Integracija - asimilacija

Umetnica Tanja Ostojić, koja živi i radi poslednjih godina u Berlinu, a od 2000. godine bavi se migracionim pitanjima i kritički istražuje mogućnosti komunikacije, sloboda, razmene i drugih odnosa u savremenom društvu, ocenila je 11. maja u Beogradu da evropski političari, kada govore o integraciji, zapravo misle na asimilaciju.

Umetnica Tanja Ostojić, koja živi i radi poslednjih godina u Berlinu, a od 2000. godine bavi se migracionim pitanjima i kritički istražuje mogućnosti komunikacije, sloboda, razmene i drugih odnosa u savremenom društvu, ocenila je 11. maja u Beogradu da evropski političari, kada govore o integraciji, zapravo misle na asimilaciju.

Na promociji knjige “Integration Impossible? The Politics of Migration in the Artwork of Tanja Ostojić” (Integracija nemoguća? Politike migracija u umetničkoj praksi Tanje Ostojić), u izdanju berlinske kuće Argobooks, ona je rekla da postoje velike razlike u zakonima u zemljama Evropske unije u odnosu na migracije, azil, deportacije i srodna pitanja.

U tom pogledu, zemlje EU se uglavnom ugledaju na one koji imaju najgore zakone i situacija se pogoršava iz godine u godinu, rekla je Tanja Ostojić, koja je u knjizi “Integracija nemoguća?”, u saradnji s Marinom Gržinič, predstavila radove iz tri svoja ključna ciklusa umetničkih projekata kojima se bavila od 2000. godine (Crossing Borders, Naked Life i Integration Project).

Reč je o višegodišnjim projektima, koje većinom producira sama, jer “prođe dosta vremena dok se umetnička scena ne zainteresuje”. Tako je rad “Tražim muža sa pasošem EU” (Looking for a Husband with EU-Passport) započela još 2000. godine, a završen je 2005. razvodom od nemačkog umetnika Klemensa Golfa posle troipogodišnjeg braka.

Ostojićeva i Golf upoznali su se na performansu ispred Muzeja savremene umetnosti u Beogradu krajem 2001. godine, nakon polugodišnje prepiske na osnovu oglasa koji je postavila na internet, tražeći muža sa pasošem EU. Oglas je sadržao i fotografiju na kojoj je naga, ali je više koristila estetiku koncentracionih logora, nego klasičnih oglasa za brak.

Prema rečima umetnice, dobila je više od 500 ponuda za brak u to vreme, a mnogo kandidata je i bilo iz Nemačke.

I venčanje Ostojićeve i Golfa bilo je performans, a na kraju braka napravila je žurku za razvod (Divorce Party), koja je takođe bila umetnički projekat, a predstavljena je i u knjizi, kao i međunarodni venčani list koji, prema rečima umetnice, može da bude danas i najvažniji dokument.

Ostojićeva je realizovala svoje projekte i ilegalnim prelaženjem granica, pa je tako ciklus “Crossing Borders” (Prelasci granica), podrazumevao različite strategije koje primenjuju emigranti da bi živeli ili radili u željenoj sredini. Ostojićeva je i sama ilegalno prešla za potrebe tog projekta granicu Slovenije i Austrije, a prema njenim rečima, taj događaj joj je manje stresan nego proces dobijanja austrijske vize.

U Beogradu je, inače, realizovala i akciju ispred austrijskog konzulata, čekajući u redu sa stotinama drugih ljudi, koji provode i po 24 sata da bi dobili šansu da apliciraju za vizu. Fotografisala je ljude u redu, iako je to zabranjeno.

Knjiga Tanje Ostojić sadrži na početku i kraju i interesantne transkripte razgovora na večerama s političarima, aktivistima, novinarima, umetnicima, imigrantima... 2003. godine, u okviru projekta “Dinner Discussions”. Ostojićeva je gostima predstavljala situaciju ljudi u berlinskom deportaciono pritvoru Grunau-Kopenick, čime je bio određen i smer diskusije.

Među njenim sagovornicima su bili profesor političkih nauka Klaus Gerd Giesen sa Univerziteta u Lajpcigu, Farida Heuck iz Schleuser.neta, njujorški kustos Andre Lepecki, istoričarka umetnosti i kustoškinja Alanna Lockward iz Berlina.., a među onima koji nisu želeli da pričaju bila su dva socijalna radnika i policajac iz deportacionog zatvora.

Knjiga Tanje Ostojić opisuje i radove iz ciklusa “Nemoguća integracija”, koji je predstavila i 2008. u Kunstpaviljonu u Insbruku, uključujući i provokativni rad “L'origine du monde / After Courbet”, fotografiju koja je izazvala veliku pažnju na bilbordima u Beču krajem 2005. godine, a predstavlja poluobnaženu umetnicu u plavim gaćicama sa zvezdama EU.

Najtiražniji austrijski tabloid stvorio je u to vreme medijski skandal zbog tog rada, optužujući Ostojićevu za pornografiju.

“Govorilo se da je izbio skandal zato što je postavljen seks u centar evropske politike”, rekla je Ostojićeva, koja je taj rad zasnovala na čuvenoj slici “Poreklo sveta” Gistava Kurbea iz 1866. godine.

U knjizi je prikazano i mesto na kojem je bilbord sa tim radom Ostojićeve bio originalno postavljen dok nije uklonjen pod medijskim pritiskom koji je zapravo služio samo za povećanje tiraža tabloida, čiji su diskurs preuzeli bili, međutim, i ozbiljniji mediji. Taj rad, inače, već je bio predstavljen u evropskim i sevrnoameričkim umetničkim časopisima, kao fotografija na izložbama ili kao deo slajd projekcija u okviru njenih prezentacija na univerzitetima...

U okviru ciklusa radova “Crossing Borders”, Ostojićeva je 2004. godine izvela i performans “Sačekajte iza linije”, tokom kojeg je uzimala otiske prstiju od posetilaca u Institutu sa savremenu umetnost u Berlinu. Najdisciplinovaniji u tom pogledu, odnosno najspremniji da uredno čekaju u redu, bili su Amerikanci.

Knjiga posebno predstavlja i trogodišnji ciklus radova posvećenih integraciji imigranata (Integration project), koji je realizovan na različitim lokacijama, a sastojao se od pokušaja integracije na umetničkom i ličnom planu.

Između ostalog, Ostojićeva se u vreme terorističkih napada u Londonu, pojavila na ulicama Mančestera i drugim javnim mestima obučena kao bula u dezenu maskirnih uniformi. Morala je za taj rad da angažuje obezbeđenje i prevozi se taksijem, zbog mogućih nasilnih reakcija.

Prema rečima Tanje Ostojić, terorizam se zapravo koristi kao izgovor za bezumno pojačavanje imigracionog režima. Integracija imigranata pritom ne podrazumeva poštovanje nejednakih kultura, već asimilaciju.

“Dominantna je nejednakost kultura. Kulture nisu integrisane”, rekla je Tanja Ostojić, navodeći da u Nemačkoj nema nijedne kustoškinje koja nije belkinja.

O drastičnosti imigracionih politika govori i njen film iz deportacionog zatvora u Berlinu iz 2004. godine.

“U Francuskoj ne mogu više od sedam dana da provedu u takvom zatvoru, mada se to sada promenilo, a u Nemačkoj su mogli da provedu i po 18 meseci", rekla je Ostojićeva, koja je od 2004. do 2008. godine realizovala i projekat “Goli život” (Naked Life) posvećen Romima.

Problemima Roma u deportacionim logorima posvećen je i performans tokom kojeg je čitala izveštaj Human Rights Watcha, a posle svake potresne priče skidala je sa sebe deo odeće. Taj rad zabeležen je i na videu, a u knjizi je potkrepljen fotografijom zidne instalacije, odnosno autenmtične romske kuće od kartona.

Rad “Romsko pitanje” Tanje Ostojić posvećen je bio Romima u Slovačkoj, gde ih i ima najviše u Evropi, a realizovan je na osnovu peticije Evropskog informativnog centra Roma (European Roma Information Office) u Briselu za smenu šefa Delegacije Evropske komisije u Bratislavi Erika van del Lindena, poznatog po izazivanju skandala rasističkim idejama.

Između ostalog, Van den Linden je predlagao prinudno odvajanje romske dece u Slovačkoj od roditelja - da bi odrasla i bila vaspitana u školama kako bi postala “mnogo korisniji” članovi dominantnog društva.

Ostojićeva je 2006. napravila i rad o diskriminaciji Roma u Švedskoj, za koju se smatra da je svojevrsni raj, ali su tamo česte nedobrovoljne sterilizacije Romkinja.

Iste godine učestvovala je i u projektu “Ispod mosta” (Gazele) u Beogradu, gde je jedno od divljih romskih naselja. Njen otvoreni studio, inspirisan “Beogradskom hronikom” TV Beograd, bio je kratki serijal o alternativnom Beogradu - Gazeli i Petom parku na Zvezdari.

Prema rečima Tanje Ostojić, naselje ispod Gazele za nju je veoma dragoceno, jer se radi o čistki takvih naselja.

“Bitno mi je bilo da tu problematiku učinim vidljivom i da pokažem kako se to u medijima pokazuje. Da lociram problem”, rekla je Ostojićeva, a na pitanje jedne romske umetnice u publici, koja je navela da ne vidi nikakvu estetiku u takvim naseljima, ni razlog da ostanu, kazala je da se ne slaže sa stavovima da svi moraju da budu bogati, da nije u redu baviti se reciklažom ili živeti od socijalne pomoći.

Knjiga “Integracija nemoguća?”, u kojoj se Marina Gržinič bavila teorijom, a Ostojićeva umetničkim radovima, sadrži, osim njihovih, i eseje čiji su autori, između ostalih, i Pam Allara, Manuela Bojadžijev, Adele Eisenstein, Rune Gade, Suzana Milevska, Judith Surkis...

“Knjiga je jako bitan medij zato što je na izložbama količina sadržaja mala. Ostaje sve na nivou laganog predstavljanja, a kroz knjigu se uvek sažme više, posebno o razlozima nastanka radova”, rekla je Ostojićeva, koja je gostovala u Rexu u okviru projekta “Malo verovatna misija”, koji podrazumeva seriju izlaganja i razgovora na kojima umetnici, arhitekti, kulturni radnici i radnice, kreatori kulturnih politika i aktivisti iz Srbije i zemalja regiona predstavljaju projekte koji su realizovani ili delimično realizovani u poslednjih nekoliko godina, ali nisu, prema oceni svojih inicijatora i protagonista, ispunili ili u potpunosti ispunili izabranu, planiranu ili zadatu misiju.

Rođena u Užicu 1972. godine, Tanja Ostojić studirala je umetnost u Beogradu i Nantu, a aktivna je na umetničkoj sceni bivše Jugoslavije od 1994, a na međunarodnoj od 1997. godine.

Medju njenim izlozzbama su “Venice Diary” (Muzej savremene umetnosti Zagreb, 2002), “Confrontation”, Lindart women art center, Tirana, 2002), “Integration Project: Sprachschule” (Halle fur Kunst, L”neburg, 2003), “Strategies of Success/Curator Series”, La Box, Bourges, 2003), “Salon for Body&Soul” (Salon MSU, 2004), “Integration Project Office” i “Divorce Party” (Gallery 35, Berlin, 2005).

Realizovala je niz performansa, uključujući “Personal Space” (Hollywood Leather Venue, London, 1997), “Would You Digitalize Your Soul” (ICA, London, 1999), “Crossing Over” (MSU Beograd, 2001), “Integration Project - dinner disscusion” (Kunstverein NRWF, Duesseldorf, 2003).

Izlagala je na mnogim značajnim međunarodnim izložbama, uključujući 49. Bijenale u Veneciji, čiji je umetnički direktor bio Harald Zeman.

Zeman je tada, 2001. godine, i sam učestvovao na izložbi “Plato čovečanstva” (Plateau of Humankind), kao deo projekta Tanje Ostojić, koja mu je bila pratilja tokom Bijenala.

(SEEcult.org)