VULE ŽURIĆ: Daleko su Blizikuće

Ovaj tekst nastaje pod oblačnim nebom, pa ga treba otpočeti od sredine, da bi se do kraja stiglo pre nego što prve kapi ne kanu na tastaturu.

„Pokazaću vam plažu moga djetinjstva“, rekao je S. i pustio makinu da se kotrlja niz krš i mrš. O. i J(a) smo u ćutkanju ukačili da nam tek predstoji ono istinsko spuštanje, ako ne i uranjanje, te da je sletanje na pistu tivatskog aerodroma bio tek uvod u anatomiju geografije koje nema bez istorije, koja je pravi smrad ako u njoj nema ratova, mirova, itd.

Bilo bi dobro kada bi se život uvek odvijao poput serpentina. Polako. Uz stalnu opasnost da se skrljaš, bez obzira da li si krenuo dole ili gore, ka prevoju ili dolini, koja je, kako je odavno primetio Džon Ford, em zelena, em u njoj buja detinjstvo.

„Sada su tamo nešto betonirali“, S. je prekinuo moje planiranje šta bih mogao još da napišem pre nego što neki od nas trojice najzad progovori.

Makina se uparkilrala kao strpljivi kul konj, a mi smo nastavili ka nadmorskoj visini 0.

More je podrhtavalo od pomisli na samo sebe.

Moglo je sve, a nije moralo ništa.

Mi smo hteli da se okupamo u oktobru.

S. je navukao ronilački kostim ali ličio je na ronioca mnogo pre toga. O. i J(a) nismo ličili ni na šta.

Pitajte Selfija.

Za razliku od nas, plaža je bila u tranziciji. Sezona je doživela fajront, ali su se svuda naokolo videli najdirektniji znaci kapitalizma.

Sve je koštalo.

Bilo je samo pitanje ko će to sve da plati.

U kombinaciji „Šalajka“ (roman za đecu pisca romana za đecu „Izviđači vidrinog jezera“) i Čehova, mali i nešto veći Rusi nastupali su u epizodi „Poaroa“ u kojoj nema ni zločina, ni belgijskog seronje, ali ima kazne, koja je sva bila u faktu da nema više detinjstva.

Jer nema više one plaže na kojoj je detinjstvo proveo S, iako smo bili na toj istoj plaži, na kojoj će provesti i starost.

S. je zaronio, otišao ko zna gde, a O. i J(a) ostadostmo samo u gaćama, među malim Rusima, šljunkom i betonom kome je bilo sve neprijatnije u našem prisustvu.

Vreme nije prolazilo, O. i J(a) jesmo.

Bićemo stariji za sat i po kada S. najzad izroni iz mora i vrati se iz nesvrstanosti, samoupravljanja i bratstva i jedinstva na obalu NATO.

Na to smo O. i J(a) mislili, dok smo krišom gledali u njegov ribolovački šupljikavi torbak u kome se koprcao plen.

Torbak, ili kako se to već zove, beše prazan, ali i to ništa je bilo dovoljno da narednih večeri, još jednom upecani, pričamo ribolovačke priče o nečemu što nam se odavno izmigoljilo iz ruku i zauvek nestalo.

Isti osećaj praznine obuzeo me je dan kasnije, kada sam se spustio do početka plaže u Sutomoru.

Bio sam tu prvi put nakon jedanaest godina, ali to više nije bilo tačno.

Nikada pre nisam bio tu.

To čak nije bilo ni drugo mesto.

Mesta, to hoću sve vreme da kažem, nije više bilo. Ni jednog jedinog mesta nije više bilo.

I zato je O. svake noći spavao u stavu mirno, jer u je u detinjstvu bio vojnik, koji je čuvao sva ta mesta dok mu ih nisu oteli, sve vreme tvrdeći da mu ih, zapravo, poklanjaju.

Daleko su Blizikuće.

Književna kolonija 2015, Blizikuće, Crna Gora