INSOMNIJA -TAČKA, ZAREZ, UPITNIK

Ustajem. Najzad sam prespavala noć. Za mnoge, nekada i za mene, jednu od brojnih, prolaznih, bezazlenih i besvesnih. Patim od insomnije poslednjih meseci. Vremenom sam je prihvatila, prestala da se opirem i trudim se da je prevaziđem. Vremenom sam počela i da uživam u njoj. Ali put je bio dug i iscrpljujući.

Prestala sam da spavam pre nešto više od godinu dana. Bilo mi je lakše da u budnom stanju dočekam poziv, ustanem, obučem se i bez izraza, zamrznuta u osećajima i patnji koju ne želim da izložim pogledima bilo koga, dostojanstveno, i bez suza i reči, otpratim njega u novu kućicu za maštanje. Smirena, kamenog lica, u daljinu uperenog pogleda. Pogled mi je mesecima bio uperen u prazno. Neku tačku. Čini mi se istu, negde na plafonu moje sobe. Noćima sam je nalazila na istom mestu, a ona je postajala sve veća i bliža, čak i kada sam želela da je u tom beznadežnom očekivanju zamenim nekom drugom. Ne znam da li je ona nalazila mene ili ja nju.

Prolazili su nepovratni sati mog i njegovog života. Meni jedni od.... Njemu jedni od poslednjih. Tačka je uvek bila tu, ista, zaokružena mojim emocijama, strahovima i tugom. Tu prirodnu sintezu mene i tačke na zidu, zaista je prekinuo poziv. Bio je očekivan i predvidiv.

Nadala sam se da će sa njegovim odlaskom nestati i i moja insomnija. Vreme, kažu, leči sve. A vreme prolazi, noći se nižu, ostavljaju tragove na mom licu i sposobnosti da učestvujem u ubrzanoj stvarnosti. Tačka na plafonu je volšebno nestala. Tražila sam je još dugo, ali nisam je nalazila ni na plafonu, u ćošku, u mraku. Zato sam spontano počela da je tražim na drugim mestima. U retko osvetljenim prozorima zgrada preko puta moje, sablasno tamnim reliktima socrealizma u radničkom naselju, nekada u razvoju, sada u raspadanju. U svetiljkama na krilima aviona koji napušta Beograd. U zvezdama u kojima sam kao dete pronalazila duše onih koji su otputovali daleko iza zvezdanog neba, a ja im uredno mahala i šaputala da niko ne čuje. Najzad, zvezdama koje padaju i ispunjavaju želje, a ja ih dugo nisam imala. Ni u žaru ko zna koje popušene cigarete, ni u malom bljesku na kazaljci mog zidnog sata koja kruži uprkos besmislu putanje koju za mene ispisuje. Za mene, vreme se pomeralo samo kada i ja.

Umesto tačke, gotovo neprimetno i nesvesno, pronašla sam prazan papir i puno prostora za razne zareze, upitnike i tačke. Za slova, reči, rečenice. Tako sam počela da pišem, pišem, pišem... I uživam.

Srodila sam se sa svojom insomnijom. I baš nam je lepo. Posmatram svoj grad, prozore, slušam pripite prolaznike, mahom pubertetlije, uz neki retki cvrkut ptica u zoru. Slušam muziku koju volim, vraćam se u detinjstvo i manje prijatne trenutke, sarađujem sa maštom i snovima koje sanjam budna. Povratila sam davno izgubljeno samopouzdanje, slobodu i hrabrost. Počela sam da razumem sebe, svoje strahove, potisnute želje i snove kojih sam se odrekla. Sada i svog sina, u mojim tekstovima nazvanog Toma, bolje razumem. On je Forest Gamp. I ja sam sada Forest Gamp. Jutros sam vozila Harvija na aerodrom. Bila je magla koju volim, slušali smo muziku koju volimo. Jutro koje volim. Kako smo se približavali prostoru koji je do jutros u meni izazivao strah i paniku, shvatala sam da ne prepoznajem u sebi to izmenjeno stanje svesti koje nastaje pri pomisli na avion i let. Mislim da više nemam strah od letenja. Tačka. My way...