DAN MLADOSTI - O MLADOSTI, MI SMO U ŽALOSTI

Moja mladost je prošla. Prošli su i godine kada smo slavili tu MLADOST, ili bar DAN MLADOSTI. Sada moj sin uživa u svojoj MLADOSTI, bez DANA MLADOSTI, a ja mesecima razmišljam o MLADOSTI Paola Sorentina.

Pre par dana sam pokušala da objasnim svom sinu, slobodno mogu reći fenomen, zvan DAN MLADOSTI. Fenomenalni su bili tvorci ideje i realizacije tog fenomena - kulturološkog, sociološkog, psihološkog ili istorijskog. Fenomenalno je bilo biti čovek čiji su se rođendan ili mladost tako obeležavali, čak i kada on sam nije bio mlad, čak i kada nije ni bio živ. Fenomenalno je bilo slaviti mladost čitave nacije tim povodom i simbolično je poistovetiti sa razlogom zbog koga je i nastao. Najzad - fenomenalno je bilo BITI MLAD i biti učesnik manifestacije zvane DAN MLADOSTI.

U moru epizoda moje mladosti, učešće u tom spektaklu je bilo spektakularno. Tim pre što je spektakl ili fenomen, bio poslednji koji je održan. Prevazišao je okvire očekivanog i na zaprepašćenje mnogih, posebno tada aktivnih procenitelja (ne)podobnosti, prerastao u performans, predstavu ili moderan ples u kome gotovo da nije bilo našim telima ispisanog imena sa četiri slova, spleta igara iz različitih krajeva tada jedne veće zamlje nego ove, u kojoj danas moj sin provodi svoju MLADOST. Ili sam ja kao učesnik SLETA, potisnula iz svog sećanja te delove, a sačuvala pojavu i pokrete Sonje Vukićević, čarobni Ravelov Bolero sa kojim se nas 8.000 učesnika tada možda prvi put srelo, kompozicije Ksenije Zečević, i najzad tada i za tu priliku avangardnu režiju i koreografiju Damira Zlatara Freja.

Sećam se oštre trave na stadionu JNA po kojoj smo bosi plesali, nekog velikog platna kojim smo bili prekriveni i ispod njega simulirali talase... Bar mislim da su bili talasi. Pamtim haljine koje smo nosile, odbrojavanja, besomučnog ponavljanja, često dezorijentisanog kretanja po stadionu tokom uvežbvanja, svoje markacije na ogromnoj površini zvanoj travnati teren. Sećam se da smo odsustvovali sa nastave čitava dva meseca, podrazumljivo opravdanh časova i poklonjenih petica kao nagrade za uloženi trud. Za pretrpljeni duševni bol nismo dobili petice, jer ga nije ni bilo. Naravno, ako izuzmemo bol nanetu rađanjem ljubavi na bodljikavoj travi koja je trajala koliko i same pripreme za SLET.

Pamtim još uvek neka imena tada dece iz različitih krajeva jedne velike zemlje, pamtim različite jezike, akcente, pamtim pesme koje smo svi zajedno pevali, a na JNA ih doneli svako za sebe iz različitih sredina i različitih muzičkih pravaca. Sećam se da smo bili MLADI, BEZBRIŽNI I SREĆNI što slavimo DAN MLADOSTI i nečiji rođendan do koga nam, doduše, i nije preterano stalo. Možda zato što ga nije ni bilo, nije bio živ među nama. Sećam se razmenjenih brojeva telefona i obećanja da ćemo pisati i posećivati se u Ljubljani, Zagrebu, Sarajevu, Titogradu, Novom Sadu, Skoplju, Prištini i Beogradu.

Ne posećujemo se. Neki momci jesu proteklih decenija - dobrovoljno ili mobilno. Ima nas koji bi to još uvek činili, neki možda i čine, ali nismo više mladi, nismo više prekriveni platnom pod kojim simuliramo talase. Bilo je talasa i bez simulacije. Neki su ih savladali, neki utopili, neke su talasi izbacili na druge prostore na kojima sada stare, a neki su, nadam se retki, ostali bosi baš kao mi tih neseci na stadionu JNA 1988. godine.

Meni je ipak nekako žao. Žao mi je što ja nisam više mlada, što mesecima razmišljam o MLADOSTI Paola Sorentina i što ne mogu baš da odgovorim na pitanje svog sina: PA ZAŠTO JE PRESTAO DAN MLDOST, GDE JE NESTAO?