PARIŠKE TLAPNJE - MIRNI DANI NA KLINJANKURU

Corneille (1922 - 2010)

Corneille (1922 - 2010)

-------------------------------------------------------------------

Mda, Pariz...
I mladost - ludost...
I da, moj "tihi susjed".
Oprezno s "tihim susjedima", o-prez-no!
...

Ok, ne valja - ipak ću ONAJ početak:

Dakle ovako:

Jednom davno, toliko davno da više nije pristojno toga se sećati, imao sam atelje nadomak čuvene Pijace buva, u kvartu zvanom Klinjankur, u ulici de la Klinjankur.

Bio je to više nego skroman, ali zadivljujuće prostran i baš kako treba svetao prostor, jedan od desetak sličnih, dobijenih traljavim pregradjivanjem trošne dvorišne zgrade, nekadašnje velike stolarske radionice. Ustupio mi ga je, privremeno, naš slikar Kragulj, tamo poznatiji kao Kraguli.

Nisam tu i stanovao, ali dok mi je taj prostor bio na raspolaganju,, u svoj stan sam jedva i svraćao. Mahom prvim jutarnjim metroom, tresući se od celonoćnog besomućnog slikanja, sabijen medju ljudima kakve ćete videti jedino u taj rani sat, jedino tamo, duboko dole, u teskobnoj pariškoj cevki. Tek napola probudjeni, temeljno iscedjenim i potresno bledi, klatili se pod onim rukohvatnim šipkama poput budjavih polutki.

Biće da sam se u taj horor jako dobro uklapao. Na izvestan način, i ja sam tada pripadao tom istom pariskom roblju. Kao da sam svo to vreme, barabar s njima, uvežbavao onu čuvenu parišku brzalicu koja nemilosno potire svaku nadu: "dodo-metro-bulo-metro-dodo"*. Istina, mene je na permanentno rintanje tada gonila stast, njih bezizlaz, ali u praktičnom, životnom smislu, bili smo egal.

Materijal koji sam zatekao u ateljeu, dobro me namučio. Najviše jedna golema tuba bestidno kvalitetnog holandskog platna, o kakvom sam dotad samo slušao. Danima sam čeznutljivo gledao tubu, tuba zavodljivo gledala mene - tuba i ja sami u ateljeu..., ma čista erotika! Odjednom, u ruci mi, starinski vaspitanoj pa stoga i drhtavoj, velike Kraguljeve makaze: skratim je, nek ide život, za jedno metar .

Ljudi moji, kako je samo četka po tome klizila, kako je najednom ubedljivo zvonio pigment iz mojih jeftinih tuba... A kakvi tek lazuri, blistavi čak i kad se sasvim osuše! Činilo mi se, dovoljno je bilo samo zamisliti, pa da se to zamišljeno, bezmalo samo sobom, na tom platnu odistinski desi.

Povremeno, svraćao mi je komšija, čičica od svojih šezdesetak. Dobro držeći, suvonjav, živahan... I pristojan, vrlo uzdržljiv. Uopšte nije gnjavio, valjda nisam ni ja. Njegovo društvo mi je u izvesnoj dozi prijalo. O njemu zapravo ništa nisam znao - nije pričao, nisam pitao. Ni njegovo ime, koje mi je pri upoznavanju svakako poverio, nisam registrovao.

Popili bismo, skoro ćutke, ono što u Parizu nazivlju kafom, i tek tu i tamo izmenili po koju beznačajnu, onako kako to već medj' komšijama biva. Ubrzo, uzimao bih četku, i već posle nekoliko trenutaka sasvim uranjao u ono što sam tada nazivao svojim poslom. Čičica bi ostajao da sedi, dugo me posmatrao kako radim.

Začudo, ni malo mi nije smetao, mada mi je inače svačija nazočnost u ateljeu bila nesnosna. Na neki neobjašnjiv način, kao da me je njegovo prisustvo podsticao da iz sebe iscedim i ono što mi je do tada bilo nedohvatno.

Komšija je mahom ćutao, a tek povremeno, poluglasno bi, onako više za sebe,, pa ipak pomalo teatralno, izgovorao nešto kao "jaka slika, hrabra slika!" I koješta je još u tom smislu ispaljivao, ne pamtim tačno šta, ali znam da me njegova hvala iritirala..

Ma puši ga bre komšo, gundjao sam u sebi, ti će mi kažeš!

Tada nisam trpeo nikakve komentare, ni povoljne ni nepovoljne. Bazao sam neistraženim predelima, jedva nazirao put. I najneutralnija primedba mogla je da me zavede na krivi trag. Postavljao sam sebi nemoguće zahteve - jedino su me takvi palili, začikavao, provocirao, zaprepašćivao sebe..., namerno zastranjivao u ono što na slici ne biva.

Uostalom, nikakve slike, ni tada, a ni kasnije, uopšte me nisu zanimale, čudilo me što zanimaju ikoga. Zapanjivao sam se kad god mi je neko za to moje nudio novac. Podozrevao sam zafrkanciju, ili se pak, snažno stideo. Izgledao sam samome sebi kao prevarant: prave "šuške" za nekakve tlapnje - "money for nothing", eto!

Izgleda, nikada nisam bio profesionalac - u slikartstvu, zanimalo me jedino slikanje, sve me drugo rastuživalo.

A tada, slikao sam manijakalno, skoro konvulzivno. Bio je to veličanstveni trip - dok je čarolija trajala, osećao sam se kao umetnik. Dakako, ne svo to vreme - radilo se o trenucima, munjevitim fleševima kliktave slutnje da sam nabo' nešto značajno.

U par navrata, čičica je nudio da dovede neke ljude da to moje vide. Bilo mi je smešno, pomalo i tužno. Ti će mi dovedeš, mrmljao sam u sebi, koga bre ti mož' da dovedeš..., luzer će da pogura luzera..., ne mogu ja više te priče...

Nisam hteo da ga, ljubaznog, povredim, ljubazno sam odbijao - hvala komšija, ne treba, nije ovo još za pokazivanje, ma ni prineti...

A uistinu, tako nekako sam tada i mislio. I mislio sam, jednoga dana će se desiti slika, a ovo u medjuvremenu..., ma nema sve to nikakav značaj, to su tek napipavanja, bauljanja ka onoj konačnoj, slućenoj, nedohvatnoj, koju sam jasno video, ali nisam tada znao, a ni danas, mnogo godina pošto sam odustao, ne znam kako se do nje, i da li se do nje uopšte moglo stići.

Ali da, ovo je bila digresija, eto, ponelo me, a ovde je bitan moj "tihi susjed".

Njegov prostor bio je tik do mog - delio nas tek jadni zidić od valjda lesonita ili tako nečega. Na dan pred povratak ovamo, prvi put mu zakucam - red je pozdraviti se. Nije ga bilo. Dok sam čekao da se odazove, rasejano uočim - na vratima piše Corneille (Kornej).

Čekajte, viknem, nije valjda ONAJ Kornej!?

Jeste, kažu, Kornej iz grupe COBRA.

Najpre pomislim, jbt, s kim se ja družim, koja me legenda podržava..., pa on je svetska faca, ni jedna istorija savremene umetnosti ne biva bez njega... A odmah zatim sasvim jedna druga misao:

Pa šta ima veze što je bio taj? Jednako bih gundjao i da je me je bodrila cela COBRA, sa sve Alješinskim i Karelom Apelom. Na zato što nisu baš bili "moja šoljica čaja", već naprosto... znao sam precizno šta hoću, i znao sam da to nije bilo to.

A "mnogo godina kasnije", negde jesenas, na seecultu in memoriam - umro Kornej. Potreslo me odistinski - bio je drag, iskren, diskretan... Sem toga, ode još jedan svedok! Ko će mi posvedočiti da sam u onoj klinjankurskoj rupčagi stvarno proveo tu davnu godinu?

Odjednom, bio sam nesiguran. Da li sam stvarno poznavao ONOG Korneja, da se nisu sa mnom našalili?

Dabome, ukucam komšiju odmah u Google i, da, po fotkama, bio je on. A ta ulica i taj atelje? Pa pronašao sam ih u zapisu nekog briselskog galeriste. Svedoči da se s njim sastao u bistrou na uglu ulice Klinjanjkur. Ovo je bio neoboriv dokaz - Parižanin ni po koju cenu ne bi seo u bistro koji nije najbliži njegovom stanu.

Eh, moj omiljeni bistro! Često sam tamo sedeo, jedared i sa svojim „tihim susjedom".

----------------------------

Eto, šta sam rekao!

S „tihim susjedom" nikad se ne zna - mogao bi biti bilo ko.
Što tiši i neupadljiviji, to potencijalno bizarniji. Pri mimoilaženju na stepeništu, pogled vam s njega s dosadom sklizne, a on možda bivši kapo logora smrti, serijski ubica, kanibal...

Na sreću, ovaj moj nije bio ništa naročito - tek planetarno poznat umetnik sa izgledom i ponašanjem luzera.

* spavanje - metro - pos'o - metro - spavanje