LJUDI SE MENJAJU, NEKI LJUDI MENJAJU VREMENA, NOVA VREMENA MENJAJU NEKE NOVE LJUDE

LJUDI SE MENJAJU, NEKI LJUDI MENJAJU VREMENA, NOVA VREMENA MENJAJU NEKE NOVE LJUDE, reče čovek čije fotografije govore više od reči. One nastaju da bi zabeležile delić sekunde, trenutak našeg života, lepe i manje lepe trenutke, drage ljude, pejzaže, prolaznike, zrak Sunca ili cvet. Nastaju da bi pričale priču o našim životima, šaputale tajne, sprečile zaborav. Neke nastaju da bi stvarale iluziju, prikrile stvarnost, učinile nas onakvim kakvi nismo, zamutile fokus. Sa razlogom ili bez.

LJUDI SE MENJAJU, NEKI LJUDI MENJAJU VREMENA, NOVA VREMENA MENJAJU NEKE NOVE LJUDE, reče čovek čije fotografije govore više od reči. One nastaju da bi zabeležile delić sekunde, trenutak našeg života, lepe i manje lepe trenutke, drage ljude, pejzaže, prolaznike, zrak Sunca ili cvet. Nastaju da bi pričale priču o našim životima, šaputale tajne, sprečile zaborav. Neke nastaju da bi stvarale iluziju, prikrile stvarnost, učinile nas onakvim kakvi nismo, zamutile fokus. Sa razlogom ili bez. Šapuću i odslikavaju nas i kada mi postanemo deo prošlosti. Kada otplovimo tamo gde istorija ne postoji, gde se snovi ostvaruju. One ostaju onima koji sanjaju budni, beleže nove trenutke, stvaraju i menjaju ljude, vreme i istoriju. One su zaostavština za budućnost. Za one koji u njima prepoznaju svrhu njihovog postojanja.

Svako vreme ima svoje breme, svoje dileme, boje, tragove. Svoje misterije, neispričane priče i sudbine anonimnih aktera. Izbledela sećanja. Značaja za male ljude, nas kao njihove potomke i istoriju, postajemo svesni tek kada njihova lepota ili istorijski kontekst postanu deo nostalgije - na pragu zaborava.

A mali čovek je uvek isti. Gladan života, ostvarenih snova, diskretan ili dominantan, prkosan ili prilagodljiv, dobar ili zao. Želi isto, sanja isto. I čini isto da bi ih ostvario. Na žalost, istorija stvara i one koji ne biraju, koji želju za moći pretvaraju u moć lišenu osećaja i ovozemaljskih želja. Malom čoveku ne preostaje ništa drugo nego da se povinuje i prilagodi kako bi opstao. Ako ne postane i sam žrtva tuđih aspiracija ili manipulacija. Ili stvarajući velika dela i sam postane veliki. 

Prošlost svakog od nas govori i o nama samima. Ne možemo je menjati. Da li možemo biti bolji ljudi i stvarati još bolje ljude?

Ja sam mali čovek, negde u deliću vremena i prostora. Mala sam koliko i oni koji me okružuju, sa kojima delim ovaj delić istorije i svog ličnog malog života. Menjala sam se koliko su me menjale okolnosti u koje sam dospevala mimo svoje volje i izbora. Menjala sam se koliko sam želela kada sam želela, koliko sam imala prostora da promene prikrijem bezličjem, koliko sam bila sposobna da slabosti prikrivam vrlinama, mane dobrim osobinama.

Sedim na podu svoje sobe. Oko mene se nalaze porodični albumi. Ima ih mnogo, a u njima toliko tragova prošlosti. Mojih predaka, moje porodice, prijatelja. Sve su hronološki poređane, obeležene, uredno arhivirane, baš kako dolikuje jednom takvom bogatstvu. Sagledavam da sam okružena čitavom istorijom, od početka XX veka - od crno belih fotografija moje prababe i pradede, zabeleženih u mirnom mestu na poljima Vojvodine, do pojave računara kao novog načina njihovog čuvanja. Njih 7000, a možda više, bude u meni viziju, sećanja, mirise, osmehe, zadovoljstvo i ponos, izazvane činjenicom da ih posedujem. Prelistavam jedan po jedan i tako prolazim kroz ravnicu, beli grad, ratove, u novije vreme proteste, putovanja, ulice i litice na kojima sam bivala.

Listam ih pokušavam da sagledam šta se sve promenilo od one prve, još uvek uramljene u sedefastom ramu na zidu jedne sobe. Promenilo se sve i ništa. Menjale su se granice, nazivi i površine država u kojima smo živeli. Menjali se državni neprijatelji i vekovni prijatelji, sistemi i partije, istorijske ličnosti, likovi, OOUR-i, SOUR-i, partijske knjižice i novoizabrane porodične slave, poglavari i mudre glave, boje na TV ekranu, modni trendovi, muzički pravci i nemuzikalni krajputaši, mediji, industrijske revolucije u praznim industrijskim gigantima, rezolucije, donacije. Menjao se sistem vrednosti, razne devijantnosti postale su vidljive, socijalni problemi nevidljivi, izbori predvidivi. Puberteti dobijali nove oblike, bunt - nova sredstva manipulacije, prinuda - nove nazive. Čak je i vreme počelo da se menja, leti i zimi se drugačije računa, verovatno drugačije i protiče, za neke stoji. Globalno smo se zagrejali. Lokalno zamrzli. Promenile su se škole, zgrade, fasade, nestali kibic pendžeri, korzoi, pejdžeri, novogodišnje čestitke, poruke lične prirode. Osmeh nam se promenio. Sve se promenilo.

Promenili su se članovi moje familije, neki su me napustili, neki mi se pridružili. Promenilo se moje dete, menja se još uvek, a promene su tek pred njim.  Promenila sam auto, stan i životni san. Promenila sam se ja. 

Promena često nisam bivala svesna. Konstatovala sam njihovo postojanje tek kada ih je bilo nemoguće sakriti. A krijem ih kao i svi mi - zbog suda okruženja. Tog rođenjem stečenim, društveno prihvatljivim, neotuđivim pravom da sudimo i kada ne razumemo, kritikujemo i kada ne znamo šta kritikujemo, etiketiramo i kada nemamo etiketu. Lakše je svoju sreću graditi na iluziji da nismo etiketirani, zavirivati u tuđe živote i kada su pukotine u zidovima i vratima toliko male da ne primećujemo da udaramo u zid. Ne vidimo ni dublje, ni dalje od nas samih. Slika tuđih slabosti najčešće je projekcija nas samih i naših mana. Plašimo se promena ne zbog straha od nesnalaženja, već od straha da nismo ni veliki, ni sposobni kao što želimo da verujemo. U tome smo bili i ostali isti. Nepromenjeni.

Svi ti kritičari i analitičari dođu i prođu. Odu dalje da kritikuju neke druge. Onako usput i reda radi, ili svoje utehe radi. Ostanu zabeležene neke sekvence i konsekvenca.

Ostali smo isti u željama da živimo dugo, poput sirena - 300 godina i više. Da volimo i budemo voljeni, pružamo i još više primamo, sanjamo, plovimo i putujemo kroz prostore, muziku i snove. Da čujemo lepu reč, ponekad je i izgovorimo, usamljenost ispunimo prisustvom nekoga ko prija, ulepšamo život malim stvarima, ostvarimo velike uspehe i stvorimo bolje potomke. Da posedujemo više od predaka, ostavimo iza sebe više nego što smo zatekli. Strahovi su nam ostali isti, poprimili nijanse i dobili primese novih manje poznatih. Ostali smo isti u moći govora pred slabijim od sebe, slobodi govora tamo gde nije ni nužna, ni ograničena. Isti smo u nedostatku slobode govora tamo gde je potrebna i ograničena, nedostatku empatije, tolerancije, prijatne komunikacije, verbalnog i neverbalnog izražavanja. Ostali smo isti u potrebi za smehom i osmehom koji godi i uvodi u neki lepši trenutak.

Možda bi ovaj svet bio za nijansu bolji kada bismo se više bavili sobom, pokušavali da budemo bolji ljudi, imamo bolje i lepše misli, poštenije namere i iskrene pobude. Kada bi razloge za svoju sreću tražili u najbližima i nama samima, a ne u našim vizijama sreće ili nesreće drugih ljudi i njihovih nedostataka. Kada bi primetili devojčicu koja izgubljeno hoda gradskim šetalištem i traži mamu dok pola grada ispija svoja osvežavajuća pića u kafeima kraj kojih prolazi i doziva. Kada bi primetili majku Romkinju sa kolicima punim starih igračaka sakupljenih u kontejneru i detetom u naručju kako im se vrata autobusa zatvaraju tik ispred njih, decu koja boluju od retkih bolesti, roditelje koji čine sve da ih sačuvaju i zadrže ovde, baš ovde.

Kada bismo umesto razloga za brigu tražili i stvarali razloge za sreću i zadovoljstvo, možda bi i slika naše stvarnosti i mi u njoj bili za nijansu lepši. Možda bismo se češće i smejali i imali želju da to i zabeležimo na neki način, uspomena radi - ne komentara, kritike suda ili lajka radi. Svedočanstva radi. Možda bismo se menjali, postajali bolji ljudi i stvarali uslove za bolja vremena. A svojoj deci ostavili sliku neke lepe prošlosti.