Kultura stabilno ka margini
Novi Zakon o kulturi u proceduri je Skupštine Srbije od avgusta, a još pre godinu dana završena je javna rasprava o njegovim izmenama i dopunama koje se, između ostalog, odnose i na Nacionalni savet za kulturu (NSK). Srbija je dobila krovni zakon o kulturi 2009, posle gotovo 17 godina čekanja, a tada je najavljen kao prekretnički. Nije, međutim, doveo do očekivanih sistemskih promena, niti je iznedrio takođe dugoočekivanu strategiju razvoja kulture u čijoj je izradi trebalo da učestvuje i NSK. Proteklih godina je, između ostalog, postao problematičan i status NSK, čiji mandat ističe u maju 2016. O statusu NSK, primedbama na Predlog izmena i dopuna Zakona o kulturi, proklamovanim prioritetima kulturne politike, komunikaciji sa Ministarstvom kulture i informisanja… u intervjuu za SEEcult.org govori predsednik NSK Mileta Prodanović, slikar, pisac i profesor na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu.
- Prvi saziv Nacionalnog saveta za kulturu ima mandat još pola godine. Kako biste opisali status NSK u proteklom periodu, tokom kojeg se promenilo nekoliko ministara kulture?
M.P: Zakon o kulturi, koji je još na snazi, predviđa postojanje NSK kao savetodavnog tela koje bi imalo 19 članova, od kojih bi neki bili stvaraoci sa izvesnim iskustvom u samoj praksi, dok bi neki članovi bili predstavnici cehova ili grana. Od trenutka kada je taj zakon stupio na snagu do trenutka kada je održan konstitutivni sastanak NSK prošlo je nekoliko godina. To samo po sebi govori o tome koliko je taj zakon važan prema mišljenju ljudi koji vode kulturu. Vrlo brzo je došlo i do osipanja, jer su neki predstavnici nacionalnih manjina otišli na neka druga mesta, neki ljudi iz privatnih razloga nisu mogli više da učestvuju, neki su se razočarali i otišli. Danas NSK, pred kraj svog mandata, radi na ivici kvoruma. Članovi NSK zbog prirode posla često putuju, odsustvuju, sastanci su jednom mesečno, po potrebi i češće, a ide se i na to da se odluke donose na nekoj vrsti elektronske konferencijske sednice.
Zakonom o kulturi iz 2009, koji još uvek važi, propušten je, odnosno zaboravljen jedan važan segment, a to je finansijsko-pravni osnov postojanja NSK. Ne misli se tu samo na honorare članova Saveta. I ostali saveti – u prosveti i drugim oblastima, imaju neke prinadležnosti, koje ne treba da budu velike, ali ipak imaju nešto. NSK nema ni prostorije, ni sekretara, a pošto to nije savet Beograda, nego Srbije, pojedini članovi putuju o svom trošku. Predstavnica celog segmenta galerijske umetnosti je koleginica Milica Todorović iz Niša, koja već četvrtu godinu sama plaća autobus da dođe na sastanke. Kolege iz Novog Sada se koriste zvanično ili nezvanično nečijim kolima da dođu na sastanke. To ne bi smelo da bude tako. U vreme ministara Predraga Markovića i Bratislava Petkovića, NSK se sastajao u prostorijama Ministarstva kulture. Po dolasku ministra Ivana Tasovca, zaključeno je s pravom da je NSK telo parlamenta i da Ministarstvo ne bi smelo da nas ugosti čak ni za sastanke. Dobili smo tako jedan dopis koji je bio intoniran malo grublje nego što bi to trebalo da bude, i to se kasnije izgladilo, a mi smo prestali da se sastajemo u prostorijama Ministarstva i od tada nas parlament ugošćuje radi sastanaka, i to u staroj skupštinskoj zgradi.
- Koje promene očekuju NSK na osnovu izmena i dopuna Zakona o kulturi?
M.P: Novim Zakonom o kulturi, čije je usvajanje u proceduri, status NSK se na neki način menja. S jedne strane, postoji razrešeno pitanje finansiranja, a sa druge strane, predlaže se, ali niko ne kaže da to mora ostati tako - ozbiljnije smanjivanje ingerencija NSK. To je malo nelogično. Jer, prvi put će budući članovi NSK dobijati neke prinadležnosti, ali za mnogo manji obim posla nego što smo mi imali u prethodnom, još uvek aktuelnom prvom sastavu. Moguća je dodatna izmena predloženog teksta zakona putem amandmana, ali iz iskustva znamo da se mali broj predloga opozicije usvoji. Međutim, ako neki od predloga dobije podršku parlamentarnog Odbora za kulturu, a neki od predloga NSK koji nisu ugrađeni u prečišćeni tekst zakona imaju ili bar u najavi imaju podršku Odbora za kulturu, moguće je da će doći do poboljšanja zakona.
Kako u praksi izgleda rad NSK i šta se dešava može se videti na primeru institucija kulture od nacionalnog značaja. Ministarstvo odredi komisiju koja će da pregleda sve prijave i da proceni koje institucije u našoj državi zadovoljavaju visok nivo kriterijuma da bi se ispod njihovog imena našla formulacija “institucija kulture od nacionalnog značaja”. Pošto sam ja zaposlen na Univerzitetu (umetnosti), ja sam se svake četvrte godine ponovo zapošljavao, imao reizbor. I te institucije imaju reizbor - to nije jednom zauvek dat status, a omogućava im da imaju određene privilegije u domenu finansija i zato se svaka od njih bori da ga stekne, a može ga steći samo kvalitetnim radom. Komisija koju je Ministarstvo svojevremeno odredilo dala je spisak i predložila institucije. Mi smo, kao NSK, imali razgovor sa tom komisijom, predočeni su nam ti njihovi nalazi i NSK je jednoglasno bio zapanjen tim rezultatima. Na spisku su bila neka pozorišta koja ne ostvaruju blistave rezultate, a nije ušlo, na primer, Jugoslovensko dramsko pozorište. Jedan od članova Komisije nam je vrlo nervozno rekao da će JDP dobiti status kada promeni ime. Članovi NSK, pogotovo oni koji dolaze iz oblasti pozorišta, bili su šokirani. Ali, na tom spisku koji je predložila Komisija se našla i jedna organizacija koja nije ustanova. Ustanova je nešto što država zasnuje, pa onda to traje. Tu se našla jedna grupa građana koja se odaziva na ime Kulturno-prosvetna zajednica Srbije. Iz njihovog materijala se, osim što sama sebi dodeljuje nagrade jednom godišnje, ne vide nikakve druge aktivnosti, a ni u osnivačkoj povelji se ne vidi da je to uopšte ustanova. Ali, oni su, za razliku od JDP-a, bili predloženi za dobijanje statusa. Poslednja reč je, naravno, reč ministra. NSK je dao svoj spisak koji nije bio obiman, niti je ličio na spisak Komisije. Da se ne bi nekome zamerio, tadašnji ministar Petković uzeo je i sabrao te dve liste. Eto, toliko o tome kako se mišljenje NSK kao ekspertskog tela uvažava i poštuje. Onda dođe drugi ministar i suoči se sa spiskom od oko 70 ustanova od nacionalnog značaja i kaže: Šta radite? I naravno, NSK je kriv. NSK je mnogo puta ponovio da nešto što nije ustanova ne može da bude na spisku ustanova od nacionalnog značaja. Mi stojimo iza toga.
Slično se događa i sa našim primedbama na zakon. Neke od njih su usvojene, ali ono što nije ušlo u predlog novog Zakona o kulturi, a što NSK smatra da treba da uđe i ono iza čega stojimo jeste da mora postojati krug ili spisak ustanova, kao što su Narodna biblioteka, Narodno pozorište, Srpsko narodno pozorište u Novom Sadu, Narodni muzej, Muzej savremene umetnosti, Galerija Matice srpske… To su institucije koje traju 200 godina i apsurdno je da svake četvrte godine ponovo konkurišu za status. One su same po sebi institucije od nacionalnog značaja. Ja ovo govorim kao glasnogovornik - sve što govorim nije moje lično mišljenje, već mišljenje jedne stručne grupe ljudi.
- Koje su još ključne primedbe NSK u vezi sa izmenama Zakona o kulturi?
M.P: Druga oblast u kojoj smo se razišli sa ministrom su nacionalna priznanja u oblasti kulture. Niko od članova NSK, koliko znam, nije bio involviran u prethodne dodele tog priznanja. To je populistička tema, a u štampi se ta priznanja prevode u takozvane nacionalne penzije. Opšta tabloidizacija naše kulturne scene je uslovila to da se o kulturnim radnicima koji rade ozbiljan posao u oblasti umetnosti i kulture razmišlja kao o nekim gotovanima, lezilebovićima… koji otimaju novac poreskih obveznika, koji ne rade ništa i žive kao trutovi. To je vrlo opasna tendencija, ona je saglasna sa položajem kulture u našem društvu u celini, koja ide ka marginalizaciji, a to se povratno odražava i na finansiranje. Ako uzmemo region, pa vidimo koliko se u Crnoj Gori, Hrvatskoj, Bugarskoj, Mađarskoj.. procenata nacionalnog budžeta odvaja za kulturu, vidi se da smo mi na nivou siromašnih i vrlo zaostalih zemalja. Setite se koliko je kultura bila značajna u emancipaciji i profilisanju Slovenije kao nezavisne države i gde je sada Slovenija sa tom naglašenom i proaktivnom kulturnom politikom, gde je ona u evropskom kontekstu, a gde smo mi. Posle nam je đavo kriv što ljudi o nama misle ovo ili ono.
Dakle, NSK smatra da nacionalna priznanja u nekom vidu moraju opstati. To nije mišljenje nas 19 ili nas 12 preostalih članova. Svako od njih je konsultovao neke krugove koje predstavlja, udruženja… NSK ne poriče činjenicu da su kriterijumi za dodeljivanje nacionalnog priznanja bili srubljeni, i to od strane stranačkih politika. Nije to jedna stranka, ta erozija je počela kada je jedna od tada vladajućih stranaka ugurala jednu rok pevačicu i jednu vajarku amaterku u spisak koji je bio urađen vrlo konsekventno i profesionalno. Kada mimo kriterijuma ubacite nekoga, tada kriterijumi prestaju da postoje. Ja ne znam zašto se ukidaju nacionalna priznanja u oblasti kulture, a ostaju u domenu sporta. Ovde sport postaje neka vrsta delatnosti od strateškog značaja za državu i niko ne sme da dirne u sportiste. Ne vidim zašto to ne bi proporcionalno išlo - i jedno, i drugo, naravno ne ukidanjem, već smanjivanjem ili zaoštravanjem kriterijuma. Ja ne vidim zašto neko ko je preveo celog Kafku ili Tomasa Mana treba da umre sa penzijom od 800 dinara. Na nekom od tih sastanaka neko se setio poslednjeg intervjua Miodraga Petrovića Čkalje koji ima naglašenu socijalnu dimenziju. On je još za života bio živi spomenik, a danas ne znam koji izraz da upotrebim za Čkalju da to ne bude manje nego što on zaista vredi. On je jedan neprekidni parameter kulture. Ja sam rekao – dajte, pronađite takve ljude, neka to budu kriterijumi. Ako se ispostavi da takvih ima dvoje-troje godišnje, pa neka se daju dva-tri nacionalna priznanja, neka ljudi koji određuju ko bi to bio budu ljudi koji već imaju ta priznanja, neka budu nestranački ljudi. Neka se kaže – to su kriterijumi. Kada je od NSK traženo da se naprave kriterijumi za poziciju zaslužnog umetnika, što je posebna tema, mi smo dobili kriterijume koje predlažu udruženja - ULUS, ULUPUDS, udruženja muzičara, pisaca, glumaca, prevodilaca… Svi oni imaju neke nasleđene pravilnike, to je neujednačeno i vrlo su široka ta polja. Nacionalni savet je to utegao. Trebalo nam je par meseci da zaista napravimo kriterijume koji nisu nemogući, ali su oštri i pravedni. E, pa takve iste kriterijume ako treba još zaoštrite, pa neka to budu kriterijumi za ono što naši tabloidi zovu nacionalna penzija. Ovde je postala praksa da se kaže: “To nema nigde”. Nije tako. To nema možda u pet zemalja koje su oni nabrojali na spisku, ali itekako ima u svim ostalim.
- NSK je trebalo da bude jedna od brana stranačkom ili vladinom uplitanju, s obzirom da je nadstranačko i stručno telo, sa članovima iz različitih oblasti. Izmenama Zakona predviđeno je da NSK ne učestvuje u izradi strategije za razvoj kulture, već da samo daje mišljenje. Koliko se tom redukcijom nadležnosti, a i uopšte – kroz odnos svih dosadašnjih ministara kulture, zapravo izneverava suština i smisao postojanja NSK?
M.P: Nadam se da to predloženo rešenje neće ostati u tekstu zakona i da su moguće izmene ka boljem zakonu. Ovi ljudi koji dođu posle nas, a to će biti do maja sledeće godine, će zaista imati šta da rade. Pomenut je odnos NSK prema strategiji razvoja kulture. Ta strategija je jedna čudna stvar. Da postoji ozbiljna strategija, ne bi bilo tako lako marginalizovati kulturu. Strategija nije nečija dobra volja, nego je to zakonska obaveza. U svakoj oblasti društvenog života jako je poželjno da postoji jedna vrsta opredmećene - na papir stavljene vizije šta je to gde mi idemo. Te strategije se obično pišu za period od dve decenije. Zakon o kulturi iz 2009. godine je predvideo hitno donošenje nacionalne strategije u oblasti kulture. Kada smo mi pre četiri godine stupili, taj dokument je bio u izradi, ali jako dugo su trajali naši napori da uopšte dođemo do tog teksta. U međuvremenu smo primetili da se na njemu više i ne radi. Prethodna dva ministra (kulture) su, takav sam stekao utisak, imala odnos prema tome kao da se radi o strogo čuvanoj državnoj tajni. Kada je došao ministar Petković, vrlo promptno smo dobili taj materijal. Bio je i odštampan i na CD-ovima. Sastojao se od oko 600 strana. To je radio jedan tim, ali mu je nedostajala svojevrsna koordinacija, neka vrsta uredničke ruke. Pojedini delovi te strategije su i dan danas možda upotrebljivi. To se pre svega odnosi na segment o knjizi, sistemu biblioteka… Mi smo kao Nacionalni savet smatrali da strategija treba da bude jasna, čitka, razumljiva ljudima. Strategija treba da pruži precizan snimak aktuelnog stanja koje je onakvo kakvo je, jer nećemo lagati sebe, a imamo i željeno stanje, koje će biti ostvareno uz naš trud. U strategiji treba, znači, da bude fiksirano trenutno stanje, željeno stanje i koraci i načini kojima se iz sadašnjeg stanja dolazi do željenog. Ništa više od toga. Ta prva strategija u nekim delovima bila je razrađena, a u nekim jedva nagoveštena i polazila je od nepostojećih podataka, a moramo da se držimo nekih realnih parametara, a ne da pustimo mašti na volju. NSK je mesecima pokušavao to da dovede u red. Bilo je par sastanaka da bi ministar Petković zaključio da je nemoguće napraviti dobar destilat. Slično se ponovilo sa tekstom druge strategije, koju je radio tim koji je koordinisao Zoran Avramović. Mi smo dobili neki tekst relativno brzo - posle nekoliko meseci. Imali smo nekoliko razgovora sa Avramovićem i skrenuli pažnju i na prethodni tekst, i on je to uvažio. Kada je otišao ministar Petković, sadašnji ministar Ivan Tasovac rekao je da on ima druge prioritete, što je moguće i razumljivo, ali sa druge strane, i dalje postoji ta zakonska obaveza, jer postojanje ili nepostojanje strategije nije stvar bilo čije dobre volje. Ja se nadam da će se strategija pojaviti kad-tad, a da će budući sastav NSK imati priliku da aktivnije učestvuje u tome – bar na nivou u kojem smo mi učestvovali. Moram da kažem da je u najmanju ruku neozbiljno to što naša država nema strategiju u oblasti kulture.
- S obzirom da nema strategije, da li ste u okviru NSK razmišljali o tome da se češće pojavljujete u javnosti i zauzmete neki čvršći stav o prioritetima Ministarstva kulture i o njihovoj realizaciji?
M.P: Jedan od zadataka NSK je da kontinuirano prati dešavanja iz kulture i da daje mišljenje. Dosadašnja praksa je bila da su neki naši sastanci tematski, pa smo tako imali sastanke sa upravnicima muzeja, recimo. Imali smo i duboko analiziranje arhivske delatnosti, kada je došao i gospodin Miroslav Perišić iz Arhiva (Srbije). To su bili vrlo konstruktivni sastanci, tim pre što je i Zakon o arhivima bio u toku. Nakon usvajanja krovnog zakona i zakona o biblotečkoj delatnosti, koji su pripremljeni već, postoji još niz zakona koji čekaju. Ne postoje moderni i usaglašeni zakoni iz oblasti pozorišta, na primer. To je traumatično. U toku je izrada zakona u oblasti zaštite, ozbiljni ljudi ga rade. To sve čeka sledeći sastav NSK. Budući da NSK parlamentu, kao svom osnivaču, jednom godišnje podnosi izveštaj, mi smo mislili da pitamo osnivača da li je moguće da se nađemo sa novinarima - da svi mogu da postave pitanja u vezi sa tim šta je bilo prethodnih godina, šta mi planiramo, šta čeka ljude koji dolaze… Takođe, agencije su prenosile naša saopštenja, naš rad je javan, nalazi se i na sajtu, ali ljudi možda nemaju naviku da posećuju takve vrste sajtova. Na sajtu NSK su zapisnici sa svih naših sastanaka.
- Jedan od proklamovanih prioriteta je jačanje institucija, između ostalog i izborom direktora na osnovu konkursa, ali ni taj proces nije slavno prošao. I dalje je u velikom broju ustanova v.d. status, a u pojedinima su konkursi više puta bezuspešno ponavljani.
M.P: Taj princip da se uprava važnih nacionalnih institucija bira konkursom je obradovao sve učesnike u javnom kulturnom životu, a naravno i Nacionalni savet. U praksi je to ispalo dosta džombasto. Ja ne sumnjam u to da su neka iskustva određenih ljudi iz prošlosti uslovila to da će se ljudi teško odlučiti da stanu na čelo neke institucije. Šta mi imamo iz prve decenije ovoga veka? Tri najvažnije kulturne institucije su ušle u neku vrstu rekonstrukcije. Urađena je Narodna biblioteka Srbije. Kao neko ko je vrlo blizak sa čovekom koji je tada vodio NBS (Sretenom Ugričićem), mogu reći da smo imali činjenicu da je jedan posvećen čovek doveo NBS u bord evropskih biblioteka. Mi nismo članica EU, ali je NBS bila članica evropskog borda biblioteka. Na polju digitalizacije, uz pomoć donacija, napravljeni su određeni pomaci koji su iz nepoznatih razloga sada nestali, ne zna se gde je to što je rađeno ranije. Treće, imamo čoveka koji je apsolutno svu svoju životnu energiju uložio u jednu borbu sa birokratijom i uspeo da tu instituciju dovede pod krov. Kao “nagradu” za to, on je uveden u katran i perje i izblaćen na najgori mogući način u najvulgarnijim tabloidima. Neko ko je čovek od integriteta sada treba da preuzme neku instituciju sa punom svešću ili sa sećanjem na to. Osim toga, birokratske prepreke su tolike da će se malo ko odvažiti. Naravno, tu postoji i jedna tema koju malo ko želi da čuje, a to je samo personalno stanje u institucijama. Neki muzeji, tipa lokalnih, ne rade decenijama. Kustosi koji rade u tim muzejima misle da rade u institutu, a ne u muzeju. Mnogima ovakvo stanje i odgovara. Ja verujem da će se pre ili kasnije uraditi jedna evaluacija ljudi koji rade u muzeju, a koji o sebi imaju vrlo visoko mišljenje, dok u praksi daju vrlo nizak rezultat. To neko v.d. stanje je najbolji opis trenutnog stanja u našoj kulturi.
- Da li to znači da v.d. stanje odgovara nekome i koliko stvara prostor za manipulaciju iz političkih interesa?
M.P: V.d. stanje se svakako razlikuje od legalnog stanja – postoje neki elementi koji su prosto nemogući u v.d. stanju. To da nekome svako malo treba produžavati taj status takođe je izlaženje iz zakona. Ja bih, naravno, voleo da ili ja ili neko iz NSK ima čarobni štapić koji će sve to dovesti u red, ali činjenica je da je to jako dug proces. Imali smo decenije zapuštenosti. Ne može to, naravno, preko noći, ali kulturna javnost se s pravom pita, s obzirom da ima toliko tih začkoljica i afera, da se to možda namerno radi. NSK je, recimo, želeo da slučaj Muzeja savremene umetnosti u Beogradu stavi na dnevni red, međutim ono što je do nas stiglo kroz izveštaje u medijima je bilo potpuno nedovoljno i nejasno da bi mogao da se izvede neki validan zaključak.
- Da li komunikacija sa Ministarstvom kulture može da se popravi i da li može da se uspostavi komunikacija sa drugim ministarstvima čija delatnost ima veze sa problemima koji su u delokrugu NSK?
M.P: U svakom sukobu postoje dve strane. Mi možemo saslušati jednu stranu koja je zvanična, ali moramo imati validne i nesporne informacije da bismo doneli neki zaključak. Ali toga nema i imam utisak da mnoge stvari ostaju u magli. Odnos NSK i Ministarstva nije gladak - on je džombast. Dolazak ministra Tasovca je bio prilično buran sukob, kasnije su obe strane pokušale to da pacifikuju, što se negde i dogodilo, ali setite se da je NSK bio optužen da je željan sinecure, da ništa ne radi… Kad to tako izađe u tabloidima, to je onda teško demantovati. Ja sam se nadao da ćemo mi biti više u javnosti, ali kao što interesovanje za kulturu ide stabilno ka margini, tako je i interesovanje za rad Nacionalnog saveta za kulturu veoma nisko.
(SEEcult.org)
