SESSILLY – KAMEJA, TAJNI PREDMET MOJE MAŠTE

Ponekad u snovima zaronim u daleku prošlost odakle sam i potekla. Čini mi da se iz nje nisam ni vratila. Kada sam prvi put u nju kročila, tamo sam i ostala. Moj boravak na ovim prostorima u ovom trenutku, istorijskom kontekstu i okruženju, samo je privid iz koga me na trenutak trgnu događaji, strahovi i bljesak istorije koja se ponavlja. Od davnih predaka nasledila sam neke lepe priče, svedočanstva prenošena s kolena na koleno, porodičnu tradiciju i mnoge antikvitete. Dodir svakog od njih je dodir prošlosti, života, stradanja, preživljavanja, ali i uživanja u umetninama emotivne vrednosti.

Svaka je sekvenca, trag i uspomena. Jedna – najdraža – nedostaje decenijama. Nedostajala je mojoj baki, mami, sestri. Meni, iz nepoznatog razloga, najviše.

Tragala sam za njom po vojvođanskim tavanima, drvenim sanducima, avlijama i iza ajnfort kapija. Zavirivala u kutijicu sa balerinom koja graciozno ponavlja okrete uz melodičnu kompoziciju. Kameja.

Doneo ju je sa dvora u Pešti moj pradeda Bogdan Vasilev. Krenuo je iz varoši okružene beskrajnom ravnicom. Dete, bez alata i zanata. Stigao je do Pešte. Poslednje desetine XIX veka proveo je radeći kao krojač, najpre austrougarskih uniformi, a kasnije i raskošnih haljina za dame sa tamošnjeg dvora. Nije poznato kako je kameja dospela u posed mog Bogdana, ali je u mojoj familiji i varoši ostalo zabeleženo da je nekada bila vlasništvo melanholične carice Sisi.

O Sisi, njenom kakrakteru, lepoti, hrabrosti i braku sa Francom Jozefom, prkosu i nesvakidašnjoj ličnosti, slušala sam mnogo od moje prababe Melanije Vasilev. Priča je bila lišena istorijskog konteksta. Čitala sam sve što mi je moglo pomoći da upotpunim sliku i saznanja o njoj kao ženi, njoj kao ličnosti. I dok sam u Hofburgu, Šenbrunu i Ahilionu upijala pogledom prostor kroz koji je nekada koračala, dok sam šetala ulicama Pešte, krišom sam pogledom tražila - nestalu kameju.

Sisi - žena, ličnost, pojava koja prevazilazi okvire dvora, krune, istorije. Hirovita, drsko otmena, avangardna. Prkosi vremenu, predrasudama, tabuima, postulatima… Neshvaćena u ličnom okruženju, obožavana u širem.

Carica Austrije, druge najmoćnije države Evrope, nije se povinovala krutim pravilima života na dvoru i života jedne žene. Za Franca Jozefa se udala 24. aprila 1854. Jozef je ugledao mladu, nestvarnu i razigranu Sisi na cvetnoj livadi. I umesto sa svojom verenicom, Sisinom sestom, oženio se njom. Ipak, njihov bračni život nije se odvijao u duhu ljubavi i poetike kojom je i započeo. Sukobi sa svekrvom, Jozefovo nemešanje i duga odsustva, smrt dvogodišnjeg deteta, lišavanje starateljstva nad ćerkom Žizelom i sinom Rudolfom, odvode Sisi u duboku depresiju. Izolovana od cara i dvora, posvećuje se sebi, podvrgava se iscrpljujućim dijetama, nezi tela i kose, sportu, šetnjama, učenju stranih jezika i upoznavanju njihovih kultura. Sisi je volela starogrčku kulturu koja je odvodi do Mikene, Troje i tamošnjih iskopina, lorda Bajrona, mita o helenskom junaku Ahilu, umetnosti, Šekspira, Getea, Šilera. Plovi carskom jahtom “Miramare” po celoj Evropi i grčkim ostrvima. Ta daleka putovanja su zapravo bila putovanja kroz tugu, usamljenost i apatiju. Uživala je u njima, a ne u konačnim odredištima.

Besprekorno je jahala, mačevala, pobeđivala muškarce u lovu. Nostalgična prema bezbrižnom detinjstvu i depresivna, piše prozu i peziju.

Važila je za najlepšu ženu sveta, obima struka 50 cm, jela isključivo sladoled, školjke i pila bavarsko pivo. Kosu dugu do kolena češljali su joj svakodnevno tri sata.

Sisi se 1865. godine obraća Francu Jozefu pismom u kome ga hrabro i dostojanstveno moli da je oslobodi carskog protokola i života na dvoru. Gnuša se politike i svega što se ticalo aktuelnih zbivanja na tom planu. Ljubav prema njemu se nepovratno ugasila, a on uplovljava u povremene avanture i afere. Otkrivanje istorije i kulture vodi je ka ugarskom narodu i njegovoj težnji da se osamostali. Nakon dugog argumentovanog insistiranja, uspeva da ubedi Franca Jozefa da proglasi Ugarsku kraljevinom. Uprkos protivljenju svoje svekrve Sofije, dvora, vlade i austrijskog naroda, Franc Jozef i Elizabeta krunisani su 1867. godine za kralja i kraljicu Mađarske, a ona je postala obožavana ličnost tog vremena i prostora. Godinu dana nakon toga dobijaju ćerku Mariju Valeriju.

Niz tragičnih događaja i emotivnih krahova pratili su život te čudne žene. Sisi 1889. godine ostaje bez sina, prestolonaslednika, Rudolfa. Veruje se da je najpre ubio 17-godišnju devojku, nakon čega je i sam izvršio samoubistvo. Do kraja života je crninom ispoljavala žal za izgubljenim sinom. Rođena sestra je živa izgorela pokušavajući da sakrije cigaretu pored haljine. Italijanski anarhista, rukovođen iracionalnom namerom da ubije nekog pripadnika aristokratske porodice - slave radi, pružio joj je 1898. godine buket cveća, nakon čega joj je nožem probo srce. Ostavila je za sobom i ne tako poznatu poeziju i prozu, u kojima bez ustručavanja, lažnog morala i, iznad svega, iskreno i smelo, ispoljava svoja osećanja, stavove prema svemu i svima. Kritikuje dvor, režim Austrije, rat i zablude koje istorija ostavlja za sobom. Opisuje pomešana osećanja prema caru, njihovo gašenje i potpuni nestanak.

Kameju mitskog porekla moj pradeda Bogdan Vasilev je doneo u varoš iz koje je i potekao. Tragao je i našao svoju kameju. Lepu, izvajanu Dunju odenuo je platnima peštanskog dvora, ukrasio starim srpskim i prikačio ga kamejom.

Živela je kameja svoj život mirne građanske porodice odoljevajući proteku vremena, šetala se korzoima, vozala fijakerima… Odolevala je zaboravu i prašini povremeno brisanoj sa njenih isklesanih kontura. Ponosna sa pečatom, imenom i prezimenom. Izdržala je sve izazove vremena raznih, ratnih događaja koji se, istini za volju, u banatskoj varoši i nisu dramatično preživljavali.

Moja baka Elvica udala se za trgovca iz Bosne, uglednog kakvi su trgovci toga vremena inače i bili. Nizale su se godine, istorija se poigravala ljudskim sudbinama, ili oni sa njom. Kameja je i dalje krasila moje bake i varoš Banata.

Moja mama Sofija rodila se početkom Drugog svetskog rata koji je osetila samo u igrama sa drugarima iz širokog šora. Kameju je kačila na detinjaste kreacije, zabave radi. Kameja je i dalje opstajala, živa i očuvana. Čuvala je neke tajne važnih aktera istorije, ali i ništa manje važnih članova moje familije. Čekala je kraj još jednog rata i nove tajne. Čekala je odrastanje moje mame, sestre i mene, kao i sva istorijska previranja, kratke periode primirja.

U tom čekanju, u sumrak svetskog rata, u varoš su ugalopirali neki nepoznati oslobodioci. Oslobađali su sve i svakoga od svega što im se u tom trenutku učinilo vrednim i privlačnim. Žene, ćerke i našu kameju. Lik mu nisu zapamtili, jezik i akcenat jesu. Sa slobodom nestala je i kameja u nepoznatom pravcu i nepoznatom sudbinom.

Od kada sam dovoljno stasala da mi antikviteti smešteni u servanu sa intarzijom predstavljaju predmet divljenja i ljubavi, nisam prestala da tragam za njom.

Ima danas mnogo kameja - kineskih, kamenih, drvenih, malih velikih, ružnih, lepih… Ali ni jedna nije kao ona – hrabre, prkosne i melanholične Sisi.

Prestala sam da je tražim po porodičnim albumima. Znam tačno kada ju je čovek razumljivog jezika na konju oteo i otišao u slobodu. Od tada je nema ni na jednoj od naših fotografija zabeleženih večnosti radi.

Sve do juče.

I kako se događaji po pravilu nižu čudnim redosledom, bez najave i namere, tako su i naša reagovanja na njih suzdržana, nekako lišena srazmerne radosti, emocija. Juče sam našla svoju kameju. Čekala me je skriveno, diskretno. Daleko od svih velikih i blještavih komada nakita i dekorativnih predmeta kojima sam sklona. Ona je šaputala moje ime i prezime. Iza njega su se nizala i imena mojih predaka koji su je lišeni.

Iako nije Elizabetina, vremenski vakum i izostali sled događaja nizaćemo zajedno.

SESSILY i SELLY B kroz istoriju.

Elizabeta sve tekstove, priče, poeziju, zapažanja… potpisuje kao “Sisi”. Franc Jozef ju je nazivao “srcem”, a u svetu i istoriji ostala je zapamćena kao Sissi ili Sissy.