Venders o fotografiji, smrti, filmu, rok muzici...
Nemački reditelj Vim Venders, koji se godinama bavi i fotografijom, izjavio je da je ona danas izgubila verodostojnost i objektivnost, pa se postavlja i pitanje kako je uopšte moguće stvarati u svetu u kojem je sve podvrgnuto manipulaciji. Povodom početka bioskopske distribucije filma “Snimanje u Palermu” u Rusiji, Venders je u intervjuu za nedeljnik “Ruski reporter” rekao da je taj film o fotogafiji zapravo film o smrti.
Nemački reditelj Vim Venders, koji se godinama bavi i fotografijom, izjavio je da je ona danas izgubila verodostojnost i objektivnost, pa se postavlja i pitanje kako je uopšte moguće stvarati u svetu u kojem je sve podvrgnuto manipulaciji.
Povodom početka bioskopske distribucije filma “Snimanje u Palermu” u Rusiji, Venders je u intervjuu za nedeljnik “Ruski reporter” rekao da je taj film o fotogafiji zapravo film o smrti.
“U vreme snimanja filma ponovo sam gledao Antonionovo ‘Uvećanje’, jer u njemu upravo fotografija ostavlja spomen na smrt koju ljudi sami po sebi ne primećuju. Ali danas se status fotogrfaije izmenio, ona je uzgubila svoju verodostojnost i objektivnost. Nemoguće je odrediti šta je na savremenoj fotografiji realno, a šta opet nije. Originali više ne postoje. Ukoliko želimo da se brižljvo zagledamo na pikselima, bilo koja realna slika iz koje može da postane nešto savim drugo je apsolutno nerealna. Iz toga proizlazi gubljenje osećanja za realnost, što kao posledicu ima i gubljenje volje za kreativnošću. Kako je uopšte moguće stvarati u svetu u kojem je sve podvrgnuto manipulaciji i ništa ne zaslužuje poverenje?”, naveo je Venders.
Autor kultnih filmova “Nebo nad Berlinom” i “Pariz, Teksas” posebno je razjasnio u intervjuu lik smrti u filmu “Snimanje u Palermu”, prvom koji je u celini snimio u Evropi posle 15 godina, u kojem nemački pank pevač Kampino, frontmen Totenhozena, glumi svetski poznatog fotografa Fina iz Vendersovog rodnog Dizeldorfa, koji na Siciliji pronalazi novu ljubav i novi život, ali se i suočava sa Smrću u liku Denisa Hopera.
Venders je taj film premijerno prikazao u Kanu prošle godine, a posle ne baš povoljnih kritika, prilično ga je skratio.
O svom poimanju smrti Venders je rekao da se, kao i svaki čovek, i sam boji, ali je ubeđen da će, kada ona stvrano nastupi, strah nestati i da će nastati spokojstvo.
“Strah od smrti je preuveličan, znam to iz iskustva”, dodao je Venders, ispričavši da je 1969. godine, kao 24-godišnjak u Minhenu, praktično umirao od gladi.
“Desilo se da me pozovu na jednu večerku i odmah sam se uputio prema kuhinji u kojoj je bila ogromna posuda prepuna pečenja. Seo sam na pod, pojeo sve iz činije i presekao se. Dvadeset minuta sam bio bez svesti, došao sam k sebi tek u bolnici”, rekao je Venders, dodajući da je mislio da su mu tih 20 minuta bili poslednji u životu, ali se istovremeno “osećao vrlo spokojno”.
Venders je rekao i da je smrt u filmu “Snimanje u Palermu” predstavio kao pozitivnog junaka.
“Nisam heto da je predstavim kao nešto strašno. Smrt u tom mom filmu nerado obavlja svoj posao, ali je primorana da to čini, što je dovodi do očajanja. Rekao bih da je to čak neka dobra smrt, a uz to igra je Denis Hoper, moj stari američki prijatelj, koga poznjem već 30 godina. Denisa je za tu ulogu preporučila upravo njegova prirodna dobrota i uzvišene ljudske vrline”, dodao je Venders.
S obzirom da je “Snimanje u Palermu” i svojevrsna oda rok muzici, Venders je rekao da ga savremena muzika nadahnjuje više od svega ostalog.
“Nisam slučajno izabrao da ulogu fotgrafa igra nemački roker Kampino. Savremena muzika - pop, rok, bluz, pank, hip-hop, džez ili rep, ima smelosti da u neočekivanom i radikalnom ključu govori o stvarima o kojima nijedan drugi vid masovne umetnosti i kulture, uključujući i film, više ne može ništa reći”, rekao je Venders.
Navodeći da rok muzika pokreće širok spektar tema, počev od života i smrti, preko boga i đavola, vere i neverovanja, usamljenosti i društva, snage i slabosti, prolaznosti i večnosti, slobode i pravednosti.., Venders je rekao: “Slušajte Nika Kejva, Toma Vejtsa, Boba Dilana, U2, Portišhed, Koldplej, to je samo nekoliko izvođača... Kada 50.000 ljudi na stadionu peva zajedno sa muzičarima o smrti, umiranju i smislu života, to je potresno! U filmu je to nemoguće. Za razliku od muzičara, filmadžije se svega boje, oni se nikad ne usuđuju da rizikuju. Nadam se da je u meni proklijao negde potisnuti rokenrolski instinkt, zahvaljujuči kojem sam i napravio ovaj film u kojem je smrt glavni junak”.
Upitan da li je ikada pomišljao da napusti fim da bi se bavio muzikom, Venders je rekao da svira saksofon, te da je, kada je imao 21 godinu, odlučio da kupi 16-milimetarsku kameru, ali nije imao dovljno novca, pa je prodao svoj omiljeni instrument.
“Kasnije sam zbog toga strašno zažalio, ali, kako to skoro uvek u žvotu biva, već je bilo kasno”, dodao je Venders, koji je i predsednik Evropske filmske akademije (EFA).
Sajt Vendersa je www.wim-wenders.com
B. Rakočević
Foto: SEEcult.org (Venders na otvaranju ižlozbe fotografija u Salonu MSU u Beogradu, u okviru FEST-a 2006)
