MIMI ORO, DEVOJAČKI PLAŠT I VAŠKE

Krajem juna vršila sam poslednje pripreme za odlazak na more se svojom porodicom. U njih je spadalo i skraćivanje suvih krajeva moje kose. Kako sam odustala od godinama pravljenih lokni na mojoj glavi, posvetila sam naročitu pažnju nezi tog dela moje "ličnosti", što se odrazilo na porodični budžet i brojno stanje firmiranih proizvoda za negu kose u našem kupatilu. Kada se samo svih tih papilotni, krpica, crvića i sličnih izuma koji su se duboko usecali u moje moždane vijuge, oblaka laka za kosu od koga je ozonski omotač bar u mom okruženju vidno oštećen, shvatam da je trud bio uzaludan, a rezultat poražavajući.

Sada je odlazak kod frizera postao sastavni deo mog mesečnog repertoara aktivnosti. Ali, trebalo je naći adekvatnog.

Pošto intervencija na mojoj kosi nije zahtevala naročite zanatske veštine, opredelih se za najbliži salon.

Počeo zanatlija svoju karijeru u 5 kvadrata nalik liftu, vredno radio, šišao i danju i noću. Pročulo se da je dobar, pa je ubrzo prešao u veći, lepši, svetliji, vidnom asistencijom ženske ruke i ideje okrečio ga u ljubičasto, ubacio i ženskog frizera. Ceo kraj prosto se slio u salon. A iz njega izlaze svi srećni, zadovoljni i isti, gotovo klonirani.

Ipak, zanatlija je pribegao još jednom jeftinom ili skupom marketinškom triku: zaposlio je devojku zanosnog poprsja, naduvanih usana i sa veštačkim noktima. I svima lepo dok je gledaju kao i dok im takvim veštačkim tvorevinama masira mokre glave.

Hladna voda sliva se niz moju glavu, ništa se ne događa, iščekujem šampon, a umesto njega čitavih 15 minuta osećam samo pipkanje tupim predmetom. Prestaje zvuk vode i MIMI ORO mi se obraća punim plućima, glasom i stasom: "Gospođo, ja ovo ne mogu da pipam, Vaša kosa je PUNA vaški. Molim Vas napustite salon"!

Otvaram oči, nemo gledam u nju i čekam trenutak da mi se razbistri svest kako bih mogla da odreagujem.

Počinjem razgovor sa njom, isključujem svaku mogućnost da govori istinu, tražim objašnjenje, gledam po salonu prisutne muškarce koji koordinisano počinju da se češkaju i spontano povlače u drugi kraj... Vidim sebe na plažama Peloponeza i gomilu sitnih buba kako sa mene skaču na strane turiste, vidim svoju sliku u udarnim vestima grčke nacionalne televizije čak i pre OXI zabrane ulaska u EU. I odjednom shvatim: "A ne, znam šta je u pitanju. To je moje cveće - devojački plašt! Jutros sam ga zalivala i kosom prošla kroz njega, to su suvi mali cvetići".

"Znam ja da razlikujem vaške od cveća, ovo neću pipati. Možete da idete".

Ustajem sa stolice, gledam u koleginicu koja kao nezainteresovano i neupućeno češlja nekog proćelavog momka, molim je pogledom za pomoć, ali zauzvrat dobijam samo gadljive poglede svih prisutnih.

Kako nisam ni peškir dobila, mokre, neisceđene kose izlazim i pokušavam da stignem do svoje zgrade. Voda se sliva niz moju majcu, suze niz lice, prolaznici zaobilaze a drajveri trube. Dobro izgledam - MIS MOKRE MAJICE.

Razmišljam, da se šišam na kratko - imam klempave uši, da trebim gamad - ko zna kada ću to uspeti... Joj moje dete, muž, prijatelji, pas, svi smo zaraženi! NEMA NAM SPASA - PROGUTAĆE NAS NEMAN!

Zovem komšinicu koja je svedok moje higijene i odnosa prema kosi, zovem mamu, komšinicinog sina, svog sina, svog psa... Svi tražimo vaške. Kada smo jednoglasno utvrdili njihovo odsustvo, stavljam peškir uvezan u turban, punim činijicu devojačkim plaštom i u pratnji ključnog svedoka, moje komšinice, nosim svoj CORPUS DELICTI pravo pred poprsje MIMI ORO. I dalje zna bolje od mene da razlikuje vaške i cveće.

Naknadno sam zanatliji objasnila da sam mu mogla zatvoriti salon pregledom inspekcije, da ima sreću što mi muž nije masivne konstitucije željan da je promoviše u humanitarne svrhe (u odsustvu njegove saglasnosti izostavljam da priložim foto što inače činim sa svojim), da me njen status ne zanima.....

Ja sam otputovala sa porodicom na Peloponez, moju kosu niko nije zagledao, MIMI ORO je i dalje plasirala poprsje, a klijenti rado dolazili na "frizuru".

Čula sam da je skoro dala otkaz.