Mitovi o EU: Marko Miletić
Marko Miletić, član Kontekst kolektiva i jedan od urednika portala Masina.rs, protivi se ulasku Srbije u Evropsku uniju, smatrajući da nije reč o partnerskom, već o nepravednom odnosu najjačih i manjih zemalja. Miletić kao najzastupljenije mitove u sektoru kulture o EU vidi mit o uređenosti sistema i o količini novca koji se dobija procesom evrointegracija. Za serijal “Zašto DA NE u EU?” Miletić navodi da i ulaskom u EU pravno regulisanje sektora kulture ostaje na zemljama članicama, kao i problematika budžeta, što znači da samo članstvo neće doneti bilo kakve promene.
- Da li ste za ulazak Srbije u EU?
M.M: Protivim se ulasku Srbije u EU zato što to, makar u ovom trenutku, podrazumeva neku vrstu nepravednog odnosa zemalja koje na neki način kontrolišu i vode EU, koje su ekonomski, politički i vojno najjače. Postoji nesrazmera u tome što oni zovu partnerski odnos. Zapravo, to ne postoji, već su manje zemlje koje pretenduju da budu članovi uslovljene na razne načine da prihvataju razne regulative koje često nisu uopšte prikladne za lokalne okolnosti. Očekuje se da je EU velika, slobodna politička tvorevine koja ljudima omogućuje neku vrstu razvitka i razmene u raznim poljima, a jasno je da to nije tako, već da EU omogućava slobodan protok gotovo isključivo kapitalu, dok ljudi ostaju zatvoreni i osiromašeni u sopstvenim sredinama.
Ta vrsta ekonomske uslovljenosti oslikava se i na kulturu. Dakle, sam ulazak u EU ne bi za našu kulturnu scenu i za razvoj naše kulture nužno značio napredak.
- Šta očekujete od ulaska Srbije u EU u oblasti kulture?
M.M: Svakako ne očekujem neku pozitivnu promenu. Jer, čini mi se da sektor kulture - iako se o tome ne priča u široj javnosti, a veoma malo i u užoj, stručnoj, vrlo dobro prati nekakve upute razvoja koje nameće EU. Rekao bih da nekakvim regulativama, kroz institucije, ali i nezavisni sektor, mi već prenosimo politike EU. Vidi se, recimo, na koji način Ministarstvo kulture upodobljuje svoj rad na osnovu evropske Agende za kulturu, manje prethodne, a više aktuelne. Na primer, prihvatanje kreativnih industrija ili privatnog sektora u smislu podrške u finansiranju. I ta politika se, često nesvesno, preslikava na različite nivoe. Ne samo sa državnog nivoa - Ministarstva, već i na nivou lokalne uprave.
Promovisanjem kreativnih industrija i privatnog kapitala u kulturi se različiti tipovi organizovanja vlasništva unutar kulturne proizvodnje izjednačavaju. Međutim, privatni kapital je taj koji ima mogućnost da bude fleksibilniji, da zauzima različite pozicije, dok institucije to ne mogu tako lako da rade, kao što ne mogu da rade ni udruženja, odnosno nezavisni sektor. Nemaju materijalnih sredstava da se tako lako prilagođavaju. Privatni kapital to može i to radi. I onda se on zapravo na nivou političkih uprava predstavlja kao dobro rešenje. Na primer, ako nemamo muzeje koji rade, imaćemo privatne projekte koji će nekako popuniti te nedostajuće rupe. I to onda nekakvom opštinskom funkcioneru koji se možda ne razume dovoljno u pitanje kulturne proizvodnje, to njemu deluje kao logično rešenje. Njemu zakon omogućava da isto tretira državni muzej i privatnog preduzetnika koji želi da se oproba u sektoru kulture. U tome se krije opasnost jer, da bi takvi projekti bili uspešni, oni moraju da stvaraju vrstu sadržaja koja je prilično svarljiva. Retko će se ulaziti u dublja promišljanja bilo kakve teme, politika, ideologija, retko će se ulaziti u kritiku dominantnih politika. Ta vrsta preduzetništva u kulturi kod nas je u povoju. To je onda, naravno, zanimljivije i dostupnije većem broju ljudi, pa veći broj ljudi ostavlja nekakve pare za to. Opasnost je onda za ovaj drugi deo kulturne produkcije, koji bi propitivanjem društvenih problema i aktuelnosti, doprinosio razvoju pojedinca, pa i društva. Taj deo kulturne proizvodnje ostaje bez sredstava ili se ta sredstva smanjuju.
- Koji su najzastupljeniji mitovi o EU?
M.M: Jedan od najzastupljenijih je svakako mit o uređenosti sistema, a drugi o količini novca koji se dobija ulaskom u EU.
Što se tiče prvog mita, kada se govori o zakonskom uređenju sektora kulture, pitanju strategije, različitim ciljevima ili upravljanju institucijama, često se referiše na EU kao idealno uređen sistem. S tim da se EU uzima kao neodređeni mitološki prostor. Na nivou EU zapravo ne postoji uređenje kulture, ne postoji zakon o kulturi na nivou EU, postoje samo nekakve regulative, nekakve odredbe koje se najpre tiču kulturne baštine, trgovine umetninama… Imamo različite regulative unutar samih zemalja. Ja ne mogu da kažem da sam upoznat sa svim tim, ali verujem da možemo naći primere mnogo gore regulacije sistema nego u Srbiji. Naravno, ima i boljih primera, ali u svakom slučaju sama činjenica ulaska u EU na nivou regulacije sistema ne bi značila ništa. Regulacija sistema i dalje ostaje na državi članici, a čini mi se da, budući da taj politički sklop nije napravljen zbog toga, malo koga uopšte interesuje na koji način će pojedine zemlje da regulišu kulturnu proizvodnju.
A vezano za budžete u kulturi, to je ostavljeno državama članicama i s tim u vezi imamo različite kampanje koje se tiču izdvajanja jedan posto iz budžeta, pa neke zemlje izdvajaju manje, neke više. Imamo primere izdvajanja iz postojećih sredstava - na primer iz lutrijskog fonda, za neprofitne delatnosti. Tako da, ponovo, sam ulazak u EU to ne reguliše. Zapravo, ostaje ljudima koji se bave kulturnom proizvodnjom da se izbore za veći budžet ili za drugačiju preraspodelu tog budžeta.
- Kakva su Vaša iskustva sa evropskim fondovima?
M.M: Moram priznati da nisam imao previše iskustva s tim. Organizacija čiji sam član je bila partner na par projekata koji se finansiraju iz evropskih fondova. Kao partneri, nismo imali puno birokratskih zadataka, ali vidi se da su oni ogromni. I to jeste problematično.
Mislim da je problem sa finansiranjem iz evropskih fondova to što se takva pravila postavljaju da su manje organizacije, koje bi se bavile kritičkim promišljanjem društva, onemogućene da učestvuju u trci za takve fondove. Previše birokratije zahteva angažovanje dodatne radne snage. Nekoga treba platiti za taj rad, a bez sredstava to nije moguće. Drugi problem je zahtevanje partnerske saradnje, što navodno dolazi iz želje EU da podstiče saradnju, razmenu. To je za 90 odsto projekata veštačka tvorevina, jer partnerske organizacije nemaju nikakve veze jedne s drugima. To rezultuje sajmovima gde ljudi idu od tezge do tezge, pa sad tražite folklorno društvo iz Belgije jer vam, eto, baš tako nešto treba… I projekti se stvarno tako prave, što stvara veštačku razmenu.
S druge strane, manje organizacije sa kritičkom produkcijom mnogo teže upadaju u interesnu saradnju koja se na ovaj način odvija. Potrebni su partneri koji se zaista razumeju, zaista žele da prezentuju istu vrstu politike ili ideologije. Imate partnere u Hrvatskoj ili Austriji, ali nemate iz Kazahstana, koja je recimo zemlja u fokusu. I ne možete sad da odete u Kazahstan i da tražite partnera, to prosto ne ide tako. Na taj način je veliki deo kulturne scene unapred eliminisan iz te igre.
Ako se pogledaju rezultati tih konkursa, jasno je da veliki deo budžeta ide institucijama koje su već u pojedinačnim zemljama delimično podržane. Opet, i same su gurnute na tržište, pa i one moraju da se bore za ta sredstva. One, pak, imaju kadrovsku mogućnost da to rade. Zato unutar malih organizacija dolazi ili do njihovog ukrupnjavanja ili do nestajanja. Dakle, ulazak u EU u smislu finansiranja ne znači puno takvim organizacijama. A mi već i sad možemo da apliciramo na te fondove.
- Nezavisno od novca i fondova, da li bi ulazak u EU uticao na pitanje identiteta, podstakao razvoj saradnje?
M.M: Ne znam da li unutar EU postoji neka vrsta regulative koja bi podsticala razmenu i saradnju, a da nama već sada nije dostupna. Već sama činjenica da nam nisu potrebne vize je bila najznačajnija stvar. Posle toga ne znam šta nam još treba od EU.
Na nivou kulturnog razvoja i identiteta, mislim da i to nekako pratimo. Pratimo u smislu da EU kao i Srbija, što je trend poslednjih godina, mnogo više podstiče istraživanje, očuvanje kulturne baštine. Iako se to verovatno radi sa željom da se pokaže vrsta zajedničkog evropskog identiteta, činjenica je da se to nije desilo i činjenica je da ta vrsta kulturnog podsticaja dovodi do jačanja desnog nacionalizma. Često se podstiču izložbe koje se bave pitanjima nacionalnog olsobođenja - imali smo skoro primer izložbe o navodnim komunističkim zločinima. Kao i sve evropske zemlje, pogotovu ove sa Istoka. To je ta vrsta legitimacije novih političkih elita, legitimacije kapitalizma itd, što se najlakše radi tako što će se demonizovati komunizam, socijalizam… Niko ne spori da je bilo zločina, ali je opet pitanje na koji način danas obrađujemo tu temu. Jer, način na koji je to urađeno, ne služi ničemu nego podsticanju nacionalizma. Tako da, eto - mi pratimo taj trend razvoja identiteta unutar EU.
Razgovor sa Markom Miletićem deo je projekta “Zašto DA NE u EU?” koji ZMUC i SEEcult.org realizuju kroz seriju intervjua sa akterima sektora kulture u Srbije u vezi sa mitovima, očekivanjima, strahovima i dilemama kulturne scene u vezi sa priključenjem EU. Sagovornici su i evroentuzijasti, i evroskeptici, i neopredeljeni - kako sa institucionalne, tako i sa nezavisne scene.
Među sagovornicima su i: v.d. direktor Jugoslovenske kinoteke Radoslav Zelenović, direktorka Remonta - nezavisne umetničke asocijacije Darka Radosavljević, predavač na Fakultetu za medije i komunikacije u Beogradu Zoran Ćirjaković, filmski scenarista Dimitrije Vojnov, pevač grupe Darkwood Dub Dejan Vučetić Vuča, Rastko Šejić iz udruženja Šta hoćeš, osnivač i glavni urednik izdavačke kuće Arhipelag Gojko Božović, Vladislav Nešić iz Omladinskog pozorišta PATOS u Smederevu, Jelena Pajović van Reenen, rukovoditeljka Grupe za međunarodnu saradnju i evropske integracije Kancelarije Vlade Srbije za saradnju sa civilnim društvom, zatim aktivista, umetnik i urednik i koordinator tribinskog programa Kulturnog centra Rex Nebojša Milikić, istoričarka umetnosti i kustoskinja Milica Pekić, suosnivačica Kioska - platforme za savremenu umetnost, Vlada Đurić iz Umetničke asocijacije, koji je i programski direktor Kulturnog centra Zrenjanin, grafički dizajner Slavimir Stojanović, Zoran Pantelić iz Centra za nove medije_Kuda.org u Novom Sadu, direktorka Centra za kulturu Sopot Suzana Anastasov Marković, Zoran Gajić iz Centra za konceptualnu politiku, umetnik Milan Bosnić, član umetničkog dua diSTRUKTURA, šef Delegacije EU u Srbiji, ambasador Majkl Devenport...
Pozivamo sve da se priključe raspravi u okviru Facebook strane projekta “Zašto DA NE u EU?”, a argumentovane komentare uzećemo u obzir prilikom daljeg istraživanja i analize.
Projekat "Zašto DA NE u EU?" podržala je Kancelarija Vlade Srbije za evropske integracije.
