Publika i digitalni mediji: od posmatrača ka saradniku?
"Zajednica korisnika Interneta biće vodeća struja svakodnevnog života. Njegova demografija će sve više ličiti na demografiju samog sveta… Istinska vrednost mreže manje leži u informacijama, a više u zajednici. Informativni autoput je više nego prečica ka svakoj knjizi u Kongresnoj biblioteci. On stvara potpuno novu globalnu socijalnu fabriku".
Kako je pre više od dve decenije pisao i sasvim dobro predvideo Nikolas Negroponte (Nicholas Negroponte), zajednica korisnika interneta danas jeste postala vodeća struja svakodnevnog života i njene aktivnosti u velikoj meri oblikuju različite vidove digitalne komunikacije. Ključne karakteristike ove komunikacije su: interaktivnost, transparentnost, velika brzina, prezasićenost informacijama, nestajanje vremenskih i geografskih ograničenja, globalno onlajn umrežavanje itd. Nove tehnologije su smanjile razdaljine među stanovnicima planete i njihovu komunikaciju i svakodnevicu radikalno promenile. Stvaranjem i širenjem informacionih mreža, promenjen je obim i način na koji primamo i šaljemo informacije, a ubrzan razvoj tehnologija u savremenom dobu praćen je izazovom koji je neodvojiv od teorijskih promišljanja različitih fenomena informacionog društva – koji bismo najjednostavnije mogli da iskažemo naizgled jednostavnim, a zapravo suštinskim pitanjima: Kako ići u korak sa brzinom ovih promena i kritički ih promišljati? Kako ići u korak sa svojom publikom?
Različiti vidovi saradnje i izgradnje partnerskih odnosa u oblasti kulture, kreativni potencijal korisnika, kao i uloga pojedinca u produkciji kulturno-umetničkog i edukativnog sadržaja, koji se zasnivaju na primeni infomaciono- komunikacionih tehnologija, su suštinski važni za polje savremene kulture u 21. veku.
"... Mnogo je verovatnije da se ... danas nalazimo usred revolucije novih medija - pomak celokupne kulture ka računarski posredovanim oblicima proizvodnje, distribucije i komunikacije. Moglo bi se reći da je ova nova revolucija temeljnija od prethodnih i da mi tek počinjemo da zapažamo njene prve rezultate".
Uticaj pojave i primene računara i informaciono-komunikacionih tehnologija na savremenu kulturu je oblast kojoj je, posebno poslednjih decenija, posvećeno mnogo pažnje, o čemu svedoči i obimna literatura koja u fokusu ima upravo ovu temu. Uvidom u literaturu i istraživanjem materijala dostupnih na internetu, uviđamo da se različita razmatranja kulture u informacionom okruženju uglavnom odnose na promene koje su ovoj oblasti ljudskog života i stvaralaštva donele digitalne tehnologije. Određen broj istraživača smatra da su ove promene veoma radikalne, dok izvestan broj smatra da se, uz puno uvažavanje mogućnosti koje imaju računari - kao relativno nova alatka i sredstvo rada, u kulturi malo toga suštinski promenilo.
Jedno od uverenja u vezi sa diskursom digitalne kulture je uverenje da digitalna kultura proizilazi iz digitalne tehnologije, te da je njome i određena. Lorens Lesig (Lawrence Lessig) tvrdi da je internet mnogima pružio jednu nesvakidašnju mogućnost - da učestvuju u procesu proizvodnje i obogaćivanja kulture daleko izvan lokalnih granica, i smatra da ove okolnosti menjaju tržište proizvodnje i negovanja kulture. Lesig je mišljenja da bi digitalne tehnologije mogle proizvesti konkurentnije tržište za proizvodnju i distribuciju kulture, jer su mnogima omogućile da daju doprinos kulturi, te je rezultat ogromna količina kreativnog sadržaja na internetu. Produkcija i distribucija različitih oblika kulture se sve više zasniva na računarima i ovaj autor smatra da je upravo internet stvorio mogućnost nekomercijalnog izdavaštva, odnosno objavljivanja dela iz javnog domena.
Promene u kulturološkom kontekstu, koje su nastale pod uticajem informaciono-komunikacionih tehnologija možemo da odredimo kao novu paradigmu kulture i da je koristimo u sledećem značenju: to je kultura u kojoj se, pre svega, produkcija, distribucija, prezentacija, promocija i arhiviranje sadržaja u velikoj meri oslanjaju na primenu informaciono-komunikacionih tehnologija koje, na različite načine i u različitom obimu, menjaju pomenute procese, koji potom deluju transformativno na samu tehnologiju. Nova paradigma kulture je pojmovno određena i kao ekranska, sajber, računarska itd, i ovi pojmovi se u osnovi referišu na međudejstvo i kompleksne međuodnose dvaju sfera: kulture i informaciono-komunikacionih tehnologija.
Institucionalne prakse u muzejima, bibliotekama, arhivima i galerijama značajno se menjaju usled razvoja digitalnih tehnologija i procesa digitalizacije unutar sektora kulture: digitalizacijom građe, primenom informaciono-komunikacionih tehnologija u kulturi - predstavljanjem i promocijom programa na internetu, primenom računara u većini radnih procesa, prisustvom na onlajn platformama za društveno umrežavanje i sl. Usled navedenih promena, institucije kulture su u različitoj, ali prilično velikoj meri promenile svoje tradicionalne načine poslovanja koji su bili karakteristični za doba pre masovnije upotrebe interneta. Ove promene su, pre svega, otvorile prostor za interaktivniji odnos publike i institucija, kao i za veću dostupnost sadržaja iz oblasti kulture, bez vremenskih i geografskih ograničenja, potencijalno milionskom broju korisnika. Besplatan pristup svim korisnicima, očuvanje i razvoj kulture u okruženju globalne informatičke civilizacije, stvaranje mostova između matične i drugih kultura, stvaranje elektronskih repozitorijuma i digitalnih biblioteka, afirmacija nedovoljno valorizovanih opusa, oblasti ili perioda naše baštine i tradicije itd, samo su neke od prednosti primene IKT-a.
U dobu mreža, kako ga određuje Tom Fleming (Tom Fleming), digitalizacija ima najsnažniji uticaj na način na koji institucije kulture proizvode, "troše", distribuiraju i pružaju kulturne sadržaje i ne postoji jednostavan način, tj. dugme koje treba da se pritisne za digitalno "uključivanje" kulturnog sektora. Ovaj autor tvrdi da poznavanje naše publike u dobu umreženosti podrazumeva kontinuirane inovacije i suočavanje sa situacijom koja zahteva kompletno obnavljanje kulturne infrastrukture: menadžmenta i organizacionog profila, digitalne i fizičke arhitekture i načina na koje se institucija otvara za zajednički život i saradnju sa javnošću. Fleming naglašava da je veoma važno - da bi institucije zadržale relevantnost u savremenom svetu, da nađu nove načine za uključivanje javnosti kao participanata i saradnika, i u fizičkim, i u digitalnim prostorima institucije.
Nina Simon tvrdi da je najbolje mesto da se započne podrška i negovanje kvalitetnog odnosa tzv. prva linija institucije, odnosno zaposleni koje srećemo odmah po ulasku i sa kojima najviše komuniciramo, jer ljudi na ovim pozicijama predstavljaju lice i glas jedne institucije. Simon naglašava da je najbolje da, tamo gde je to moguće, članovi ovog tima budu oni koji će sarađivati sa publikom onlajn. Autorka definiše participativnu instituciju kulture kao instituciju koja se stvara sa korisnicima i kojom se upravlja zajedno sa njima, kao mesto gde posetioci mogu da stvaraju, dele i povezuju se jedni sa drugima oko sadržaja. Naravno, ima u vidu i instituciju i pojedinca, i smatra da je cilj participativnih tehnika da izađu u susret očekivanjima publike za aktivnim angažmanom i da to čine na način kojim će razvijati misiju i ključne vrednosti institucije. Da bismo podržali ovaj koncept moramo da neophodno je da verujemo u mogućnosti posetilaca da budu stvaraoci, oni koji remiksuju i iznova distribuiraju kulturni sadržaj.
Participativnost nije nov, niti jednoznačan koncept i u literaturi se participativnost, odnosno učestvovanje i davanje sopstvenog doprinosa određenim aktivnostima, događajima, proizvodima itd, kao pojam razmatra u veoma različitim kontekstima – političkom, društvenom, kulturnom, medijskom itd., i analiziraju se različiti pojavni oblici, termini, praktični i teorijske okviri, kako je ukazano u kratkom pregledu koji sledi. Nova paradigma participativnosti je pojam kojim se označava skup promena koje karakterišu nove oblike korisničke participacije u veb 2.0 okruženju u kome su IKT znatno unapredile mogućnosti da savremena publika i korisnici postanu aktivni učesnici u globalnim i lokalnim komunikacionim procesima, stvaraoci i distributeri sadržaja na globalnoj računarskoj mreži, da od posmatrača postanu inicijatori i saradnici u različitim oblastima. Dakle, participativnost može da se razume kao proces u kome postoji saradnički, odnosno relativno ravnopravan odnos dve ili više strana, i upravo ovo tumačenje je u velikoj meri usklađeno sa razumevanjem i tumačenjem ovog pojma u disertaciji.
Ovu temu možemo da povežemo sa muzeološkim kontekstom, a participativnost u muzeološkom kontekstu i publiku kao kreatora baštine navešćemo oslanjajući se na razmatranja Višnje Kisić. Autorka navodi da se pozivanjem velikog broja ljudi da sprovođenjem specifičnog zadatka doprinesu zajedničkom cilju promoviše stvralaštvo i učestvovanje u opisivanju, kategorizaciji i kustosiranju muzejskih zbirki. Aktivan odnos publike prema kulturnoj i naučnoj baštini - deljenje, preporučivanje, kombinovanje i citiranje, utiče na čvršći i kvalitetniji odnos publike i institucije, kao i na broj i kvalitet podataka. "Ideja idealnog baštinskog sistema, koji je integralan i postignut putem participativnog upravljanja, ima svoje važne osnove u idejama slobode, građanskih prava, jednakosti, inkluzije, kosmopolitanizma i pluralizma. Ideja participativnog upravljanja utopijska je bar koliko i ideja o upravanju baštinom isključivo kroz mrežu stručnjaka i ustanova. Ipak, ona ima svoj višedecenijski život u kritičkoj, argumentovanoj raspravi i promišljanju odnosa pojednica, zajednice, stručnjaka, institucija i baštine - od imaginarnog muzeja, muzeja zajednica, participativnog muzeja, do muzeja foruma i kritičkog muzeja".
Višnja Kisić definiše i termin participativni konzumerizam, navodeći da upravo institucionalizovana participacija može da preraste u konzumerizam muzejskih poruka sa učestvovanjem, uz tvrdnju da je ovakav vid konzumerizma efektivniji od tradicionalnog, jednosmernog. Tom Fleming, koji takođe analizira procese participacije u ovom kontekstu, smatra da je neophodno da institucije kulture nađu nove načine uključivanja publike kao saradnika i učesnika u različite segmente rada i zaključuje da institucionalizacija participacije može da bude različito motivisana: efektivnijim kreiranjem zajednice oko institucije, pribavljanjem finansijskih sredstava, boljom komunikacijom i većom vidljivošću, borbom protiv diskriminacije itd. Participativni muzej i participativne institucije kulture počivaju na stvaralačkoj publici, publici koja je saradnik i učesnik u čuvanju, tumačenju i prezentovanju kulturno-umetničkih resursa i neophodan preduslov za aktuelizaciju i dinamizaciju prošlosti. Sa druge strane, neophodno je da ustanove kulture nađu nove načine da uključe publiku i da, na prvom mestu, uvide nužnost institucionalizacije participacije.
Razlike između participativnih praksi pre i posle interneta
Suština koncepta veb 2.0 zasniva se upravo na doprinosu i participaciji korisnika, na interaktivnim odnosima koje korisnici uspostavljaju onlajn sa potencijalno neograničenim brojem drugih korisnika, na stvaranje, deljenje i razmenu sadržaja bez vremenskih ili geografskih ograničenja, te o participativnosti možemo danas da govorimo u jednom globalnom kontekstu. Zahvaljujući modernoj i sve pristupačnijoj tehnologiji, danas smo u mogućnosti da iz svoje dnevne sobe, na primer, učestvujemo u diskusiji ili predavanju koje se zbiva na drugom kraju zemaljske kugle, da u realnom vemenu uspostavljamo dijalog sa brojnim učesnicima iz celog sveta, postavljamo pitanja ili participiramo na neki drugi kreativan način. Digitalni sistemi komunikacije omogućavaju da se integrišu različite vrste podataka – fotografija, glas, video ili audio zapis itd. i da sadržaj koji smo generisali podelimo na nekoj onlajn platformi za društveno umrežavanje, proširimo vest o značaju događaja u kome smo učestvovali i/ili pokrenemo razgovor o tome u realnom vremenu sa potencijalno neograničenim brojem učesnika. Pre pojave interneta ovako nešto nikada nije bilo moguće. Dakle, mogućnosti su veoma brojne, ima ih sve više svakoga dana i tehnološki su naprednije.
Razvoj participativnih softverskih aplikacija i veb 2.0 alatki, učinili su da učestvovanje u određenim onlajn aktivnostima, koje sve više zamagljuju granicu između produkcije i potrošnje - postane deo svakodnevice miliona ljudi. Ono što participativnost u današnje vreme čini radikalno drugačijom je činjenica da su društveni mediji na internetu učinili učestvovanje pristupačnijim nego ikada do sada i, što je takođe veoma važno, učinili ga pristupačnijim mnogo većem broju ljudi. Odnosno, kako tvrdi Nina Simon, razvoj veb 2.0 tehnologija je transformisao limitiranu i ne odveć učestalu participativnost u učestvovanje koje je moguće bilo kada, bilo kome i bilo gde. Ipak, neophodno je da imamo u vidu određena ograničenja jer uprkos želji da svi ljudi budu „digitalno ravnopravni”, još uvek postoje velike razlike, koje se u teoriji i praksi određuju kao "digitalni jaz”. Određene razlike u ekonomskom i socijalnom statusu dovode i do razlika u stepenu digitalizacije i informatizacije pojedinih zemalja, pa samim tim i do (ne)mogućnosti da se u digitalnom svetu adekvatno participira. Dakle, tehnologija je samo jedan od faktora koji određuju participaciju, te se stalna konektovanost i pristup mobilnim tehnologijama ne mogu izjednačiti sa učestvovanjem, iako se u razmatranju participativnih praksi fokus usmerava gotovo isključivo na alatke onlajn platformi za društveno umrežavanje.
Paradoks participativnih medija, čiju demokratičnost samo uslovno možemo da posmatramo i kao ključnu prednost, ogleda se i u nečemu sasvim suprotnom principima demokratije - uslovi njihovog korišćenja jasno pokazuju da nemamo u potpunosti kontrolu nad sadržajem koji smo sami kreirali, da ne možemo svi da mu pod jednakim uslovima pristupimo, da može biti nadziran, kontrolisan, pa i zloupotrebljen, da se često koristi isključivo u komercijalne svrhe i sa jednim jedinim ciljem - sticanje profita itd.
Razvoj onlajn komunikacijskih procesa i alatki - od hiperteksta do veb 2.0, prema tvrdnjama Ganael Langloa (Ganael Langlois), uvek je bilo viđeno kao ponovno buđenje aktivnih korisnika, koji zamenjuju pasivne i izmanipulisane mase, i uspevaju da se njihov glas širom sveta "čuje". Autorka se kritički odnosi prema idejama Henrija Dženkinsa i tvrdi da su alatke koje nude popularni veb sajtovi, poput YouTube-a ili Vikipedije, ponovo aktuelizovale ovakav nekritički pristup, odnosno izjednačavanje povećanog učestvovavanja u komunikaciji - zahvaljujući korišćenju tehnologija, sa demokratskim akcijama i komunikacijama. Langloa smatra da su tvrdnje o demokratičnosti participativnog medijskog okruženja samo delimično tačne, odnosno mišljenja je da bilo ko može da pokuša da se izrazi, ali da moramo imati u vidu sledeće: mrežne uslove koji to omogućavaju, načine upravljanja različitim protokolima i softverima na globalnoj meži, kulturološke prakse koji ovu produkciju omogućavaju, pitanja cenzure i slobode itd.
Ideja o publici koja ima aktivniju ulogu (koncept "aktivne pulike”) nije nova, ali su primena informaciono-komunikacionih tehnologija i korišćenje globalne računarske mreže, znatno uticali na aktivniju ulogu publike i na načine na koje razumemo i vidimo savremenu publiku. Danas su korisnicima dostupni najrazličitiji sadržaji na internetu i omogućena im je komunikacija u veb 2.0 okruženju sa potencijalno neograničenim brojem korisnika (institucija, pojedinaca, grupa itd.) u realnom vremenu i bez obzira koliko su geografski i prostorno udaljeni jedni od drugih. Takođe, korisnik ima mogućnost da generiše i distribuira sadržaje, ili da bude saradnik u ovim procesima na prilično jednostavan i pristupačan način.
Ideja o aktivnoj publici i njenim preobražajima nije nova, odnosno ne možemo je isključivo dovoditi u vezu sa informaciono-komunikacionim tehnologijama i širokom, komercijalnom upotrebom interneta, koja je počela sredinom 90-ih godina. Ali mogućnosti koje publika danas ima u veb 2.0 okruženju – da u interaktivnoj dvosmernoj komunikaciji od relativno pasivnog primaoca sadržaja postane aktivan učesnik u njegovom kreiranju – različite su po karakteru, obimu, raznovrsnosti i dostupnosti u odnosu na period pre nastanka druge generacije veba.
Publika-korisnik u IKT kontekstu
"Daleko od toga da budu samo potrošači, današnji korisnici veba aktivno dodaju sadržaj, personalizuju veb prostor i kreiraju strukture koje pronalaženje informacija čine lakšim nego ikada pre"
Po čemu se razlikuju mogućnosti i aktivnosti koje publika danas ima u veb 2.0 okruženju u odnosu na prethodne periode? Po mnogo čemu. Pre svega po svom karakteru, obimu, raznovrsnosti i dostupnosti. Odnosno, kako tvrdi Lorens Lesig: "... za razliku od bilo koje jednostrane tehnologije internet omogućava razmenu stvorenih dela sa velikim brojem ljudi, praktično govoreći istoga trenutka. Ovo je novina u našoj tradiciji – ne samo to da se kultura može zapisati mehaničkim putem, i očigledno ne samo tako što će se određeni događaj posmatrati kritički, već da se ovaj spojeni zapis slika, zvuka i komentara, može naširoko distribuirati praktično istog trena”. Korisničke aktivnosti se odvijaju u interaktivnoj i dvosmernoj komunikaciji, nisu vremenski ili geografski ograničene. Informacije i sadržaj koji korisnici kreiraju mogu da se u realnom vremenu razmenjuju sa potencijalno neograničenim, milionskim brojem drugih korisnika, koji mogu biti hiljadama kilometara udaljeni od nas.
Dakle, veb 2.0 i mobilne tehnologije današnjim prosečnim korisnicima omogućavaju: veliki obim povezivanja (umreženost), stupanje u onlajn dijalog i diskusiju, razgovore uživo (grupne ili pojedinačne), višesmernu komunikaciju i specifične saradničke odnose, stvaranje i razmenu veoma različitog sadržaja: tekstova, fotografija, video i audio zapisa i sl. Mobilni telefon sa kamerom i internet konekcijom korisniku omogućava da postane izveštač sa koncerta, utakmice ili sa mesta na koja ni profesionalne TV ekipe ne mogu da stignu (elementarne nepogode, oružani sukobi itd.). Snimljeni materijal može da se arhivira i distribuira putem brojnih onlajn platformi, sajtova i mreža, u personalizovanom veb prostoru. Nabrojane mogućnosti, i ovu činjenicu smatramo posebno važnom, nisu ograničene ni stepenom korisničkog znanja ni njegovih IT veština, jer su izuzetno brojni (besplatni) edukativni materijali na različitim jezicima i u različitim formama (video, tekst, audio, fotografija, multimedija) dostupni za preuzimanje na globalnoj računarskoj mreži.
Korišćenje sadržaja kreiranog od strane korisnika ubrzano raste, delimično i zbog činjenice da prilično jeftino, navodi Džon Krum (John Krumm). Uz ovu pogodnost, važno je da naglasimo da danas i korisnik koji je početnik na internetu može da „… stvara repozitorujume znanja na viki platformama, razvija bibliografije putem sajtova za društveno označavanje, gradi istorijske i kulturne kolekcije korišćenjem medijskih aplikacija za deljenje i formira odnose sa istomišljenicima u socijalno umreženim zajednicama. Današnja internet publika evoluirala je i postala kultura stvaralaca”. Publika danas može i ima pravo da redistribuira institucionalni sadržaj i da ga dopunjava, ne samo da ga posmatra i konzumira. Savremena publika ima mogućnosti da se kreativno izrazi samostalno ili putem reakcije na sadržaje medije koje konzumira.
Stvaraoci sadržaja danas nisu angažovani na tradicionalan način, odnosno kako formuliše Aksel Bruns (Axel Bruns): "... uključeni su u produkciju koja predstavlja kolaborativno i kontinuirano građenje i širenje postojećeg sadržaja u potrazi za daljim poboljšanjem”. Bruns navodi četiri ključne karakteristike novog načina produkcije:
1. široko distribuirano generisanje sadržaja od strane široke zajednice učesnika;
2. fluidno kretanje producenata sadržaja i preplitanje uloga: vođa, učesnik, korisnik sadržaja, amater, profesionalac itd;
3. generisani artefakti nisu više proizvodi u tradicionalnom smislu te reči - uvek su nezavršeni i kontinuirano se razvijaju;
4. proizvodnja sadržaja je zasnovana na režimima angažovanja koji su zasnovani više na principu zasluge nego na principu vlasništva, te često koriste kopirajt (copyright) sisteme koji priznaju autorstvo i ne dopuštaju neautorizovanu komercijalnu upotrebu, ali omogućavaju dalju saradnju na poboljšanju i razvoju sadržaja.
Elizabet Bird je mišljenja da se o novom konceptu aktivne, participativne publike diskutuje ne samo u akademskoj literaturi već, ako ne i više, u popularnoj štampi i na tržištu knjiga. Kulminacija ovakvog toka usledila je u 2006. godini, navodi autorka, kada je na naslovnoj strani magazina "Tajm" (Time) pisalo: "Ko je ličnost godine? 'Ti'". Ova lična zamenica se odnosila na korisnike interneta, a priznanje je dodeljeno povodom rastućeg uticaja korisnički kreiranog sadržaja koji dopunjava i čini bogatijom globalnu bazu podataka i utiče na tradicionalan odnos moći u medijima.
Džon Kac (Jon Katz) je još 1997. godine proglasio postojanje tzv. "digitalnog građanina” u uglednom časopisu Wired i okarakterisao ga na sledeći način: "... najbolje informisan, participativni građanin koga smo ikad imali ili ćemo imati... pun znanja, tolerantan, zaokupljen pitanjima o dobrobiti društva i nepokolebljivo odan promenama ... ubeđen da je tehnologija snaga dobra".
Dakle, prilika i mogućnosti za aktivniji, jednostavniji i obimniji angažman publike danas ima više nego u dobu pre interenta, ali ovaj potencijal ostaje nedovoljno iskorišćen ukoliko korisničkoj participaciji ne pristupimo strateški, planski i istraživački. Podaci koji su neophodni da bismo realizovali participativne projekte i podstakli publiku na uključivanje su pre svega detaljni podaci o njihovim navikama, mogućnostima i stavovima koji mogu imati uticaja na njihov doprinos i angažman. Smatramo da su istraživanja publike (ankete, dubinski intervjui, fokus grupe, kvanitativna i kvalitativna istraživanja i sl.), evaluacija i primena određenih inovacija ključni za razvoj publike i njen aktivniji i kreativniji angažman, a samim tim i za poziciju i poslovanje institucije kulture.
Sadržaj koji postavljamo onlajn dostupan je velikom broju ljudi. Dakle, ne samo našim prijateljima već i marketing i advertajzing odeljenjima u kompanijama različitih veličina, odeljenjima za nadzor i praćenje sadržaja (zvaničnim i nezvaničnim), pojedincima i grupama koje zloupotrebljavaju podatke, sajber kriminalcima itd. Stoga je ovde reč o svojevrsnom paradoksu, odnosno o dualnoj prirodi interneta i mnogo puta naglašavanoj slobodi komunikacije, govora i izražavanja na internetu, sa jedne strane, i kontrole, nadzora i cenzurisanja sadržaja sa druge strane
Jedan od fundamentalnih principa veb 2.0 koncepta je razgovor u kome učestvuju korisnici, kako smatra Majkl Stivens (Michael Stephens), u kome se podstiče diskusija i fidbek, razgovor u realnom vremenu ili sa izvesnom vremenskom distancom, sa potencijalno velikim brojem učesnika u ovom specifičnom, interaktivnom i umreženom dijalogu.
Potencijal i izazovi participativnih praksi u institucijama kulture
"Internet je mnogima omogućio nesvakidašnju mogućnost učešća u procesu proizvodnje i obogaćivanja kulture koja seže daleko izvan lokalnih granica. Generalno gledano ta moć izmenila je tržište proizvodnje i negovanja kulture... Digitalne tehnologije, vezane za internet, mogle bi proizvesti konkurentnije i življe tržište za proizvodnju i distribuciju kulture".
Participativne prakse u kulturi koristimo u značenju koje se odnosi na participaciju u oblasti kulture u širem značenju: na participaciju u produkciji kulturnih artefakata, u prikupljanju podataka i sadržaja iz oblasti kulture, na participiranje u promociji i prezentaciji kulturne baštine, kao i u kreiranju i realizaciji programa kulture, na participaciju u procesima čuvanja i zaštite kulturnih resursa itd.
Istraživanje kojim je obuhvaćeno 12 institucija kulture (muzeja i galerija) u Velikoj Britaniji, pokazalo je da je publika i dalje pasivna, da zajednica perecipira samu sebe kao potpuno odvojenu od procesa unutar pomenutih institucija, da je za većinu institucija angažman publike sveden na konsultacije a ne na saradnju, te je jedan od zaključaka ove studije da je, uprkos planovima i ulaganjima, učestvovanje i angažman javnosti u radu ovih institucija, ostao na marginama. Kao uzroci su, između ostalog, navedeni: odsustvo snažnog i posvećenog vođstva i strateškog plana, prakse koje su zasnovane na konceptima koji ne podstiču uključivanje publike i koji je ne vide kao aktivnog učesnika, finansiranje projekata koji vode ka participaciji koja nije mejnstrim itd.
Majkl Stivens: "Tehnologija može da produži ljudske domete ali participativnost zahteva angažovanog učesnika koji se oseća dobrodošlo, udobno i vrednovano... participativnost se dešava kada se neko ko je dobrodošao kao gost oseća kao da je postao domaćin”, i imajući u vidu upravo činjenicu da tehnologija predstavlja moćnu alatku ali da nije, sama po sebi, pokretač participativnih praksi u kulturi, postavlja jedno od ključnih pitanja na koje bi trebalo da odgovore savremene institucije kulture: „Kako ćemo otvoriti vrata i pozvati sve da uđu i participiraju?”
Danas možemo da vidimo veliki broj primera u kojima su obični građani uključeni u kulturološke procese koji su nekada bili gotovo u potpunosti u domenu kustosa i drugih eksperata. Ovi procesi nisu nastali u doba masovnije primene interneta, već datiraju mnogo ranije, ali su na globalnoj računarskoj mreži dobili nove karakteristike, obim i potencijale.
Kada razmatramo temu participativnosti u institucijama kulture u informacionom društvu, važno je da imamo u vidu i pomenute rezultate istraživanja Jakoba Nilsena i njegov princip 90 – 9 – 1, u kome se kaže da 90 procenata korisnika u onlajn zajednicama ne daju nikad nikakav doprinos sadržaju na vebu već samo posmatraju, 9 procenata daje skroman doprinos i samo 1 procenat zapravo generiše sadržaj na globalnoj računarskoj mreži. Ovaj princip participativne nejednakosti nam je zapravo poznat i izvan veba – veoma atraktivni sadržaji u muzejima npr. privuku relativno mali broj onih koji zaista ostave komentar, nacrtaju ili napišu nešto i tako doprinesu izložbi. Ovi podaci su važni, jer iz njih vidimo da nisu opravdana verovanja u svemoć veb tehnologija, uprkos brojnim prednostima koje nam donose – one očigledno neće od svakog korisnika "napraviti” novinara ili pisca.
Za savremene institucije kulture posebno je važno da postavljaju pitanja i kontinuirano pozivaju korisnike da participiraju na različite načine, da ukazuju na mogućnosti koje postoje za korisničku interakciju i participaciju, da postavljaju pravila ponašanja, čuvaju i koriste sadržaj kreiran od strane korisnika, promovišu sadržaj za koji smatraju da je dobar i sl. Institucije kulture svakako mogu i u participativnom svetu da zadrže autoritet u odnosu na vrednosti posetilaca, iskustva i ponašanje zajednice, mogu da implementacijom različitih modela dele i koriste sadržaj stvoren od strane korisnika koji istovremeno uvažava i interese institucije i interese posetilaca. Takođe, neophodno je da se posveti dovoljno pažnje balansiranju između potreba institucije i potreba pojedinca i postaramo da generisani sadržaj ne narušava institucionalna pravila i kodekse, da poštuje autorska prava i na drugi način ne ugrožava ili odbija publiku i učesnike u ovom kreativnom procesu.
Realizacija participativnih projekata je praćena i brojnim izazovima među kojima se kao najveći izdvajaju: finansiranje, upravljanje, nedostatak kvalitetne evaluacije i inicijative za stratešku promenu pravca kojim će se institucija usmeriti ka angažovanju i uključivanju zajednice, ka tome da postane njen društveni centar. Prilikom planiranja participativnih projekata potrebno je da se vodi računa o tome da li korisnici žele i na koji način da participiraju i da se, imajući u vidu individualne potrebe, osmisli ideja koja će moći da se primeni na veću ili manju grupu ljudi, te da se jasno kaže šta očekujemo i šta nudimo publici.
Učestvovanje publike u radu biblioteka u veb 2.0 okruženju (primeri)
"Korisnici su se promenili od čitalaca ka piscima, od pasivnih čitalaca ka aktivnim klijentima, od primalaca informacija ka njihovim stvaraocima i od tehnološki nedovoljno pismenih ka tehnološki prilično veštim korisnicima".
Na sajtu univerzitetskih biblioteka u SAD predstavljeno je 100 univerzitetskih biblioteka koje su na najkvalitetniji način koristile društvene medije u svom poslovanju u 2013. godini, uz komentar da su pronašle sasvim inovativne načine da koriste društvene mreže za saradnju sa svojom publikom – od postavljanja fotografija sa takmičenja u konzumiranju "jestivih" knjiga na Flickr-u i Pinterest-u do objavljivanja citata i karikatura o bibliotekama. Na pomenutoj veb-strani naveden je i veliki broj primera objava koje su imale najviše uspeha u internet zajednici kojoj su namenjene, pretražene su najpopularnije platforme za društveno umrežavanje u potrazi za odgovorom: Koje biblioteke najaktivnije koriste svoje naloge za promovisanje događaja i aktivnosti u biblioteci, za obaveštavanje studenata i za druge vrste interakcije sa korisnicima? Konačan rezultat je bila lista od 442 biblioteke, pri koledžima ili univerzitetima, koja je nastala na osnovu evaluacije aktivnosti ovih ustanova na različitim platformama.
Na prvom mestu našla se biblioteka na Univerzitetu Teksas u Ostinu sa 1.852 lajkova, 15 postova, 1.429 korisnika koji su naveli da su bili u prostoru biblioteke, sa 3.876 pratilaca na Twitter-u i 3.118 tvitova, te 1.048 fotografija na Flickr-u. Na YouTube kanalu ove biblioteke predstavljeni su veoma zanimljivi video zapisi i u većini participiraju korisnici biblioteke, na veoma različite načine. U jednom od video radova, na primer, studenti su kratko objašnjavali zašto im je biblioteka važna, šta u njoj rade i kako tu zapravo "stanuju”, jer provode mnogo kvalitetnog vremena u tom prostoru. Takođe, zaposleni u biblioteci su snimili kratak video zapis o kolekciji ploča pank muzike koju su dobili kao donaciju i u kome su kombinovani razgovori sa zaposlenima, fotografije, arhivski i dokumentarni snimci sa sličnom tematikom, sa ciljem da se ova kolekcija predstavi široj javnosti i učini vidljivijom. Potom, postoji serija video zapisa i tutorijala koji su edukativne i savetodavne prirode i u čiju produkciju su takođe uključeni studenti koji na jednostavan način pričaju o tome kako se bibliotečki servisi koriste i daju praktične savete kolegama kako da se snađu i koje sve mogućnosti im biblioteka nudi – baze podataka, informativan sajt, stručnu pomoć itd.
Na Flickr nalogu ove biblioteke nalaze se brojne fotografije karikatura, crteža i tekstova na specijalnim belim tablama koje su napravili i napisali studenti koji koriste biblioteku: pesme, dnevničke beleške, citati, komentari o različitim temama (od predmeta koje trenutno uče do društvenih i političkih pitanja) i sl. Ovaj sadržaj, koji je veoma kreativan, promišljen i duhovit, predstavlja izuzetno dragocen doprinos resursima institucije i daje različita viđenja biblioteke iz korisničkog ugla, što su takođe izuzetno važni podaci za instituciju, na osnovu kojih mogu da se planiraju novi programi ili menjaju postojeći, u skladu sa korisničkim potrebama. Ovde se nalaze i specijalno dizajnirane zahvalnice malog formata: u gornjem levom uglu je ime biblioteke, a u donjem desnom, kao potpis stoji: "Studenti koji su navučeni”, što u slengu mladih znači – oni koji ne mogu bez nečega, tj. u ovom slučaju – bez bibliotečkih resursa. Studenti su popunili veliki broj ovih zahvalnica koje su bile namenjene donatorima biblioteke, uz veoma zanimljive komentare o tome šta im znače resursi koje biblioteka ima, a potom su zaposleni sve zahvalnice fotografisali i postavili na internet.
Ovakva vrsta saradnje institucije i korisnika je primer dobre prakse u kojoj korisnici participiraju na kreativan način u radu ustanove koja im je izuzetno važna i, zahvaljujući informaciono-komunikacionim tehnologijama, ovaj sadržaj postaje dostupan potencijalno neograničenom broju korisnika, te predstavlja materijal oko koga može da se pokrene razgovor i diskusija kako na ove tako i na mnoge druge teme. Takođe, na ovaj način se u društvu stvara specifična, veoma pozitivna slika o biblioteci iz ugla onih kojima je i namenjena – korisnika. Jer, kada o značaju i dragocenosti bibliotečkih resursa javno govore (crtaju, slikaju, fotografišu itd.) njeni korisnici i taj sadržaj postane dostupan putem globalne računarske mreže, tada šira javnost može da se na jedan inovativan, ubedljiv i prijemčiv način upozna sa konkretnim, ličnim primerima i pričama iz stvarnog života o tome zašto su biblioteke kao institucije kulture i obrazovanja nezamenljive.
Na listi 100 univerzitetskih i školskih biblioteka koje na najadekvatnije i najkvalitetnije načine koriste onlajn platforme za društveno umrežavanje Univerzitetska biblioteka u Kanzasu je zauzela veoma visoko mesto, a njene aktivnosti na onlajn platformama za društveno umrežavanje krase inovativnost, ažurnost, smisao za humor i neposrednost. Takođe, veoma dobro osmišljenom kampanjom, pod sloganom "Potrebni ste vašoj biblioteci”, zaposleni su pozvali korisnike da se uključe u Studentski savetodavni odbor biblioteke. Odziv je bio odličan. Više od 60 video zapisa u produkciji Univerziteta u Kanzasu su veoma popularni i rado gledani na YouTube kanalu biblioteke. Na primer, video "Gospodar biblioteka” (The Lord of the Libraries), parodija na čuveno filmsko ostvarenje "Gospodar prstenova” (The Lord of the Rings), imao je 45.744 prikaza u danu kada je pristupljeno ovoj adresi. Veoma duhovit, kreativan i zanimljiv, privukao je pažnju publike na ovom društvenom mediju za deljenje sadržaja koji posećuju milioni ljudi svakoga dana, izborivši se za svoje mesto u digitalnom svetu. Video "Bibliotečka revolucija” (The Library Revolution), takođe za temu ima biblioteke i knjige, a snimljen je 2003. i režirao ga je Kris Martin (Chris Martin) student Univerziteta u Kanzasu. Video predstavlja svojevrsnu parodiju filma "Matriks” kroz koju je ispričana saga o biblioteci. O kvalitetu ovih zapisa govori prilično veliki broj komentara, a jedan od korisnika je ispod video klipa napisao: "Skoro savršen način da se jedna 'stara' tema kao što su biblioteke objasni u 'novom' ruhu, poređenjem i analogijama sa kultnim filmskim ostvarenjem”.
"Participativno je reč koju smo 'prigrlili' kada razvijamo viziju, misiju i ciljeve za program za naše učenike u nižim razredima, želim da naša biblioteka bude prostor gde učenici imaju svoj glas, prostor gde se osećaju slobodno da stvaraju i gde osećaju da su povezani sa globalnom zajednicom”, reči su školskog bibliotekara Endija Plemonsa (Andy Plemmons). U biblioteci u kojoj je zaposlen, u osnovnoj školi Dejvid Berou (David Barrow), u periodu 2011-2012. godine grupa dečaka od 2. do 5. razreda je dobila zadatak i sredstva da nabavi knjige za biblioteku. Veoma brzo su shvatili da nedostaje glas devojčica i osmislili način kako da istraže šta bi učenice volele da čitaju. Razvili su istraživanje na platformi Google Docs i "naoružani” I-pad uređajima i bežičnim pristupom internetu, krenuli su da obave svoj zadatak. Intervjuisali su blizu 200 đaka (od ukupno 500) i dok su čekali da stignu knjige, razvili su čak i marketing plan koji je uključio video zapis, gde je mogao da se vidi ceo proces njihovog rada i odabrane knjige, a napravili su i postere i reklamu za jutarnji program. Knjige koje su tada naručene bile su i ostale najpopularniji naslovi koji su se pozajmljivali iz biblioteke, te Endi Plemons veruje da je upravo moć participativnosti ovog bibliotečkog projekta bila ključna, jer je osnažila učenike dajući im poverenje da mogu da odlučuju o pitanjima koja su od velikog značaja za školsku zajednicu.
Ovde možemo da navedemo još jedan primer iz ove biblioteke iz koga se vidi koliko je značajno da se u pripremi programa bibliotekari rukovode sledećim, suštinskim pitanjem: kako učenik može kreativno da doprinese određenim projektima u biblioteci i kako ti projekti potom mogu da dosegnu daleko širu publiku? Naime, u biblioteci su organizovali obuku za đake i naučili ih da pripreme izveštaj o vremenu, koji je potom u saradnji sa školskim studiom snimljen, prikazivan u školi, postavljen na nastavnički kanal na internetu i objavljen na bibliotečkom blogu. Koristeći različite platforme, na primer Glogster, multimedijalni alat uz pomoć koga jednostavno mogu da se naprave posteri i potom da se u njih "ubaci” slika, video itd, učenici su u okviru brojnih radionica u biblioteci koristili svoju maštu da stvore novi sadržaj, koji je već "spreman” za ceo svet i koristan i važan za lokalnu zajednicu.
Kao dobar primer korišćenja IKT u komunikaciji sa korisnicima možemo da navedemo primer u kome su, u nameri da podstaknu tinejdžere na čitanje zaposleni, u Državnoj Viktorija biblioteci pokrenuli sajt neobičnog naziva "Unutar psa” (Inside a Dog) – "sve o knjigama, od mladih, za mlade” i pozvali mlade uzrasta od 12 do 18 godina da se uključe u pisanje bloga, da daju ocene i komentare knjiga ili šalju svoje orignalne tekstove. O uspešnosti ovakvog pristupa mladima svedoči podatak da je ova internet adresa imala 1,5 milion poseta od osnivanja 2006. do 2011. Ovo je odličan primer koji pokazuje koje prednosti nam donosi pristup u kome bibliteku "odvedemo” do naših korisnika, umesto što se uvek trudimo da "dovedemo” korisnike u biblioteku. Sa druge strane, novi model biblioteke, koji navodi Rolf Hapel, uključuje i prostor koji je namenjen upravo učestvovanju publike, njihovom angažovanju i proizvodnji kulturnih sadržaja. I sam autor tvrdi da je pominjanje specijalnih prostora sa ovom namenom relativno novo i da nastaje u prethodnoj deceniji kada u fokus pažnje biblioteka dolazi angažman korisnika.
Ovde ćemo navesti i primer Univerzitetske biblioteke "Svetozar Marković" (UBSM) i odeljak na njenom veb-sajtu koji je posvećen "KLUBu volontera” i na kojem se nalazi informacija da biblioteka angažuje volontere – talentovane pojedince koji su spremni da svojim entuzijazmom daju doprinos radu biblioteke u skladu sa ličnim željama i afinitetima. Uz podršku i pomoć zaposlenih, volonteri pomažu u ostvarenju misije biblioteke kroz različite aktivnosti – razvoj inovativnih servisa, digitalizaciju, edukaciju, programe prevođenja, organizaciju događaja, odnose s javnošću i sl. Ovi zaista izuzetni pojedinci čine tim UBSM raznovrsnijim i boljim, prema rečima zaposlenih i sudeći prema rezultatima volonterskog rada, među kojima možemo da navedemo odlične prevode sa engleskog na srpski jezik serije predavanja Donalda Kejgana (Donald Kagan) o zapadnoj civilizaciji i arheologiji, koji su dostupni na YouTube kanalu UBSM. Sa druge strane, serija ovih video zapisa nema dovoljnu vidljivost u javnosti i smatramo da je neophodno unaprediti načine obaveštavanja i komunikacije da bi ovi izuzetni materijali bili korišćeni na adekvatan način i u većem obimu. U zamenu za poklonjeno vreme i trud, volonteri stiču nove veštine i poznanstva, izuzetno vredno poslovno iskustvo za koje će u svakom trenutku dobiti preporuku prilikom prijave za posao ili stipendiju, te besplatno članstvo u Univerzitetskoj biblioteci.
dr Tamara Vučenović
*Prezentacija je nastala na osnovu doktorske disertacije Tamare Vučenović "Biblioteke kao nosilac participativnih praksi u kulturi u kontekstu informacionog društva", odbranjene 2016. godine na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Tekst je deo predavanja u okviru projekta Vodič kroz digitalizaciju kulture u Srbiji, koji SEEcult.org realizuje u saradnji sa Centrom za medijsko obrazovanje i kulturu, uz podršku Ministarstva kulture i informisanja Srbije.
