Spomenici i ideje
Zašto Beograd i drugi gradovi u Srbiji dobijaju spomenike koji ih pretvaraju u svojevrsna groblja - jedno je od ključnih pitanja koje pokreće autorska izložba prof. Irine Subotić “Spomenici i ideje” u Likovnoj galeriji Kulturnog centra Beograda, priređena povodom nagrade “Lazar Trifunović” koju je dobila za 2013. godinu.
Jedan od malih ciljeva izložbe, kako je u vođenju kroz postavku rekla Irina Subotić, jeste da “oni od kojih zavise spomenici razmisle malo – čemu takva grobljanska struktura na ulicama našeg grada, našeg regiona”.
“Znamo da se to dešava i van Srbije… Znamo šta se dešava u Makedoniji, koja se još bori za neki svoj identitet i misli da će preko tih skulptura da ga dobije, što je apsolutno na pogrešnim premisama. Sve ono što se dešava danas je potka za mogućnost nečeg drugog. I ova izložba to nudi u jednom segmentu, iako ima još mnogo umetnika koji bi mogli da budu na ovakvoj izložbi - i mlađih, i starijih, koji su se već oprobali, koji su radili anti-spomenike ili kontra-spomenike, koji su razmišljali na konceptualan način, imali ideje bojkota klasičnog pristupa spomeničkoj plastici, jednostavno – imali nov način mišljenja”, rekla je Irina Subotić, koja je izložbu “Spomenici i ideje”, organizovanu u nastavku serijala “Kritičari su izabrali” posvetila Lazaru Trifunoviću i vajaru Nandoru Glidu, za čiju je monografiju i nagrađena.
Izložba Irine Subotić sa radovima umetnika različitih generacija (Ana Adamović, Radoš Antonijević, Mrđan Bajić, Jelica Radovanović i Dejan Anđelković, Aleksa Bijelović, Vjera Damjanović, Davor Ereš, Marko Lulić, Ana Nedelјković i Nikola Majdak Ml, Dušan Otašević, Branko Pavić, Dejan Milјković i Jovan Mitrović, Miško Pavlović, Dušan Petrović, Pavle Stamenović, Dušan Stojanović i Ivan Šuletić) ističe važnost novog pristupa memorijalnim obeležjima shvaćenim u najširem smislu te reči, koji podrazumevaju učešće posetilaca, ostvaruju empatiju, doprinose razmišlјanju, razumevanju i oplemenjavanju javnog prostora i ujedno dopunjuju ulogu umetnosti interdisciplinarnim i intermedijalnim predlozima, pružajući i kritički pogled na svet, konceptualni pristup simbolici i spremnost na učešće u dinamičnim gradskim transformacijama.
Autorka izložbe podsetila je da je profesor Lazar Trifunović bio jedan od borbenih kritičara koji je na raznim planovima vodio bitke, uključujući i to da se početkom 70-ih glasno suprotstavio rušenju male kapele na Lovćenu, koja je bila zavetna i u kojoj je Petar Petrović Njegoš želeo da počiva, za razliku od vlasti koje su želele da naprave monumentalni memorijal sa skulpturom Ivana Meštrovića.
“Prva stvar je da se nije poštovala želja velikog pesnika i vladike koji je želeo da upravo tu skromno počiva i to mi se čini da je amblematsko za našu sredinu - da se nešto što već postoji, što ima svoj smisao ruši u ime ideologije. S druge strane, to je i poziv da se pomisli šta se u ime odsustva ideologije ili prevelikog prisustva ideologije i danas dešava na planu tih memorijalnih mesta skulptura koje se ovde dižu do te mere nekontrolisano da ćemo uskoro biti kao jedno groblje”, rekla je Irina Subotić.
“Drugi razlog za izložbu ‘Spomenici i ideje je sam Nandor Glid, koga sam uvek veoma cenila kao umetnika i pratila kako se razvijao još od 40-ih godina, kada je radio u duhu soc-realizma i kako se postepeno oslobađao nametnute ideje valorizacije isključivo komunističkih ideja do spomenika koji su dobili svetska priznanja na različitim mestima – od Dahaua i Mathauzena, preko Jad Vašema, Subotice, Beograda, Soluna… Njegovi spomenici su bili posvećeni holokaustu i mučenjima, smrti, ali su govorili i u ime budućnosti i zračili pozitivnu energiju. To mi se činilo da je isto tako vrlo važno - da čak i umetnik koji je radio po pozivu može da izađe iz stereotipa koji su tada vladali gotovo celokupnom svetskom scenom, a posebno kod nas”, rekla je Irina Subotić.
Pravi povod za izložbu, kako je istakla, bili su radovi umetnika koje je pratila i sama ideja kako se na nov način može pristupiti memorijalnim mestima i pravljenju spomenika. Za to su poslužili radovi umetnika i starije i srednje generacije, a zahvaljujući prof. Branku Paviću i najmlađih autora, koji su još na studijama na Arhitektonskom fakultetu, a dobili su priliku da daju svoje viđenje i izađu iz stereotipa onoga što se smatra da su spomenici ili memorijalna plastika.
“U celom svetu već decenijama, može se reći od pada velikih ideologija koje su obeležile prvu polovinu 20. veka – ideologija nacizma, fašizma, frankizma i socijalističkog realizma u staljinizmu, shvaćeno je da ta vrsta spomenika klasičnog tipa odgovara vladajućim idelogijama. Njihovim padom je ispražnjena takva skulptura. Umetnici su i sami u najvećoj meri osetili da figurativna plastika više ne može da ima značenje koje je imala do tada, da ne može da bude urađena na klasičan način koji je valorizovao ideologije koje su do tada bile na snazi. Od tada je taj veliki pokušaj pravljenja apstraktnih spomenika, koji su često bili čista forma, ali bez značenja, zamenjivao ono što je bila klasična plastika, i više od toga”, rekla je Irina Subotić.
Irina Subotić naglasila je i da mesta sećanja nisu danas samo mesta na kojima se sećamo velikih pobeda i velikih ličnosti, čija je valorizacija najčešće i stečena u ratovima, već je to veoma često podsećanje na ono što bi mesto sećanja trebalo da bude – mesto okupljanja, mesto na kojem se ljudi druže, primaju pozitivnu energiju koja zrači, mesta koja su komunikativna, participativna, na koja ljudi rado dolaze…
“To su mesta od kojih ljudi ne okreću glavu, kao što sam uverena da većina vas okreće glavu od onih spomenika za koje osećamo da nas vređaju, jer govore nekim drugim jezikom, drugim namerama, politikom u koju ne želimo da ulažemo svoju energiju i vreme… Pitamo se čemu spomenik caru Nikolaju II u glavnoj ulici (u Beogradu), čemu spomenik (Hejdaru) Alijevu u (parku Tašmajdan), gde se deca igraju, čemu spomenik (Stefanu) Nemanji koji bi trebalo da bude u Manješkom parku, kad ne znamo ni kako je on izgledao? Dakle, sve ono što izlazi iz naše tradicije, što nije bilo u stvari u našem srednjem veku - na koji se tako rado pozivamo i hoćemo da nastavljamo neku tradiciju, iako se zna da to u njoj nije postojalo. Postojalo je tek sa evropoezicijom u 19. veku, i tada smo imali ozbiljne spomenike. Imali smo ih i početkom 20. veka, a danas je ovo što se radi jedna apsoultno retrogradna, ispražnjena retorika u koju ne veruju čini mi se ni sami umetnici koji rade takve spomenike, ni oni koji prolaze pored njih. U njih veruju samo oni od kojih ti spomenici zavise”, rekla je Irina Subotić.
Na izložbi u KCB-u Irina Subotić je predstavila radove umetnika u rasponu od najstarijih, poput Dušana Otaševića i njegove klasične forme Spomenika nepoznatom šetaču iz 90-ih godina – učesniku studentskih protesta, preko Dušana Petrovića i njegovog spomenika Milankovićev kosmički pogled, zatim vrlo sistematične saradnje koju su ostvarili sa naučnicima Mrđan Bajić, Jelica Radovanović i Dejan Anđelković, te nekih realizovanih ideja, kao što je projekat rekonstrukcije i revitalizacije Kule Nebojša, koji su realizovali Branko Pavić, Dejan Miljković i Jovan Mitrović. Tu je i multiplikacija brankusijevskog tipa Radoše Antonijevića za izmeštanje spomenika Dimitriju Tucoviću na Slaviji, te Miško Pavlović koji se još jednom potvrdio kao umetnik koji smatra da priroda treba da prodre u umetnička dela. Izložba predstavlja i senzibilan rad Vjere Damjanović “Biblioteka koje nema”, koja oseća savest Beograda i cele srpske kulture zbog zapuštenosti prostora na kojem je 6. aprila 1941. godine nestala srpska civilizacija. Ana Adamović ponudila je sećanje a 46 godina socijalističke Jugoslavije preko amblematičnog korisćenja cveća koje je bilo tada u modi, dok Marko Lulić govori o animaciji spomenika preko ljudi. Ana Nedeljković sa Nikolom Majdakom predstavlja spomenik gluposti i ispražnjenih mozgova…
Mlađi umetnici, kako je istakla Irina Subotić, nude nove pristupe, tehnike i tehnologije, uključujući mogućnost intimizacije sa spomenikom, odnosno izbora spomenika po svojoj volji, kao što predlaže arhitekta Dušan Stojanović radom “Virtuelna stvarnost”.
Osim Irine Subotić, u vođenju kroz izložbu učestvovali su i pojedini autori predstavljenih radova – Branko Pavić i Dejan Miljković, Radoš Antonijević, Miško Pavlović, Davor Ereš, Dušan Stojanović, Dušan Petrović i Ana Nedeljković.
Ana Nedeljković, čiji je animirani film “Rabbitland” prikazan na više od stotinu festivala širom sveta nakon svetske premijere na Berlinalu 2013. godine, centriran je vizuelno i tematski oko zlatnog spomenika Zloj devočici koja predstavlja ironičnu varijantu diktatorke Rebitlenda i organizuje izbore isključivo iz svoje lične zabave i dosade.
“U perspektivi, volela bih da se igram u prostoru realnog rada i možda jedan od odgovora na hiperprodukciju kiča i retro-tradicionalističkih spomenika, sa kojima se sada susrećemo, jeste to da postavljamo još gore, još zlatnije i još ironičnije spomenike, mega-giga zlatne ironične spomenike svuda po gradu. Privremene, naravno”, poručila je Ana Nedeljković.
Izložba “Spomenici i ideje” otvorena je od 13. januara do 6. februara u Likovnoj galeriji KCB-a.
- - - - - - - - - - - - - - - -
Projekat VOĐENJE
Produkcija: SEEcult.org, 2016.
Novinarka: Vesna Milosavljević
Snimatelj: Mile Ilić
Montažerka: Marija Aranđelović
Podrška: Ministarstvo kulture i informisanja Srbije
SEEcult.org realizuje projekat “Vođenje” od 2012. godine, u saradnji sa galerijama-izlagačkim prostorima, odnosno umetnicima i kustosima odabranih izložbi.
(SEEcult.org)