TARAS BULJBA

Srđan Đile Marković: detalj poliptiha sa izložbe u galeriji "Zvono"

Srđan Đile Marković: detalj poliptiha sa izložbe u galeriji "Zvono"

.

Jeste gospodo, na ovom mestu do juče je bio jedan sasvim drugi tekst.

Nema ga više, Ja ga napis'o, ja ga i obris'o! Od svog sam bloga gazda, može mi se, gazdi, k'o Tarasu Buljbi: "Ja sam te rodio, ja ću te i ubiti!"

I uopšte, gazdi se može kako mu se hoće.
Ili, što rek'o jedan Fjodor, "neću Vanjku, hoću Fećku, Fećka mi kovrdžastiji“.

Eto, baš tako ja sa svojim blogom, Samo se ulogujem pa po volji dopisujem i raspisujem, našuškavam ili skraćujem.
A biva, strašno mi dosadi, pa sve obrišem.

Istina, može to i neka tamo Vesna, valjda urednica, ali ona je fina devojka, nikada ništa ne dira, samo ponekad, kad na primer napišem "džuture", ona to smesta izbriše, pa upiše "đuture". Ali neka joj, ništa se ja ne naljutim, čak joj se učtivo zahvalim!

A kad god mi se učini da sam u tekstu nešto odveć originalno napisao ili kojekude prevršio, ili kad samo načujem da se neko zbog nečega ljutnuo, ja to smesta brisnem. Pa se onda, kao, iznenadim: "ma šta kažete, ja to napisao? Ama gde bih ja tako što...?" Posle, okuražim se, pa okrenem i na strogo: "Molim, gospodo, dokažite! Aha, sada u tekstu toga nema? Da, da, ne možete, da pronađete? A juče je, jel’te, baš tako pisalo? E, onda se vi meni, gospodo, lepo izvinite".

I sve tako.

Ili, na primer, ceo tekst obrišem, a vi gunđate: "Ama gde li je dođavola, pa sad je tu bio“. Taman k'o ona kokoška iz reklame za Podravka supu. Osvrće se unezvereno i vrišti "pa sad je bio tu!", a iznad nje kesica sa onim čuvenim Podravkinim..., ma šta Podravkinim, njenim, njenim pjevcem.

Ništa to ne vredi, pjevac skuhan i punktum, tekst obrisan, i punktum!

A mogu ja ladno i sve tekstove da obrišem. Ma, sve ću ja to..., evo, koliko sutra ću sve da ih zatrem. Samo kliknem na edit, pa delete, pa opet edit, pa.., i gle, očas ni jednog teksta, prosto, nema bloga, nikad ga nije ni bilo!

„Štaaa, ja pisao blog, odakle vam, molim vas, to? Pa ja sam ugledni građanin, predsednik kućnog saveta te i te zgrade u toj i toj prestoničkoj ulici, ne bavim se ja tim izmotacijama, ja to pisanje samo kad moram, eto, neko obaveštenje za tablu kod sandučića, poneki dopis Komunalnom, pa i samoj Opštini...

A ostalo, pitate, šta je sa onim što vi onako u potaji...?

Pa jeste, priznajem, bude katkad i toga, ali, molim vas, sve pristojno i prilično, mahom u samoodbrani. Kad neko meni i najmanju primedbu, ja njemu Boga mi, oštro. Ma, lepo ga tekstualno srubim. Ali što ja da se tu pravdam, nego izvolite, nađite vi meni i pokažite mi taj moj tobožnji blog.

Vi ćete onda, već vas čujem, „dabome, uvideo da mu ništa ne valja to pisanje, pa udario u brisanje“. Sve i da je tako, nisam vam ja od onih koji bi tako što priznali. Ne, ne, na krivom ste, gospodo, tragu. Ja sam to tek onako izbrisao, iz inata sam, ako vam je draže, izbrisao.

A ako ćemo baš sasvim iskreno, to sam ja samo da dokažem da mogu, eto, i bez razloga da izbrišem. Neću valjda da se tu nešto skanjujem, nije to Bog zna šta, ima i radikalnijih.

Evo, na primer, onaj mučeni inženjer Kirilov iz "Bjesova“. Do zore čaj pio, a u zoru, prosto se ustrijelio. Ma, načisto se čovek samoubio! I to ne zato što mu taj čaj dosadio, ili što mu život đuture dosadio, već jednostavno, da proveri da li je stvarno od svog života gazda, jel' Stavrogin bio u pravu, može li se zaista kako se kome ćefne?

Eto šta je ozbiljan čovek, inženjer! On to odistinski i empirijski, a ne k'o oni jalovi zgubidani u crnim rolkama, sve nešto žovijalno i razmetljivo, onako uz pastise i konjake, i to baš na sred Saint Germain des Pres-a!