MOJE IME JE DAVID. JA SAM DEČAK IZ VODE

Svako od nas je sreo, upoznao ili čuo za nekog Davida. Ali niko od nas ga zapravo ne poznaje. Sem njegovih roditelja i najbližeg okruženja. Čak i oni znaju samo nagoveštaje njegovih potreba, insinuacija, namera i želja. Davida ne poznaje ni sam David. Danas je on, sutra Petar, Milan, Tom..

Moj David je čisto, mirisno dete, večito dete. Čiste duše, nejasnih misli, naivan i nevin. Živi u svetu mašte, oslobođen moranja, strahova, racionalnih i iracionalnih, stavova osnovanih i neosnovanih, bez potrebe da svet spozna onakvim kakav jeste. Nema potrebu za dokazivanjem, prilagođavanjem, osvajanjem. David nema potrebe, očekivanja i brige, bar ne one nama srodne.

A David je dete sa, kako ga je sistem prozvao, "posebnim potrebama", a da mu za uzvrat nije ponudio mogućnost zadovoljenja bar nekih. David nije dete na inkluziji, mada bih volela da mi neko objasni kako ona u zemlji Srbiji uopšte izgleda. David nema personalnog asistenta kao što ga nemaju ni mnogi na pomenutoj inkluziji. On ima najbolje asistente:oca, majku, brata, baku i deku i novostečene drugare u "Specijalnoj školi " ili kako se to zove. Ni drugari nemaju posebne potrebe. Oni se svi zajedno ili svako ponaosob raduju, smeju, razumeju.

I dok sam ležala i držala malenu Davidovu ručicu, odgovarala neiscrpno na neiscrpno ista pitanja, David me je poljubio i rekao: VOLIM TE. Verujem mu. On prosto voli bez razloga, smeje se iz srca i oseća bez zadrške.

Ali, šta će biti sa Davidom i svim drugim Davidima kada o njima prestanu da brinu personalni asistenti, porodice ili neki drugi dobri ljudi, ili se "uspešno" okonča proces inkluzije? Šta ćemo im ponuditi? Da nastave da plivaju kroz život sami kako su to do tada i činili. I najzad, šta će biti sa Davidom kada oseti potrebe poznate nama koji plivamo, plovimo, jedrimo, surfujemo.

Možda je bolje biti David.