IMA LI BOGA, ALJOŠKA?

*

*

Društveni život u Beogradu ne liči više ni na šta!

Možete vi po čitavo jutro, možete i do večeri plutati između Kalemegdana i Slavije, između Slavije i Kalemegdana, a da vam se ne obrati niko.

A nekad, samo se prisetite, nekad je grad naprosto ključao nesputanim druželjubljem. Na svakom vam se koraku tada obraćao čovek spreman da s vama proćaska.

Dobro sad, ne kažem ja da su ti razgovori bili preterano zabavni i naročito inspirativni, mislim, priznajem da nisu baš bili od onih razgovora posle kojih se svako oseća kao nov - ruku na srce, nije sve to bilo ni prineti onome "ima li Boga, Aljoška, ili je sve dozvoljeno Stavrogine?", pa ipak, zar ćete, ma koliko nezahvalni, sada negirati da je tada, te neponovljive devedeset i treće, vaš društveni život bio intezivniji nego ikada pre, puniji nego ikada posle.

Pogled čoveka koji vas je povazdan i posvuda iščekivao, koji je za vas baš uvek imao vremena, osećali ste na sebi čak pre no što biste shvatili iz kojeg je pravca odapet. Podrazumevali ste da je upućen vama, no to je bio tek privid, nevina samnoobmana na koju, dabome, uvek imate pravo, dok je cela istina da su ga na sebi istovremeno osećali i mnogi drugi, nadaleko i naširoko. Jer on je, poput kakvog insekta, njime naprosto bičevao sve i svakoga, to čudo od pogleda zaobilazilo vas je kao zafelšovana lopta, lobovalo vas, precizno pogađajući prolaznika zaklonjenog vašim telom, potom i onog što je pristizao za njime, i tako redom, sve do dna ulice, poput vešto hitnutog pljosnatog kamička.

No, sve je to jedva vredno pomena kad se uporedi sa ključnom činjenicom da je on svoje prisustvo snažio do krajnjih granica, i to tako što ga je ozvučavao na upravo zadivljujući način. Bez upotrebe ikakve elektronike, izbunarivši neke neslućene mogućnosti sopstvene glasovne aparature, besprestance je generisao zvučne talase svekolikom ljudskom iskustvu do tada nepoznate vrste, naročito im podešavajući frekvenciju tako da vas je tim talasima, mada slabašnim, zapljuskivao čak pre no što bi vas dokačio pogledom.

O tom njegovom glasanju ispredale su se po gradu svakojake besmislice, poredili su ga čak, zapanjujuće površno, sa zujanjem zunzare ili pčele. Koješta! Jer, mada podjednako fascinantan, njegov metod ozvučavanja prisustva bio je suštinski drugačiji. Dovoljno je valjda napomenuti da tu nije bilo ni traga od one istrajne kontinualnosti pčelinjeg zuja; na protiv, to što je on izvodio bilo je sazdano od kratkih i odsečnih zubno-nepčanih udara, više kao ritmično fijukanje kratkog biča.

Ti reski "zujovi" nasrtali su u rojevima, kovitlali vam oko glave, šamarali vas po obrazima, zavlačili se u nozdrve, zaplitali u kosu, ispunjali svaku šupljinu vašeg tela, i činili da vi refleksno zatvarate oči, zatiskujete dlanovima uši, mlatarate uzaludno rukama, istresate uljeze iz nogavica... Dabome, sve to samo u mislima, a u stvarnosti, spremno ste mu se, ko zna zašto, odazivali jednim KOLIKO - svako je mogao potvrditi da ste ga pitali KOLIKO, mada zapravo ništa ne biste rekli, nego bi samo ovlašno razmicali usne, samo ga na trenutak, lako zabacujući glavu, pogađali upitnim pogledom, no ne vredi vam da se sada pravdate kako ga ništa niste pitali, nije to moglo značiti ništa osim "KOLIKO".

Niste se pri tom zaustavljali, niste čak ni usporavali korak, pa ipak, on je to vaše pitanje smesta uzimao u razmatranje, procenjivao mu ozbiljnost, procenjivao vašu ozbiljnost - pouzdanost je njemu najvažnija, ne časka on sa svakom protuvom... Osećali ste kako odnekud u magnovenju saznaje živite li u soliteru ili ste nešto sazidali u Kaluđerici, koliko imate, koliko od onog što imate u stvarnosti uopšte više nemate...

A zatim - ma, šta zatim, nema tu nikakvog zatim, sve se sve to događalo potpuno istovremeno - on je, dakle, zatim, ne remeteći ritam pulsirajućeg glasanja, između dva zujna udara vešto umetao jedan sasvim drugačiji zvučni udar, koji ste vi smesta razumeli kao odgovor na svoje pitanje KOLIKO, razumeli ste ste ga kao odgovor, mada taj odgovor uopšte niste razumeli, ali to vas, dabome, ni malo nije brinulo, jer vi ste već po intonaciji tog odgovora znali da je sve u redu, nastavljali ste šetnju zadovoljni što nema neprijatnih iznenađenja.

Pa čak i kad nije bilo tako, kad njegov odgovor nije bio ni nalik desetinama odgovora koje ste na to isto pitanje tog istog jutra već dobili, niste tome pridavali nikakav značaj: to je za vas onda bilo obično blebetanje bez smisla, nešto što je moglo samo da vas zasmeje.

Niko u tim stvarima, sa setom se prisećate, nije mogao vas da vuče za nos, dobro ste vi znali da je u celom gradu tog dana važilo jedinstveno TOLIKO, još bolje znali ste da to TOLIKO nije imalo nikakve veze sa onim TOLIKO koje su tog dana navodile novine - to je, ponavljali ste zaneseno, važilo za juče, a danas je danas, mada je, kada danas o tom vremenu razmišljate, svako od onih danas bilo i pomalo juče i pomalo sutra..

Istina, vi pojma niste imali ni KOLIKO je bilo ono prezira vredno TOLIKO od juče, jer danas niste čitali novine, a i da ste ih čitali, to jest, čak i da ste imali od koga da ih pozajmite, jamačno biste taj smešni podatak smesta zaboravili.

Što i da pamtite ono što ionako više ne važi?

A i zabole vas! Ta, vi već mesecima niste imali ni koliko za paklo “Supera”, a kamo li za te njegove devizzze!

-------------------------------------------------------------------

* Rekonstrukcija zagubljenog teksta iz 1993.,
Original pisan u prezentu, ceo u jednoj jedinoj zadihanoj rečenici.
Tekst razumljiv jedino onima koji se secaju preprodavaca deviza i vremena u kojem je protestantska poslovica "vreme je novac", ovde montipajtonovski transponovana u najbukvalniju i najsuroviju zbilju.
Plata za koju si u podne mogao i hamburger da smažeš (ko ti kriv što nisi),,uveče nije bila dovoljna ni za klonju