Wonderland - izlog nesvesnog

Pokaži mi lepši svet i ja ću zaboraviti na tren kada je san postao noćna mora.

Pokaži mi lepši svet i ja ću zaboraviti na tren kada je san postao noćna mora.
Govorimo o crtežu koji je između trajnih uticaja antičkih nostalgija i modernih sugestija, u segmentima sintetizovan do ilustrativnosti, omeđen fotografskim ambicijama u ambijentima istraženim do poslednjeg detalja. Dakle crtež sa svim njegovim interpretacijama i reinterpretacijama, utisnuti crtež, isečeni pa opet nalepljen, crtež kao početni i krajnji momenat jednog likovnog zapisa. Govorimo o novom glasu, mladom umetniku Nemanji Đorđeviću, čovek koji se zbog svoje umetnosti popeo jednu stepenicu iznad stvarnosti, koji je otcepio jedan njen onirični delić satkan od misli pocepanih železnim sečivom, a potom, nanovo, sve ponovo spojio.

Ovo je aranžman snova kao surove šale, čoveka koji zna da će se probuditi, koji nudi sopstvenu manifestaciju nesvesnog, svoju mimodramu. Autorski portret uvek prisutan u kovitlacu maski, mimikričnog lika sa olovkom u ruci koja u njegovoj viziji sada već dolazi sasvim prirodno, Nemanja Mate ispisuje minuskulama svoje ime na etiketi vešto inkorporiranoj u crtež. Na fragilnoj papirnoj podlozi, pratimo aranžman grotesknih maski, čitavih partija ophrvanih tušem po kojima gaze grupe albino zečeva. Kompozicija poluljudi sa izmeštenim vaskuloznim delovima tela, potpuno dekomponovanim, otšrafljenim i potom prišrafljenim modelima u potrazi za ontološkim dokazima koje će naći u nekom drugom svetu.

Oblici iz podsvesti trepere i menjaju se pred njihovim očima koje prate mozaičko komponovanje segmenata nekih prethodnih serija, u kojima su usaglašene protivurečnosti i nesporazumi, te istaknuti preseci najsavršenijom bojenom materijom, misterioznom kosenilom iz starih vremena. Crvena boja za kraljeve i kardinale, persijske šahove, crvena boja krvi i gneva, a ovde crvena u utrobi dekomponovanih bića, ili samo kao segment koji razdražuje, uzbuđuje, podseća.

Na slici stoji putokaz izgubljenog sećanja, sa bljeskom krunisanih glava, lobanjama, simbolima večite smrti, olovnim vojnicima u jaknama zakopčanim do ispod grla i ustravljenim devojkama iskolačenih očiju. Lobanja izrađena od kvarcnog kristala, pronadjena ko zna gde, mističnih moći... Lobanja strašnog suda, ko je gleda umreće ili pak lobanja isceliteljske moći, ili lobanja pronađena u drevnom gradu Maja i to u centralnom delu, Amfiteatru, ostala iza opscene predstave u kojoj akteri iz sveta snova i noćnih mora iskazuju svoje agresije na eksplicitan način. Vibrantna linija facijalnih distorzija, organski otpad oko adolescenata-mutanata koji umesto nosa imaju anuse, koji stoje kao jedini gledaoci u jednoj turobnoj predstavi u kojoj se odvija danse macabre. Inkorporirani elementi, različite obrade i teksture, kolažirani crteži delovima ljudskog i životinjskog tela, daju jednu potpuno skladnu i dobro promišljenu celinu. Nedosanjani snovi koji se razvijaju u okvirima kakvog paganskog rituala na istoj pozornici i ko zna kako, autor ipak pokušava spasiti čoveka od najnižih instikata. Gledalac iz sna, i još po neki nemi posmatrač iz paklenog auditorijuma, sam autor, doživljava intenzivne emocije, oslobađa se od sopstvenih represivnih, potisnutih htenja. Prikazane su negativne želje, opscena i preko jednog degradirajućeg iskustva, umetnikova sopstvena purifikacija, ali i onoga ko učestvuje u njegovom dionizijskom ritualu. Takvu slikanu predstavu vidimo na više velikih formata ovog autorskog koncepta, da bi u kompoziciji reklo bi se autoportreta slikara, naslutili izgled ruskog posleratnog plakata, koji nas vraća u dodir sa realnim, budi iz sna, vraća u stvarnost, tačnije, evocira plakat filma koji se bavi periodom posle pada režima SSSR-a, „Pokajanje“, koji govori o nedelima počinjenim od strane tadašnjeg Staljinovog šefa tajne policije. Prolazeći tako kroz široku gamu duševnih stanja od očaja do slasti, od krivice do purifikacije, svesni smo da dobijamo vizuelne prevode igre reči i jezičkih metafora svakodnevice, paralelne realnosti koja pruža jednu novu čitljivost predstavljenog diskursa. Voluminozna forma, uočena vibrantnom linijom koja uobličava, konstruiše akt, ličnosti čija fizionomija biva krajnje prepoznatljiva, donosi jedno dekonstruisano/konstruisano telo, koje samo teorjiski biva ukomponovano i prepoznato obzirom na znani karakterni aspekt.

Njegovi snovi na platnu su mala neogotička pozorišta apsurda, u kojima bira magiju umesto medicine, lobanje i kosture umesto duhova. Kompleksno vreme u kome živi, „Zemlja čuda“ u kojoj se rodio i u kojoj stvara, nudi mesto raznim likovnim poetikama koje nisu spojive sa nekim opštim umetničkim načelima, već egzistiraju kao tendencije. Nemanja Mate Đorđević nam na svojstven način pokazuje svoju preobličenu stvarnost, bez ikakve potrebe za interpretacijom i pojašnjenjem, nudi tračak sna u kome žive glumci pozorišta apsurda transponovani iz stvarnog sveta, te se postavlja kao mogući predstavnik neonadrealističke struje umetničke scene.

Tekst povodom izložbe Nemanje Matea Đorđevića u Galeriji u Inđiji (18.02-04.03)

Vladana Spaić