen, ali je istovremeno informativan i koncizan - uprkos, ili upravo zbog kompleksnosti teme. "Kako duhovito primećuje jedan od recenzenata, ‘pošto pročitate knjigu, znaćete sve o Vorholu i konačno ćete shvatiti da ne znate ništa o umetnosti’”, naveo je Gocić u predgovoru novog izdanja u kojem, osim fonetskog izgovora imena i diskretnog posrbljavanja anglicizama, nema bitnih promena.
Knjiga je podeljena na tri tematske celine. U prvom poglavlju, “Strategije popa”, dat je kratak sažetak strategija iz domena popularne kulture inaugurisanih i sprovedenih od 1955. do 1975, u periodu u kojem su
angloameričke popularne strategije postale planetarni komunikacijski kod, a ikonični lik tog procesa bio je i ostao Vorhol.
Prva tematska celina daje kratak sažetak strategija iz domena popularne kulture koje su inaugurisane i sprovedene u tom periodu i čije su posledice danas više nego opipljive.
"Proviđenje je htelo da je jedan od najupadljivijih štitonoša datog procesa, i to ne samo u lepim umetnostima, postao izvestan unijatski Rusin i homoseksualac, sin siromašnih, polupismenih imigranata iz Slovačke. Da mu pomognu oko planetarnog reklamiranja američke ideje, on je okupio i angažovao pobunjene i odbačene etničke Italijane, Litvance, Srbe, Čiroki Indijance, Hispanoamerikance, kriminalce, narkomane, psihotične osobe, posrnule katolike, propale umetnike, begunce iz bogatih ili rasturenih porodica - otpadnike svih vrsta. Uspeh Vorhola u toj ambiciji bio je, blago rečeno, senzacionalan. Štaviše, njegovi su klijenti vremenom postali ljudi druge krajnosti, uz koje se takođe može staviti prefiks naj - dakle oni najbogatiji, najpoznatiji, najuticajniji, najugledniji", naveo je Gocić.
Drugo poglavlje, “Vorholova primena pop-strategija”, bavi se Vorholovim radovima na polju fotografije, dizajna i umetnosti i njihovim odnosom prema prethodnicima i savremenicima, od Bodlera, Ničea, Pikasa, Dalija i Dišana do Kejdža, Barouza, Lenona, Kepotija i drugih.
Treća tematska celina, “Čitanje u Vorholovoj filmskoj estetici”, predstavlja analizu Vorholovog filmskog opusa, kao i odnosom njegovih kinematografskih eksperimenata s postupcima autora od Ejzenštajna, Bunjuela i Godara do Kjubrika, Šlezingera i Kronenberga.
Sve tri celine sastoje se od šezdeset poglavlja, od kojih svako sadrži ključne citate i analogije između stvaralačkih strategija Vorhola i i njegovih prethodnika ili savremenika.
Ukupno se spominje oko 500 umetnika, pisaca i analitičara.
Smatrajući da je krajnje ironičan Vorholov odnos spram života zahtevao i izvesno ozvaničenje ironije, Gocić je tako i došao do rešenja koje niko od recenzenata prvog izdanja nije primetio. U pitanju je ekscentičan zahvat da se dvostruki navodnici, osim svoje uobičajene namene, koriste i u smislu navodno, a jednostruki za ironijsku distancu. Ironija, kojom je tako bremenit Vorholov svet, na taj način je useljena u sintaksu.
Gocić se latio tog poduhvata podstaknut svojim prvim boravkom u Londonu 1986-1988. godine, gde ga je zatekla Vorholova neobična, ishitrena smrt.
Londonski kinotečki bioskopi priredili su bili omaž Vorholovom filmskom opusu, a utisak koji su ti filmovi, ali i njihove projekcije ostavile, Gocić bi, kako je naveo, mogao da nazove preneraženošću. To osećanje pokušao je da artikuliše u eseju o Vorholu, objavljenom u sarajevskom “Sineastu” 1990. Posle višegodišnje fermentacije, koja se ticala ne samo nijansiranja Vorhola, njegovih savremenika i pop-arta, već i promena koje je popularna kultura uvela u umetnost poznog XX veka, Gocić je konačno objavio 1997. svoju studiju, u “Prometejevoj” ediciji “Projektart”.
Recenzenti su bili Jerko Denegri i Tihomir Ugren, a uz pohvale kritičara, tiraž od hiljadu primeraka rasprodat je za dve godine.
Za tu je priliku izdavač je obezbedio i 28 ranije neobjavljenih fotografija Bilija Liniča, alijas Nejma, hroničara zbivanja u Vorholovom studiju u ključnom periodu 1962-1964. Nemerkantilno orijentisani Nejm se na koncu opametio, pronašao agenta i objavio vlastitu knjigu fotografija iz tog perioda.
Drugo izdanje objavio je “Službeni glasnik” u decembru 2012. godine, u biblioteci “Književne nauke, umetnost i kultura” (Kolekcija: Novi svet).
U međuvremenu od prvog do drugog izdanja je, kako je primetio Gocić, nestala većina neformalnih, avangardno orijentisanih londonskih bioskopa, kao što je “Skala” na Kings Krosu.
“Oni su deo bivšeg sveta za koji očigledno nije bilo mnogo mesta u raju liberalnog kapitalizma - smeštenog u standardizovanim američkim lancima bioskopa, u filmovima koji su prošli obaveznu cenzuru, u dosledno sprovedenoj ideji industrijalizovane zabave, u jednoj konzumerskoj urednosti. Takođe, ni većine srpskih novina u kojima se tako entuzijastično hvalilo, kadšto kudilo i raspravljalo o knjizi ‘Endi Vorhol i strategije popa’ više nema. Neki od ljudi koji su nadahnuto govorili o njoj, poput Bogdana Tirnanića, nisu više među nama. Ali ona sama je, izgleda, preživela. Štaviše, povremeno prepoznajem njene konkretne beogradske odjeke: dolazak Pola Morisija u Beograd, prevod Vorholove autobiografije na srpski, prevod knjige o kempu, pojmu za koji sam usrdno pokušao da dam definiciju jezikom semiologije, vorholovski srpski film 'Dorćol-Menhetn', identifikovanje ‘Vorholove dece’ među beogradskim umetnicima, doktorske disertacije o Vorholu itd.”, naveo je Gocić, ocenjujući da će možda i Vorholov diskretni gej aktivizam u ovom vremenu biti viđen u novom svetlu u Srbiji.
(SEEcult.org)
