Oproštaj od Ahmaduline
Velika ruska pesnikinja Bela Ahmadulina sahranjena je 3. decembra na Novodevičjem groblju u Moskvi, a brojne kolege, prijatelji i poštovaoci, oprostili su se od nje i na komemorativnom skupu u Domu književnika, na kojem je ruski ministar kulture Aleksandar Avdejev istakao njen doprinos kazivanju istine o Rusiji. Na komemoraciju su došli i mnogi obični ljudi koje je Ahmadulina nazivala “čitaocima dostojnim poštovanja”. Ministar Avdejev je, kako su preneli ruski mediji, ispričao da je 1977. bio u Parizu, na večeri ruske poezije na kojoj je prva nastupila Ahmadulina.
Velika ruska pesnikinja Bela Ahmadulina sahranjena je 3. decembra na Novodevičjem groblju u Moskvi, a brojne kolege, prijatelji i poštovaoci, oprostili su se od nje i na komemorativnom skupu u Domu književnika, na kojem je ruski ministar kulture Aleksandar Avdejev istakao njen doprinos kazivanju istine o Rusiji.
Na komemoraciju su došli i mnogi obični ljudi koje je Ahmadulina nazivala “čitaocima dostojnim poštovanja”.
Ministar Avdejev je, kako su preneli ruski mediji, ispričao da je 1977. bio u Parizu, na večeri ruske poezije na kojoj je prva nastupila Ahmadulina.
“Svojom tananom figurom privukla je opštu pažnju. Ali, nije samo svojom pojavom ona izazvala nepodeljeno oduševljenje. Ona je sve potresla svojim stihovima u kojima se prvi put kazivala istina o Rusiji”, rekao je Avdejev.
Večno boravište velike ruske pesnikinje na Novodevičjem groblju nalazi se nedaleko od njenog kolege i prijatelja, pesnika iz plejade “šezdesetnjaka” Andreja Voznesenskog, pesnika Mihaila Lukonjina i nedavno preminulog bivšeg ruskog premijera Viktora Černomidina.
Ispred kolone koja se kretala ka groblju nošen je fotoportret pesnikinje koji je pre 13 godina uradio Jurij Rost.
Sahrani su prisutvovali samo najbliži srodnici pesnikinje, među kojima i njen suprug Boris Meserer i njene dve kćerke, kao i kolege pesnici.
Ruska vlada, inače, dodelila joj je parcelu broj 3, direktno uz manastirske zidove.
Na njenom grobu nema spomenika, ali je skulptor Zurab Ceretali izjavio da ga je Meseser već anagažovao na izradi monumenta.
Prema rečima Mihaila Žvaneckog na komemoraciji, ne samo stihovi Ahmaduline, nego i njena spoljašnost - glas, ruke, mimika.., bili su ovaploćenje poetske lepote.
“Ona je takva ostala do svojih poslednjih dana. Stoga njenu smrt doživljavam ovako: nije umrla samo ona, umrla je i sama poezija”, rekao je Žvanecki, podsećajući da je Bela Ahmadulina “i kada je vodila običan razgovor, govorila stihovima.
Udovica Andreja Voznesenskog, kritičarka Zoja Boguslavska, podsetila je da se Ahmadulina uvek sa uzbuđenjem i dubokim poštovanjem odnosila prema Andreju Andrejeviču i da je teško preživela njegovu smrt pre pola godine.
“Bela je bila izuzetan čovek i poeta. Ona je sama bila umetničko delo”, rekla je Boguslavska.
Komemoraciji su prisustvovale javne ličnosti Rusije i umetnici, među kojima i Solženjicinova udovica Natalija Solženjicina, pisci Vladimir Vojnovič i Aleksandr Kabakov, pesnik Jevgenije Rejn, direktorka Muzeja likovne umetnosti “Puškin” Irina Antonova, glumci Sergej Jurski, Igor Kvaša, Aleksandar Širvindt, Ljudmila Gurčenko, Tatjana Drubič, režiseri Sergej Solovjev i Vadim Abdrašitov...
Smrt znamenite pesnikinje Ahmaduline, “glasa epohe”, zaštitinice disidenata, predstavlja za mnoge poštovaoce njenog stvaralaštva veliki gubitak.
Proletos se Rusija oprostila i sa pesnikom Aleksandrom Voznesneskim koga je sa Ahmadulinom, osim stvaralaštva, spajala i epoha u kojoj su sa Jevtušenkom punili stadione ljubiteljima poezije.
Bela Ahmadulina bila je ne samo kulturni stvaralac, nego je u uspomenama savremenika ostala upamćena i kao žena neobične lepote koja je stvorila jedan od najlirskijih likova te iste epohe i to kako u stihovima, tako i u životu.
Rođena 10. aprila 1937. u Moskvi, Bela Ahmadulina je stihove pisala još u detinjstvu, a sa odličnim uspehom završila je Književni institut “Maksim Gorki” u Moskvi, bavila se novinarstvom, pisala kritiku... Učestvovala je u pokretanju samizdatskih časopisa “Sintaksis” i “Metropol” i objavljivala u njima, a ustajala je i u zaštitu protivnika sovjetskog režima - Andreja Saharova, Lava Kopelejova, Georgija Vladimova, Vladinira Vojnoviča...
Još u studentskim danima odbila je da se pridruži hajci koja je vođena protiv Pasternaka povodom njegovog romana “Doktor Živago”, koji mu je doneo slavu u instranstvu i Nobelovu nagradu, ali i velike neprijatnosti u domovini.
Njene izjave u zaštitu Pasternaka publikovane su na strancama “Njujork tajmsa”, a prenosile su ih Radio “Sloboda” i “Glas Amerike”.
Sa Andrejem Voznesenskim, Jevgenijem Jevtušenkom i Robertom Roždestvenskim, ona je smatrana “pesnikom estrade”, a Brodski ju je nazvao “nesumnjivom naslednicom ljermontovsko-pasternakovske linije u ruskoj poziji”.
Prva knjiga “Struna” štampana joj je 1962. godine, a ukupno je objavljeno njenih deset pesničkih zbirki u SSSR-u (1962-1988). U emigrantskoj izdavačkoj kući “Posev” u Frankfurtu 1968. godine izašla joj je zbirka “Drhtavica”. U postsovjetskoj Rusiji izašlo je 15 zbirki pesama i sabrana dela u tri toma.
Ahmadulina je 1977. godine izabrana za počasnog člana Američke akademije umetnosti i književnosti.
Prevodila je veći broj gruzijskih pesnika - Baratašvilija, Tabidzea, Čikobvanija i druge.
Časopis “Književna Gruzije” objavljivao je njene stihove u vreme kada je iz ideloloških razloga u Rusiji to bilo zabranjeno.
Iz njenog pera izašlo je više eseja o poznatim ruskim književnim stvraocima, pre svega o pesnikinjama Ani Ahmatovoj i Marini Cvetajevoj, zatim o Vladimiru Visockom, Vladiniru Nabokovu,Venediktu Jerofejevu...
Bela Ahmadulina je laureatkinja Državne nagrade SSSR-a (1989, Puškinove nagrade (1994), nagrade “Trijumf” (1994), kao i Predsedničke nagrade (1998).
Branko Rakočević
