KAKO SAM GLEDALA I VOLELA CRNOGORKU

Čitavih dvadeset godina i nešto više, letnji raspust sam provodila u Boki Kotorskoj u porodičnoj vikendici, na obali mora. Tu polovinu mog života i vreme provedeno u vikend naselju smeštenom na verovatno najlepšem delu zaliva, obeležili su brojni susreti, događaji i saznanja o ljudima, njihovim sklonostima, slabostima i karakterima. Jedno poznanstvo je, međutim, bilo posebno značajno za emotivni doživljaj trenutka u kome se dogodilo, ali i duboko razumevanje filma “Dankinja” i moje suze na kraju njega.

Život je pun ironije i apsurda.

Tako je, igrom sudbine, jedan dečak na rođenju u svijetloj majskoj zori, u naručju majke a po izboru oca, dobio ime Uglješa. I ne bi to bilo neobično samo po sebi da Uglješa nije stasavao u senzibilnog i senzualnog, danas pojednostavljeno rečeno feminiziranog dečaka, mladića arijevskog tipa. Duga plava kosa, produhovljene snene oči, svetla put…

O Uglješinom odrastanju i socijalizaciji u Crnoj Gori 70-ih i 80-ih nisam saznala mnogo. Ništa više od onoga što mi je u tragovima najavljivao. Ali i onoga što je njegovo telo govorilo. Vidjivi tragovi nasilja nespretno prikriveni odećom bili su svedok njegovog života.

Ja sam u godini našeg susreta preživljavala prvu i tada za mene neprebrodivu krizu identiteta. Taj emotivni kolaps bio je izazvan danas tako smešnim saznanjem da sam ostavljena. A tako sam želela da pružam i dajem sa svega 19. Tako sam želela da primam i otkrivam sa svega 19. Kao što to uvek biva sa prvim ljubavima koje zaborava nemaju, strahovala sam da je ostavila neizbrisiv trag na moje samopouzdanje, spremnost da ponovo verujem, maštam i praštam. Devojku sa svega 19 godina najviše je bolelo saznanje da je ostavljena od studenta iz Lole, latentnog alkoholičara na granici intelektualne tuposti. I to pre nego što sam uopšte i bila u prilici da volim.

Betonska plaža podno Lovćena. Zagledana u daljinu i besmisao postojanja ostavljene maturantkinje. U toj daljini spazih oličenje razumevanja, emotivnosti i tako potrebnog saosećanja, kako nespretno pokušava da se izbori sa talasima i kamenjarom tamošnjeg priobalja. Svesno ili ne, pružila sam ruku i od tog trenutka tako dugo želela da ostanem u njoj.

Dane smo provodili u beskrajno dugim razgovorima, filozofskim debatama, maštanjima i pogledima na okolne vrleti. I Njegoša.

Što je vreme više odmicalo, a dan mog povratka u rodni grad bivao sve bliži, moje emocije bivale su sve dublje. Zaljubljena kao nikada do tada. Sve je ipak bilo obavijeno velom prijateljstva, beskonačnog poverenja i netelesne komunikacije. Ja sam je, izvesno, želela na način na koji devojka želi mladića, žena muškarca.

Bilo je rano jutro, betonska plaža pusta, more ravno. U njemu sam videla njega, sebe, Lovćen i Njegoša. Uglješa je brisao tragove soli po glatkoj koži. Posmatrala sam ga. Zapravo, tada sam prvi put videla ono što sam zapravo gledala čitavog leta naše imaginarne ljubavi. Odjednom, shvatila sam da posmatram ženstvenost u izvornom obliku, suptilne pokrete koje ni ja, ni jedna meni poznata žena nikada neće dostići. Nežnost – netaknutu, a povredjenu, zarobljenu u muškom telu. Ona je meni nudila tada preko potrebno poverenje, sigurnost i razumevanje. Ali samo to. Pustila sam suzu. Nije se razlikovala od morskih kapi koje su mi se slivale niz lice. Nisam plakala što sam još jednom, ovoga puta - stvarno volela. Nisam plakala ni zbog saznanja da sam u pogrešnoj osobi tražila utehu i ljubav.

Plakala sam zbog njega koji ostaje tu ispod Lovćena i Njegoša. Sam sa ženom u sebi.

Desetak godina kasnije sreli smo se u pasažu između Knez Mihailove i Obilića. Ja sam hodala oslobođena balasta neostvarenih ljubavi, držeći za ruku tadašnjeg dečka - današnjeg supruga. On je prošao kraj mene ostavljajući za sobom ženstvenost. Zapljusnula me je senzualnost sigurne i zavodljive žene. Baš kao u filmu “Dankinja”.