VLADISLAVA VOJNOVIĆ: KO SMO I ŠTA HOĆEMO
/ MOBILNA KNJIŽEV...
Once up on a time at (not so) wild Mittel Europe kojoj moja tadašnja zemlja Jugoslavija i jeste i nije pripadala, trebalo je da odnesem svoj scenario za celovečernji igrani film na čitanje slavnom glumcu. To zato što je veliki i meni zauvek najdraži reditelj iz one moje tadašnje zemlje želeo da po tom mom scenariju režira film, a mislio da je taktički bolje da slavnog glumca startujem ja, mlada, tek diplomirala scenaristkinja sa praznim CV-jem i još praznijim društvenim likom, nego on, reditelj, vršnjak glumca s kojim je već imao nekakvu ne isključivo pozitivnu i veselu istoriju. I tako, da meni reditelj broj fiksnog telefona glumca (mobilni telefoni, dakako, nisu ni postojali) i ja sledećeg jutra ustanem sa zadatkom da telefoniram zvezdi, da saznam da li je uopšte voljan da čita scenario tamo neke nadobudne balavice i, if yes, da mu taj svežanj papira odnesem. Osećajući se kao da treba da se obratim samom Džonu Vejnu, klecavih kolena od treme, krenem ja da se vrzmam oko telefona, da ređam kafu, cigarete, olovke, selotejp, čekić, vazu sa cvećem, ćebence i sve ono što čoveku može zatrebati pri krucijalnom telefonskom pozivu; u apsolutnom užasu ambivalencije gde znam da od mog filma ništa neće biti ako ne dam i ovakav svoj doprinos njegovom pakovanju, a istovremeno u samrtnom strahu da se ne izblamiram i ne budem glatko odbijena, u jednom trenutku shvatim da je najbolje da napišem koncept za razgovor, da ne bih besmisleno trabunjala u slušalicu. I napišem ga. I glumac mi glatko i srdačno kaže da dođem u Košutnjak gde upravo snima neke studijske scene za neki film, da donesem scenario, da će ga rado pročitati. I ja izletim iz kuće i odem da učinim sve kako mi je rečeno. A u stan u kojem sam živela, odmah za mnom dođu moj tadašnji muž Mirko Vizi i moj prijatelj i kolega Branko Vukojević, sednu za onaj isti sto gde sam neoprezno ostavila poverljivi materijal, tj. koncept. Godinama kasnije akonto tog koncepta zbijale su se šale na moj račun jer na papiru su stajale – kako ih je pokojni Branko krstio – Vladislavine antinomije uma, tj. dva pitanja: ko sam i šta hoću!
A na ta pitanja, odgovarala sam sebi još mnogo puta u životu, ne uvek sa istim saznanjima i osećanjima. Na ovoj ovde književoj koloniji, razmišljajući o tabuima tranzicije, o tabuima bez tranzicije, o tranziciji bez tabua i svim ostalim logičkim zavrzlamama s kojima nije loše početi tekst, a i više od teksta, zapitala sam se opet to isto. Onaj reditelj bio je Živojin Pavlović, umro je na Dan republike one zemlje koje više nema, 29. novembra 1998., ne dočekavši da vidi u šta ćemo do kraja upasti, ako ovom upadanju uopšte kraja ima. Onaj glumac bio je Bata Živojinović koji je još živ, koji je veliki glumac i ima ogromno srce i posle smo nekad i sarađivali na nekim drugim filmovima, a kao i ja, htela to ili ne htela, doduše shodno svojoj veličini i moćima, učestvovao je u upadanju i propadanju. Šta nam je sve to trebalo? Da li smo znali šta radimo? Da li čovek treba da se uzdrži od bilo kakvog delanja kad stvari idu kud ne treba? Može li se apstinirati od života, ako život nema željeni oblik? Može li se pobeći svim odgovornostima i krivicama iz Jaspersovog Pitanja krivice? Da, da, nisu najbolji oni stomaci koji odbijaju svaku hranu, ali, opet, ne treba jesti otrovne bobice i buniku, a ni genetski modifikovanu hranu. S druge, treće i četvrte strane, možda prostačko-darvinistički, a možda životvorno, ma kako mračno bilo oko nas, mi moramo da živimo i danju i noću. I onda, kad je mračno, nije loše upaliti malo svetla, ili što bi rekao markiz de Sad u Filozofiji u budoaru, valja uneti malo reda u orgije. :) Skupili smo se ovde da razmotrimo svoje pojedinačne muke s vremenom i mestom na kojem živimo, da ih ujedinimo, da se zalažemo za svetlo, da se pobijemo sa pomračinom. Ko sve sme da kaže da se i dalje oseća kao Jugosloven? Ja! Ne samo kao Jugoslovenka koja je bila kod kuće i na Pelisteru i na Korčuli i na Prenju i u Celju i na Durmitoru, već i kao Austrougarka jer sam odande, iz Bele Crkve, iz te moje Biserice Albe, Feher Temloma, Weisskirchena im Banat, volim te predele, tu kuhinju, taj jezik. Dobro razumem slovenački i makedonski, a ne vidim naročitu razliku ni između peškira, ručnika, šugamana... I znam ja sve o epohama ujedinjenja i epohama secesije, klanjam se žrtvama ujedinjenja i žrtvama rascepljenja, volim da verujem da su ti ljudi imali ideale, a ne samo podpadanje pod gadne manipulacije onih na vrhu gladnih moći i novca. No, imam i lošu savest što sam nesklona da poverujem da ima ičeg važnijeg od samog života. Da, shvatam da je život bez dostojanstva besmislen, ali ne shvatam da se dostojanstvo mora crpeti iz alata, a ne iz zanata. Pod alatom podrazumevam oblike organizacije društva, a pod zanatom život sam u kojem se ljudi vole, brinu o bližnjima i sebi i bave se nečim kreativnim, a ne destruktivnim. Da biste vozili bicikl potreban vam je bicikl koji ne mora biti firmirana aždaja, nego može i stari poni. Da biste pecali, treba vam ribarski najlon i udica, ne moraju to biti čudesa s blinkerima. Da biste kuvali, ne treba vam silesija posuđa nego može i neka mala šerpa. Da biste voleli i pobedili egzistencijalnu i esencijalnu usamljenost, ne treba vam osoba iste rase, vere, nacije, pola, roda i uzrasta, nego to može biti neko ko dolazi iz apsolutne Drugosti koja vam prija, bilo zato što ste radoznali, bilo zato što se u Prvosti ne osećate dobro iz ko zna kojeg sopstvenog razloga.
I evo nas sad ovde, u Reževićima, svi imamo neki malo više ili malo manje takav osećaj. Jedemo dzindzule i motar, ja – nek su mi na život i na zdravlje, što bi rekla moja baba – prvi put u životu. I to bi mi bilo sasvim dovoljno, pored ovog mora i ovog horizonta koji je toliki da dokazuje da je zemlja okrugla ne samo odozdo na gore, nego i s leva na desno. No, ne može samo ono što je dovoljno, mora i ono što je viška. A to viška, ljudskom je rukom razasuto duž cele ove obale, grozomorni pejzaž tranzicije gde se neumorno zida i još neumorije ostavlja nedovršeno, koje izgleda kao grandiozne ruševine budućnosti, a ne prošlosti, koje se uklapa u estetiku odvratnog o kojoj je pisao spomenuti Živojin Pavlović i uticao na moje formiranje kao mislećeg i procenjujućeg čoveka. Kad sam loše volje, pomislim da će svet uskoro izgledati tako, i fizički i šire, da neću imati za čim da žalim kad dođe vreme umiranja. Kad sam dobre volje, setim se da sam svom ocu zamerala što je hulio na svet u kojem sam stasavala: „Tata, meni je lepo, ovo je moj život, pusti me malo da uživam, prestani da mi pričaš koliko je nekad bilo bolje!“. I dok nas melju šerpe tranzicije, dok nas bombarduju krilaticama i prinudama da novcem koji nemamo kupujemo stvari koje su nam nepotrebne da bismo se dopali ljudima koje ne volimo, neki klinci zagrljeni šetaju međ rugobnim zgradama, gledaju kako da se sakriju iza nekog ćoška-ugla-kantuna i da budu malo sami pod onim večnim zvezdama. I drago mi je zbog njih, mada se ja nigde ne zavlačim, nego sa svojim novim prijateljima okupljenim ovde jedem one dzindzule i motar i pada mi na pamet da mora biti da se neka ovakva žena kao ja silno nervirala kad su se u arhitekturi smenjivali dorski, jonski i korintski stil, da rugobe, da neukusa, da lopovluka ljudskog, mislila je ona i osećala se glupo i nesavesno, a nije pojma imala da ću joj posle 2500 godina odavati poštu sa obala sredozemlja i dovikivati joj da se ne sekira tamo negde na onome svetu odakle mora da se već i sama, osim u PMS-u, slatko smeje stolećima.
Ko sam i šta hoću? Žena sam na ivici ženstvenosti, mada i to opet sve u zavisnosti po kojim kriterijuma razmatramo koncept ženstvenosti (a naročito koncept starenja, majku mu lopovsku!), bavim se poslom koji mi se čini jedinim smislenim, ako ne baš na celom svetu, a ono svakako za mene u mom svetu, od toga veoma teško živim u smislu vrednosti i nužnosti sveta oko sebe koji, nebesima hvala, oduvek i zauvek odbija da se uredi kako mi odgovara, kako bilo kojem blentavom čoveku, pojedincu odgovara. Šta hoću? Hoću da naučim da se uklapam koliko mora, a da to ne mora da bude na uštrb totalne predaje koja nije u mojoj šolji čaja, tj. kafe. Hoću da ovakvih mesta, ovakvih ljudi i ovakvih događaja bude još i hoću da se tim mestima, ljudima i događajima neko obraduje i bude prema njima blagonaklon kao veliki reditelj i veliki glumac prema meni mladoj s početka ovog teksta. A ne bi bilo loše i da nam kroz neki dan, deceniju ili 2500 godina mahne neka malo namćorasta žena koja nas se, gledajući stene, horizont i more, setila.
Vladislava Vojnović
Mobilna književna kolonija u Reževićima, Crna Gora, septembar 2014.