E, NA OVO ĆETE, MAJCI, KLIKNUTI!

.

.

Odmah da kažem, suicid me lično ne zanima.
Ne pada mi na pamet.
Ne češće nego vama.

A povod za ovaj tekst su dve informacije:
O broju samoubistava u Srbiji, i o jednom novom zakonu u Belgiji.
-----------

Ali, što reko jedan Fjodor, krenuću poizdalja, krenuću ključnim pitanjem::
Vladate li sopstvenim životom, jeste li od svog života gazda?
Oh, znam, znam..., i da i ne..., zavisi na šta tačno mislim..., kako kad...
Vidim, odveć komplikovano..., odustajem.
A sopstvenom smrću? Jeste li od svoje smrti gazda?
E, tu su stvari valjda jasnije, pa ću smelo odgovoriti i za vas:

"Znači", mahom ne!

Mahom, to biva po naredbi s Najvišeg Mesta. Rekao bih, po presudi, ali nije presuda - ni obrazloženja, ni provaljivog sistema, ničeg osim haosa.

Evo, otvoreno ću reći: uopšte nisam zadovoljan!

Katkad se ta „presuda" donosi i izvršava munjevito, češće se proces upetljava, traljavi, preko mere oteže.

Slučaju Jozefa K. je tipičan. Jednoga jutra, bio je uhapšen, Nije mu poveren razlog, ali mu je makar dato na znanje da je Proces pokrenut - saopštila mu dva mamlaza pod cilindrima. Francu K. je to isto saopštila sobarica. Spazila je na njegovom jastuku nekoliko kapljica krvi, te je, kao što ženi iz nižih slojeva i priliči, grubo zacoktala: „pane doktorže, to tak z vami dlouho ne potrva" (gos'n doktore, nećete vi dugo).

I Jozef K. i Franc K. našli su se tako iznenada u mašini koja ih natenane i skoro neosetno melje. Pritom im, neobično duhovito, ostavlja privid slobode. Proces u Francovim plućima, barabar sa Jozefovim Procesom u tobožnjim sudnicama. Franca zamlaćuju prevaranti - lekari, Jozefa budžaklijski advokati.

OK, vidim, ovo je digresija koja bi da postane (možda i postane) poseban tekst, a ustvari, hteo sam da vas (kaogod i sebe) pitam nešto drugo.
To jest, OVO drugo:

Pomišljate li da možda baš u ovom trenutku, dabome, po naredbi s pomenutog Najvišeg Mesta, neki koncertni ili polukonvertni klavir, ili makar prezira vredni pijanino, sasvim nepotrebno, i to baš nad vašom glavom, testira već onoliko puta dokazivanu, Njutnovu „9,81" konstantu?

Ako ne pomišljate, pomislite. Eto, bar za probu. A zapravo, trebalo bi da vam je, makar u zamućenom obodu svesti, stalno prisutna sledeća, još češće testirana i dokazivana konstanta, to jest, dakle OVA konstanta:

Svaka 'ebena stvar, u svakom 'ebenom trenutku, na svakom 'ebenom mestu!

Hapšenje poput Francovog ili Jozefovog, može uslediti kad bilo, gde bilo. Bez obzira na medicinsko rekla-kazala, to hapšenje, tvrdim, nema baš nikakve veze s onim što u životu činite ili ne činite.. Prosto, iznenada osetite nepoznat bol, napipate ispod pazuha nešto čega tu nikad nije bilo, u glavi vam se lako zamuti...

I...

Gotovo!

Uhapšeni ste!

Sve u hipu postaje nebitno, ostatak se svodi na vadjevinu.

Ima ih, medjutim, koji to hapšenje ne bi da iščekuju, a kamo li da prolaze kroz potonju gnjavažu.. I onih koji, djavo će ga znati iz kojih sve razloga, stvar radije uzimlju u svoje ruke - postaju od sopstvene smrti gazde. Poneko čak i bez ikakvog razloga, eto, tek da proveri može li se to, zaboga, odistinski. Kao onaj mučeni inženjer Kirilov iz „Bjesova" kojeg sam u jednom svom ovdašnjem blogu već pominjao:

„...do zore čaj pio, a u zoru prosto se ustrijelio. Ma načisto se čovek samoubio. I to ne zato što mu taj čaj dosadio ili što mu život džuture dosadio, već naprosto, da proveri da li je stvarno od svog života gazda, je l' Stavrogin bio u pravu, može li se zaista kako se kome ćefne".

Ima ih takvih, mislim tih koji stvar uzimlju u svoje ruke, baš dosta. U Srbiji, proporcionalno, više nego igde u Evropi. Ovde se u proseku samoubije čak 1400 gradjana godišnje. Koliko ih to isto pokuša, ne zna se. Naravno, izvestan broj ovih, kokne se u ludilu ili u običnom afektu - na njih se ovaj tekst ne odnosi.

Gornji podatak jeste potresan, no to je tek podatak. Stvarna tragika iza ove brojke znatno je žešća - nesagledna je i nepojamna.

O čemu pričam? Pa evo, pokušajte da zamislite, al stvarno i plastično da zamislite, na šta taj čin u stvarnosti može da liči. Kako ga doživljava akter, šta mu sve prethodi, šta sve posle biva:

Potpuni unutarnju sunovrat, odluka u vezi koje nigde neće dobiti ni podršku ni pouku, onda razmatrranje raspoloživih varijanti, pa razne amaterske petljavine i iznudjena varvarstva, opšte zgadjivanje, sablažnjenost..., počesto neuspeh, bruka...

Evo nekih situacija, hipotetičkih, ali više nego mogućih:
I to ne samo drugima mogućih.

Jako ste se teško, najteže razboleli, znate da je Proces pokrenut, te da ćete uskoro neizostavno umreti, a ne biste da prolazite kroza sve one nepojamne užase i poniženja kakva nije zaslužio niko, a za koja ste načuli, koja su vam poznata iz filmova, ili ste im u realnom vremenu prisustvovali, dok ih je, nakon „hapšenja", prolazila neka vama bliska osoba. .

Ili uopšte niste bolesni, život vam ni na koji način nije ugrožen, ali imate neki vrlo jak, vrlo privatan, pa dakle i vrlo legitiman razlog za odluku da iz njega izadjete.

Ili možda u vama kroz duži period raste neodredjena želja, ako ne želja da umrete, a ono (jer nije to isto) želja da više ne živite.

Šta činite?

Obraćate se stručnjaku, odlazite u neku specijalizovanu ustanovu koja će vam pružiti blagu, dostojanstvenu i, što je najvažnije, neporecivu smrt? Razume se, ne. Nit' ima stručnjaka koji bi bio spreman da vas makar posavetuje, nit' ustanove u kojoj če vam pružiti odgovarajući tretman.

Tabu je prejak, a tu su i zakonske regule koje (u Srbiji) ne dozvoljavaju čak ni eutanaziju u mukama umirućih i za tom eutanazijom vapijućih, a kamo li stručnu podršku onima koji, mada fizički vrlo živi i mentalno posve zdravi, više od svega žele da više ne žive.

Prepušteni ste tako sopstvenom diletantizmu, improvizacijama sa neizvesnim, često tragičnim ishodom. Preti vam vrlo moguć trajni društveni beleg, kao i (ned'o bog nikome) realna mogućnost da postanete teški invalid, sa smrskanim udovima ili rupom u glavi, ništa do ruina i senka, fizički nesposobna da nanovo pokuša čin za koji će u tom slučaju motivacija biti multiplicirana.

Ustručavate se da o tome popričate sa prijateljima ili rodbinom, znate da će vas, jer tako, jel'te, mora, gnječiti sasvim vam nepotrebnim uveravanjima da grešite, jalovim nastojanjima da vam uliju nešto od, za tu priliku isiljenog optimizma.

Sve vas to unapred neizrecivo gnjavi, ništa vam to ne treba, treba vam samo savet kako da to što ste čvrsto naumili, izvedete najpristojnije i najsigurnije.

Surfovaćete po Googlu u potrazi za makar kakvim putokazom, optimalnom dozom pilulica, naprimer. Ali tamo nićeg upotebljivog - valjda, poput dečje pornografije, zabranjeno. Vrtećete onda po glavi varijante, možda ih i „bacati na papir", štiklirati i precrtavati do u beskraj.

Niste mazohista, niste egzibicionista, ozbiljni ste i obzirni, smatraju vas pristojnim, pa želite da to tako i ostane. Nećete rusvaj i cirkus, grozite se publiciteta, drame, kakve bilo ljige... Užasavate se i visine i raspljeckavanja, slutite da ćete se, negde izmedju dvanestog i devetog sprata predomisliti, ne zanima vas nikakvo koprcanje i refleksna borba za vazduh, odvratna vam je pomisao na sopstvenu naduvenu i izgrickanu lešinu... Nikako ne biste da vas pronadju iskolačenog, izobličenog i tamno ljubičastog, i uz to (jer gubi se kontrola), skroz uneredjenog. A plaćene ubice? Taman posla! Ta žgadija - najčešće hvalisavi amateri - ili uzme novce i nestane, ili sve zabrlja.

Ako ste muškarac, najpristojnije rešenje je, dabome, pištolj. Ali kako da ga nabavite? Nema ih po oglasima, ne poznajete svet koji se time bavi, možda ne biste imali ni dovoljno novca...

Pokušavaćete da se prisetite ko vam je od drugara u detinjstvu zagrcnuto pokazivao očev ili dedin trofejni Brouning, ali nemate odavno kontakt, a znate i da bi vaše lagarije smesta provalio, smatrao se obaveznim da vas laže.

Dobro, možda to i rešite, ali gde ćete? Nećete valjda u svom kupatilu? Čak i ako ste samac, uvidjate da je trulo - vaš stan neko treba da nasledi, nećete potomstvu da ostavljate prokletinju i lošu karmu.

Hotelska soba je, pokazalo se, najbolje rešenje, ali unapred vas oblivaju valunzi stida, je znate da ćete načiniti svinjac od kojeg će sobarica, ili ko vas već nadje, povračati i mrzeti vas, da će se sjatiti novinari i izbrukati vas bogznakako.

Sve je to u osnovi nelegalno, nelegitimno, asocijalno, blamantno - svi će vas, garant, prezirati.

Taj odnos prema suicidu valja tumbe obrnuti. Suicid, koji će se, bez obzira na sve prepreke, svakako desiti, treba dekriminalizovati, de-dramatizovati, učiniti ga pristojnim, društveno, pa i religijski prihvatljivim... Za ovo poslednje, dovoljna je mala teološka akrobacija - videli smo već za kakve su sve intelektualne bravure gospoda sholastičari sposobni.

Uostalom, zar u nekim kulturama suicid nije posve legitiman, poštovan, pa i obavezan čin? Eskimi, kad im poispadaju zubi, bez ikakve drame odlaze u belinu i svojim telom koje više nikome ne treba, čašćavaju one koji ga i takvog cene - bele medvede, koje će, razume se, potomstvo posle ubiti pojesti. Ništa tamo nije tek tako i zalud, ništa se u toj oskudici ne baca!

A ostareli Japanci, kad im se rodi prvo unuče, natenane se ispozdravljaju i ozareni ponosom zbog ispunjenja svoje ovozemaljske role, odlaze u planinu da obraduju lokalne orlušine i ostali strvinarski ološ.

Dobro sad, možda ni tamo više nije tako, možda više nigde nije tako, ali evo, baš pre neki dan čitam - u Belgiji, gde je eutanazija samrtnika (kao i u još nekim evropskim državama) odavno legalna, već je sakupljen neophodni broj potpisa, te u Senatu samo što nije izglasan zakon kojim će se dozvoliti i eutanazija zdravih gradjana, samo ako su stariji od 70 godina. Dakako, isključivo na njihov zahtev. Hm, barem formalno. I da, barem za sada.

Zašto da mi uvek kaskamo, što ne bismo i mi jednom bili avangarda, makar u onome što nas baš ništa ne bi koštalo? Šta bi smetalo Skupštini da, na primer, izglasa Zakon o medicinskoj podršci suicidu, koju (podršku suicidu) nikako ne treba brkati sa eutanazijom. Jer eutanazija je ubistvo iz milosrdja, samilosno prekidanje paklenskih muka, dok bi ovo što predlažem bila blagovremena podrška onima koji u taj pakao ne bi ni da zavire. Ili pak, onima koji imaju neke sasvim drugačije razloge, motive o kojima niko ne treba da sudi, u koje niko nema pravo da se meša.

Bila bi to podrška manjini koja (bez obzira na starosnu dob) ne deli sa večinom fiksaciju da se mora neizostavno živeti - podrška u smislu doslednog poštovanja prava na razlike.

Kakva bi to samo svetska senzacija bila, kako bi se ozareno hrlilo u Srbiju, zemlju blagog i dostojanstvenog umiranja pod anestezijom, gašenja života bez samrtnog ropca, a uz najveću pažnju medicinskog osoblja, namesto gore tek nagoveštenih užasa. Ne može se ni zamisliti koliko bi nam, za tu poslednju blagodat, svi bili zahvalni.

P.S.
Rizik od vrlo mogućih zloupotreba, namerno nisam pominjao.
Hoće se tu pamet veća no što je moja.

Ni o lapotu ni slovca.
Ne mogu.

P:P:S:
Jbg, sad i meni došlo da se šibnem!
Mislim, do Prahe i „Černeho Vola",.
Na pivečko, nego šta!

.