GORAN GOCIĆ: MOĆ I MILOST

24. avgust-12. septembar: Svakom sa osećajem za samoodržanjem trebalo bi – zapravo, moralo bi – da bude više nego jasno da je Crkva, između ostalog, ključna institucija i vrsta garanta kontinuiteta ne samo u eshatološkom, mističnom, metafizičkom smislu, već i svetovne kohezije, samoodržanja takoreći. Ponajbolji primer za to je jedan narod koji sam ovog leta gledao izbliza. Etnički raznorodan, ali okupljen oko svoje stare religije, često proganjan upravo zbog tog okupljanja, zbog svoje stare religije, taj narod je uspeo da posle čitava dva milenijuma u rasejanju restauriše i jezik i državu na osnovu svoje stare religije.

Impresivno. Posve je sigurno, dodao bih, da nije bilo tvrdoglave, često neobjašnjive i iracionalne, katkad naoko i samoubilačke rešenosti da se ta religija očuva za večnost i posle nje – danas ne bi bilo centra oko kojeg bi se taj narod okupio. Drugim rečima, ne bi bilo okupljanja jer ne bi bilo tog naroda. Postojalo bi gensko sećanje drčnih Etiopljana, Ukrajinaca, čak i Njujorčana, ali ne bi bilo Jevreja iz Etiopije, Ukrajine, Njujorka. Govorim o svom septembarskom boravku u Izraelu koji mi je emfatično skrenuo pažnju na ova pitanja.

Religija je nesumnjivo vrsta moći. Istina, ova moć koja je Jevrejima data i koje su oni, pokazalo se, bili dostojni, avaj, nije često kombinovana s milošću: naime, milošću prema narodu s kojim dele zemlju, Palestincima.

13-27. septembar: U psihoterapiji postoji takozvani jerusalimski sindrom. Kažu da izvesni ljudi posle posete Jerusalimu umisle da su proroci, obuku toge i stanu da propovedaju bližnjima. Možda je i mene pomalo oprljio vreli dah tog ludila: natrag, nerado otrežnjan u svom Beogradskom pašaluku, paralelan argument sam usmerio na našu situaciju.

Posve je izvesno da je spomenuta funkcija religije, naime funkcija kontinuiteta, hteli mi to ili ne, hteli mi to sebi da priznamo ili ne, čak nezavisno da li naša elita sama to misli, na to pristaje, to propoveda ili ne – delegirana našoj Crkvi. I na kraju tih svetovnih krajeva, svrha Crkve, preciznije Srpske pravoslavne crkve, stoji na raspolaganju, u zaštitu, pa i u korist svih nas, uključujući i one krajnje skeptične prema njoj: srpskih komunista, neverujućih, budista, seksualnih manjina, sajentologa, pagana, ateista, satanista, jeretika, zilota: u odlučnim trenucima, u teškim vremenima, ona je bila, jeste i biće presudna spona samoodržanja.

U istom svetlu, ono što vidimo svuda oko nas – jedak, nipodaštavajući, vulgaran, pogrdan, uvredljiv, raspsovan, uličarski govor o Crkvi – instituciji koja je najpovezanija s našim vlastitim kontinuitetom, dakle, instituciji nad svim institucijama – krajnje je iracionalan i samodestruktivan, okrenut protiv centra vlastite dobrobiti. Mi kao da odbijamo da budemo dostojni vlastite tradicije.

U tom smislu, blasfemija – i u slučajevima kada dolazi od strane vrhunskih umetnika, čak i meni omiljenih umetnika, a kamoli od strane nekog prostaka ili budale – oduvek mi je bila strana figura. Ne zato što sam sablažnjiv, što sam fundamentalista, što sam verski zatucan, već zato što prosto zadire u pitanje samoodržanja.

A sve ovo govorim zapravo obraćajući se svojim sunarodnicima, poznanicima i prijateljima koji možda, obuzeti nekim sitnim i nevažnim pitanjima, sitnim i nevažnim debatama, brkajući bitno i nebitno, ispuštaju iz vida i olako žrtvuju upravo ono najvažnije. Podsećam na ono što, za razliku od seksa, niti volimo niti se rado sećamo: da potičemo iz malenog, često gaženog i ugroženog plemena – poput Jevreja ili Sika, čija su religioznost i ratobornost najuže skopčane sa opstankom i kojima je Crkva verovatno važnija koheziona sila nego što je možda slučaj s drugim, srećnijim narodima.

28. septembar: Kako to sudbina obično hoće, pravo iz te izrailjske isključivosti, gde vas blasfemija može stajati glave – kako se prošle godine uverio jedan nedostojni hodočasnik pred Zidom plača u Jerusalimu – slećem pravo u raspojasanu Srbiju gde se i inače psuju sveci pre nego se poželi dobar dan, a svaki kočijaš je krajnje intiman, ako ne i najebisimater sa episkopima. Kakav luksuz! I zaista, kao bos u trnje, pravo sa Svete zemlje nalazim tu i tamo ostatke debate oko takozvanog pederskog ponosa, i zapahnjuje me odijum prema navodno nazadnom hrišćanstvu, pravoslavlju, Crkvi i srpskom patrijarhu, a vatreno odobravanje navodno naprednog, preko potrebnog, životno važnog, engleski naslovljenog gay pridea, da ne bude zabune odakle potiče.

Kao da nije dovoljno rasparčana, zavađena i antagonizirana (partizani i četnici, selo i grad, Grobari i Cigani, prva i druga Srbija, rokeri i turboflkeri, komunisti i kapitalisti, kriminalci i poštenjačine, stranački organizovani i stranački neorganizovani, zaposleni i nezaposleni, itd, itd) moja zemlja se sada, oko jednog posve irelevantnog pitanja, temeljno polarizuje na do smrti i dalje zakrvljenu gej i strejt, te pro-gej i pro-strejt frakciju, a Crkva smesta pada kao kolateralna šteta.

Nazovite me konzervativcem, klerofašistom, zilotom, nazadnjakom, budalom; izbrišite me s liste fajsbuk prijatelja, parkirajte preko mog srčano negovanog travnjaka, skinite me s liste pozivnica na prijeme po ambasadama i premijere, pišite o meni parodije na e-novinama, pucajte ali ja i dalje držim čas: moj je stav da Crkva ne može da padne kao kolateralna šteta oko bilo kog, a ponajmanje nekog tako tupog, nevažnog pitanja, i da svako, a ponajpre pitanje kao što je potreba ili nepotreba izvesne uvozne parade treba pre da padne kao kolateralna šteta kada su ugled, pozicija, održanje i kontinuitet religije i Crkve u pitanju. Ispostavlja se da je cena održavanja jedne lakrdije rušenje temelja postojećeg svetonazora. Mi smo zapravo postali prilično vešti i poznati po drevnoj veštini koja se u narodu zove klanje vola zbog kile mesa.

29. septembar-3. oktobar: Sledeća destinacija bila je Crna Gora. I to za mene novootvorena, novokomponovana Crna Gora poluprivatnih plaža, rasparčane i rasprodate obale, grandioznih graditeljskih projekata. Čini mi se da je navedena skromna veština primenljiva i crnogorskom slučaju. To što je novac u ovu zemlju uliven naglom rasprodajom placeva i nekretnina jeste verovatno jedina opcija da se u progres krene bez ikakvog truda, dakle na posve crnogorski način. Lično nemam ništa protiv toga; sve je bolje od demagogije i stagnacije. Ali ono protiv čega se bunim jeste generalni crnogorski odnos prema datoj prirodnoj moći: prelepe, monumentalne planine, gore, more i šume mojih predaka trpe najpre iskorišćavanje, zloupotrebu i nemar: nigde ne vidim brigu, zaštitu i očuvanje, nigde milost: ni kad se dinamitom lovi riba, ni kad se ruši pola planine da se sazida hotel, ni kad se rajska plaža prekrije otpadom. Kao i u malopre navedenom primeru, i na ovaj način se seče upravo grana na kojoj se sedi.

Ovaj me je šlagvort bacio pravo u krilo sledećeg doživljaja. Kolonije književnika – čak i književnika koji dolaze iz malih, ratobornih, preko mere ponositih i katkad nepotrebno zavađenih zemalja, kao što je bio slučaj sa regionalnim skupom pisaca iz Crne Gore, Hrvatske, Bosne i Hercegovine i Srbije u Reževićima, Montenegro – tako sam i zamišljao. Dosad sam bio pozivan na konferencije; to su kudikamo disciplinovaniji i zahtevniji skupovi stručnjaka. Ovo je moja prva umetnička, razbarušena kolonija.

Svidela mi se upravo zbog toga. Štaviše, raznorodnost svetonazora i interesovanja prisutnih me je nadahnula i ohrabrila da istrajem u svojim uverenjima, čak i svojoj ludosti. Daću sebi za pravo jedan lični zaključak, mali doprinos našoj budućoj, jedva načetoj debati pod naslovom Tabui tranzicije u vidu stidljive generalizacije – koja se začudno uvezala sa onim što držim esencijalnim pitanjima. Ne doprinosimo, ne učestvujmo, dakle, u tranziciji s lošeg na gore. I u apostrofiranom, i u svakom drugom slučaju, slobodni smo i pozvani da moć koja nam je data – spiateljski talenat, naime – koristimo uz veliku dozu odgovornosti i milosti.

Međutim, situacija na terenu je drugačija: što je moćnija, što je raširenija, što je dostupnija, Javna Reč kao da se više utapa u banalnost, u glupost, u oholost, u neodgovornost, u prostituisanje, u zavaravanje, u hvalisanje, u ogovaranje, u samopovlađivanje, u brbljanje, u porok, u uzimanje slobode za sve i svašta, kao da je zaklonila bilo koju vrstu milosti. Jedan od ključnih tabua tranzicije je upravo devalvacija težine napisanog i izgovorenog.

Dakle, ne koristimo moć javnog istupa – na demonstracijama, na društvenim mrežama, pod svetlom masovnih medija, i konačno moć literature – da brutalno vređamo, razračunavamo se ili ismevamo neku stranu s kojom se ne slažemo. Svi, pa i najnaivniji među nama, svesni smo da su naše institucije, blago rečeno, nesavršene, ali umesto pleženja, naricanja, zapomaganja, kevtanja i prskanja sprejom preko njih, budimo gospodstveni, konstruktivni, samokritični, državotvorni, iskreni, ozbiljni, odlučni, samosvojni, moćni, a na kraju i milostivi u svojim zamerkama, primedbama i kritikama, u građenju boljeg sveta bar upola onoliko koliko su bili veliki pisci našeg jezika. Naš će glas tako ozbiljnije odjeknuti i dalje se čuti.

Goran Gocić

Mobilna književna kolonija u Reževićima, Crna Gora, septembar/oktobar 2014.