Netipični dokumentarci Rasela i Kotea na FAF-u
Američki reditelj Ben Rasel i kanadski Denis Kote predstavili su na 23. Festivalu autorskog filma (FAF) u Beogradu svoje dugometražne dokumentarne filmove “Srećno!” o rudarima u Surinamu i Srbiji, odnosno “Tako meka koža” o zajednici bodibildera, a budući da je reč o netipičnim dokumentarcima, ukazali su na teškoće distribucije takvih ostvarenja.
Francusko-nemačka koprodukcija “Srećno!” prikazuje dve rudarske zajednice koje rade na suprotnim stranama sveta – u rudniku bakra u Boru i u ilegalnom rudniku zlata u Surinamu.
“Imam teoriju da su ljudi kao ljudi na svim mestima isti. To je možda pogrešna teza, ali za mene je to bio početak ovog projekta. Dugo sam boravio u Surinamu i dobro ga poznajem. Onda sam tražio mesto koje je potpuno suprotno, ali opet slično po karakteristikama ljudi, po atmosferi i uslovima rada koje diktira globalna ekonomija”, izjavio je Ben Rasel na konferenciji za novinare 1. decembra u Domu omladine Beograda.
Poznat po svom vizuelnom stilu, kako je primetila voditeljka razgovora Maša Seničić, Rasel je spojio u ovom filmu scene snimane u Boru na 400 metara ispod zemlje i one na vrelom suncu u tropskoj džungli Surinama.
“Proveo sam mesec dana u Boru i onda sam snimljeni materijal nastojao da postavim kao svojevrsno ogledalo prema scenama iz surinamskog rudnika, sa idejom da replikujem jedan prostor kroz drugi. Želeo sam da iz tog kontrasta svetla i mraka izvučem neke opšte stvari”, rekao je Rasel.
Što se tiče snimanja izjava rudara u Boru, Rasel je napomenuo da su “razgovori pred kamerom bili donekle modifikovani, s obzirom da je reč o državnom rudniku, pa je uvek bio prisutan neko od nadređenih”.
Rasel je istakao da ga veoma zanimaju njihove reakcije na film, koji će posle premijere u programu FAF-a Hrabri Balkan biti prikazan i u Boru 3. decembra.
“Vrlo sam uzbuđen zbog toga. Na dosadašnjim projekcijama ljudi su imali jake reakcije. Svi u principu znamo šta je rudarstvo, ali nismo to iskusili na telesnom nivou, ne znamo kakav je fizički osećaj tokom boravka ispod zemlje. Nastojao sam da prikažem i taj aspekt”, rekao je Rasel.
Kanadsko-francuski film “Tako meka koža” učestvuje u Glavnom programu FAF-a van konkurencije, a prikazuje šestoricu bodibildera koji dele istu definiciju i opsesiju - prevazilaženje granica. Ti moderni gladijatori žive za sledeće takmičenje, mukotrpno rade u teretani, primenjuju ekstremne dijete…
Denis Kote je primetio da “u 2017. godini bodibilding možda deluje kao izlizana tema“, ali je “upravo želeo da jednu staru temu obradi uz originalni pristup”.
“Zato ovo i nije pravi dokumentarac. Neke scene su unapred dogovorene. Moji akteri su ljudi koji imaju strast i to je ono što sam hteo da prikažem, bez osuđivanja i bez cinizma”, istakao je Kote, čiji je prethodni igrani film “Boris bez Beatris” prikazan na prošlogodišnjem FAF-u.
Na pitanje kako objektivno sagledati tu ekstremnu profesiju i protagoniste između ekstaze i mučenja, Kote je odgovorio da film o bodibilderima “lako može da sklizne u frik šou, da izazove smeh publike”.
“To nikako nisam želeo. Nastojao sam da se uspostavi određena distanca prema likovima kako bih ih zaštitio i da ih gledamo sa poštovanejm. Neki od njih su imali mračnu prošlost i okrenuli su bodibildingu iz svojih mračnih, unutrašnjih razloga. Zbog mog pristupa film deluje donekle distancirano i hladno, ostavlja publiku da sama zauzme stav”, rekao je Kote.
Kako je dodao, mesecima je tražio aktere filma, jer mnogi od onih koje je sretao nisu bili zanimljivi niti pričljivi.
“Ovi koje sam odabrao imaju nešto u životu i van teretane, neke hobije, neke prethodne karijere. Ipak, dugo mi je trebalo da ih ubedim šta hoću od filma. Oni su želeli da budu u centru pažnje, da snimamo što više mišiće, a ja sam insistirao i na onoj drugoj strani”, rekao je Kote.
Kote je izjavio da je u montaži izbacio sve što bi moglo biti smešno ili cinično, što bi vuklo na kič estetiku, te da su akteri na kraju bili zadovoljni kako su prikazani u filmu.
Oba gosta FAF-a ukazala su na teškoće distribucije takvih netipičnih dokumentaraca.
“Pošto je moj film hibrid, teško ga je poslati na neku komercijalnu televiziju. Naša publika je ovde, na FAF-u i potom na sledećem festivalu. Gledaoci dokumentaraca obično očekuju da nešto nauče, a ovo su filmovi uz koje treba nešto da osetite. Teško ih je plasirati - njihova publika je samo u krugu istinskih filmofila”, rekao je Kote.
Rasel je dodao da su komercijalni dokumentarni filmovi obično mnogo konzervativniji, a da on kao umetnik traži različitu formu, što zahteva i drugačiju distribuciju nego klasični dokumentarci koji su više narativni.
(SEEcult.org)
