Grand Prix Amerike uručen Ustavu Republike Hrvatske
40. Montrealski festival svetskog filma, FFM, 25. avgust – 5. septembar
Piše: Dejan Nikolaj Kraljačić
Uprkos činjenici da je kriza koja prati poslednjih godina montrealski Festival svetskog filma (ranijih decenija jedan od najprestižnijih na svetu) kulminirala na ovogodišnjem jubilarnom 40. izdanju – broj prikazanih filmova bio je drastično smanjen, bioskopske dvorane svedene na samo jednu centralnu i jednu “pomoćnu”, dok je komunikacija sa medijima u potpunosti izostala (!), kao što je uostalom i štampa programa, kataloga, informacije o programu (njegovim čestim izmenama) i gostima preko festivalskog sajta, FFM je i dalje jedan od samo 15 takmičarskih festivala A kategorije (i jedini takav u Severnoj Americi), a ove godine okončan je superiornim pobednikom, najkvalitetnijim dobitnikom Grand Prix Amerike barem u poslednjih 8 godina od kada ja pratim ovu manifestaciju. Reč je o najnovijem filmu renomiranog autora iz Hrvatske Rajka Grlića Ustav Republike Hrvatske.
Ustav, kako glasi međunarodni naslov filma, ili ljubavna priča o mržnji - što sugeriše promotivni materijal, delikatna je drama protkana rafiniranim humorom i krajnje sofisticiranim melodramskim elementima – ukupno uzev svim onim što jeste Grlićeva specijalnost. No, Grlićev Ustav Republike Hrvatske ide i korak dalje, tačnije, zadire još dublje.
Četiri lika (ili bolje rečeno tri i po, budući da je otac protagoniste amputiranih nogu vezan za samrtničku postelju jedva u stanju i da progovara) žive u istoj zgradi, ali razdvojeni različitim socijalnim statusom, ideološkim opredeljenjima, seksualnom orijentacijom i, naravno, nacionalnom pripadnošću. Naime, protagonista je mrzovoljni ugledni profesor iz imućne građanske porodice ekstremno desne orijentacije (prezimena Kralj), homoseksualac i transvestit koji živi sa nepokretnim ocem – ustašom još iz doba NDH, dok u podrumskoj garsonjeri obitava siromašni bračni par – Srbin zaposlen u policiji (koji je promenio svoje ime u hrvatsko, dobrovoljno se borio u ratu na strani Hrvatske ne bi li zadržao položaj policajca) i supruga mu, brižna medicinska sestra inače Hrvatica. Jedne večeri profesor, kao svoj ženski alter ego Katarina, biva pretučen od grupe mladih homofoba, te završava u bolnici i to u smeni svoje predusretljive komšinice. Ona nastavlja da ga obilazi kod kuće, vodeći brigu o njegovom oporavku, počinje da mu pomaže oko oca, dok biva i sve zabrinutija hoće li joj disleksični suprug položiti obavezni državni ispit iz poznavanja ustava Republike Hrvatske. Uplašena da joj muž neće proći (a time i izgubiti posao), ona moli profesora da mu pomogne na šta ovaj pristaje. Mogu li brojne floskule ustava države pronaći kakve temelje u surovoj realnosti i dalje vidno narušenog zdravlja od bolesti prošlosti, nagrižene netrpeljivošću i snažnim predrasudama svih vrsta?
Navedeni zamajac priče lako bi mogao da sklizne u jeftini propagandni film, ili pretenciozno isprazno ostvarenje kakvo smo imali prilike da gledamo niz puta u poslednje više od dve decenije, kada su u pitanju filmovi iz regiona. Ali, u takvu zamku svakako ne bi mogao da upadne jedan Rajko Grlić, pre svega zbog svog ozbiljnog pristupa scenariju, istina danas sve ređom pojavom i u najširem kontekstu. Njegov rad u poslednjih deset godina obeležava izuzetna saradnja sa Antom Tomićem, koji je od uspešnog pisca prerastao i u vrsnog scenaristu, a čemu najbolje svedoči briljantnost ovog predloška. Sam Grlić ističe da je on stara škola, ali teško bi se reklo sa naših prostora, barem ne od kasnih 1960-ih. Za razliku od čestog slučaja kod nas (a čini se i u susedstvima) da se piše jedna-dve verzije scenarija, što se kasnije još jednom malo dotera (pošto se pretpostavljaju improvizacije na snimanju, pa onda i u montaži), a godine rada na projektu zapravo prolaze na prikupljanju finansija (tj. čekanju rezultata konkursa), tandemu Tomić-Grlić normalno je da se film piše u rasponu od 2-3 godine, ako je potrebno dosegne i dvocifren broj verzija scenarija kojima se permanentno unapređuju likovi, zateže priča i prečišćava dijalog (karakteristično za holivudski tretman scenaristike). A u konačnici to bi značilo: da se zna ko je protagonista i da nosioci radnje imaju svoju pozadinsku priču, zaposlenje i ciljeve – ambicije (koju ćemo mi kao gledaoci videti ili čuti!), motivaciju, svoj jezik – način ophođena, vrline i mane, te sama priča neophodnu strukturu kroz jasno prikazane prepreke na putu promeni karaktera barem protagoniste. Kada se tome pridoda ovaploćenje paradoksa, odnosno spajanje kontradikcija u likovima, što dok oponaša stvarnost punu istog, sa druge strane rezultira stalnim dramskim sukobom (na najbolji način prikazano kroz protagonistu – iako podobni patriota, zbog svoje seksualne orijentacije ispašta još od mladosti od oca, a koji opet, ironično, na kraju svog života potpuno bespomoćan dospeva u ruke sina), te urgentnost koja uslovljava dinamiku radnje (npr. rok za polaganje ispita iz poznavanja Ustava), približavamo se Aristotelovim temeljima drame najbolje otelotvorenih kroz tzv. klasičnu holivudsku dramaturgiju, zahvaljujući kojoj je Holivud nekada i bio toliko sveopšte voljen (da je ona izostala, svaki marketing bio bi kratkog daha). Stoga nimalo nije slučajno što Grlić živi i u SAD, gde i predaje na univerzitetu.
Ustav je izvrstan primer uspelog, kako bi Amerikanci rekli – filma vođenog karakterima (character driven), pristupa koji se obično u Evropi tumači kao onaj koji pretpostavlja nedefinisane, nejasne likove bez cilja, neretko i luzere koji bi trebalo da budu žrtve kakvog posrnulog društva, od kojeg isto tako obično vidimo samo blede konture. No, Tomić i Grlić dobro znaju šta zaista znači kreirati karaktere, da likovima treba pristupiti sa respektom ukoliko se želi da oni na platnu postanu punokrvni, da je priču potrebno ispoštovati kroz osnovne zakonitosti pripovedanja, jer sve to skupa publika instinktivno priželjkuje, te da su i likovi i priča samo generisani iz stvarnost (njena refleksija), a ne kopija iste u kojoj tako često gledamo aktere kao puke marionete autora – beživotne simbole sa kojima se manipuliše u službi iznošenja privatnih stanovišta.
Sa tako čvrsto postavljenim predloškom u kojem je funkcionalnost prioritet, i glumačka podela prirodno pruža ubedljive uloge, a konkretno ovde tumač glavne role Nebojša Glogovac, već sa nizom respektabilnih karakternih uloga iza sebe, ostvario je i onu nezaboravnu, koja po autentičnosti izvedbe jednog toliko složenog zahvata teško da se može ponoviti kako kod nas, tako i u okruženju. Elegantna i ekonomična, sigurna i istančana režija Grlića evocira najbolje od Daglasa Sirka ili Rajner Vernera Fasbindera, a imajući u vidu njegov opus, možda bi se čak pre mogao dovesti u poređenje sa vinom, nego li većinom danas manje ili više aktivnih autora koji su formirali svoj slikopis u bivšoj nam zemlji, a najupečatljivija su im ostvarenja ostala ona rana.
Konačno, iz ove produkciono veoma svedene kamerne priče između praktično tri lika može se mnogo naučiti kako se inteligentnim pristupom (uz istina zavidnu veštinu, jer sve navedeno, iz aspekta filmske dramaturgije, mora da izgleda organski, a ne konstruisano!) jednim malim filmom može toliko toga velikog reći... i osetiti, a pobuđene emocije su ono što garantuje dugotrajnost jednom delu. Grlićev Ustav je krajnje iskren, i radikalan, i suptilan, težak ali i topao, a u završnici nadasve human. Nakon projekcije, jedan prijatelj režiser mi je rekao kako je film odlično urađen, samo mu je zasmetao politički korektan kraj (koji ga je pokolebao po pitanju hrabrosti samog autora), jer u realnosti on ne vidi mogućnost promene odnosa prikazanih u filmu. No, to i jeste osnova filmske magije čija stvarnost nije ekvivalent životnoj realnosti. Politička korektnost tiče se politikantskog filma, a ovde se radi o autorskoj etici koja duguje kako svojim likovima, tako i publici – reprezentu društva, pružanje šanse promeni, odnosno prevazilaženju problema, tj. tračak nade. Takvo poentiranje u ovako direktnoj, bolnoj priči pre je eksces na našim prostorima, nego li očekivani kraj. Grlić i Tomić očigledno znaju preduslov univerzalnosti priče koje opstaju, jer nam prikazuju problem(e), a potom nude i etičko (raz)rešenje (poput bajki ili mitova), i nikako ne podležu onom lakšem putu – ostajanju na prvom nivou puke mimikrije života. Sa takvim formalnim pristupom, univerzalno zaista može da dopre do najšireg auditorijuma, dok lokalni elementi inkorporirani u teksturu samo čine delo rezonantnijim (u filmskom svetu to bi se moglo čitati i kao mogućnost rimejkovanja u bilo kojoj sredini koja se susreće sa sličnim problemima, a kojih, nažalost, ima više nego dovoljno).
Hrvatski mediji su sa punim pravom najavili Ustav kao najočekivaniji film godine u matičnoj zemlji, a premijere u regionu se očekuju u oktobru i novembru. Već za 14. septembar je najavljen na 9. Leskovačkom internacionalnom festivalu filmske režije – LIFFE.
Ostaje nam još samo da vidimo koliko će se šira publika izboriti sa svojim predrasudama kada čuje o čemu se radi u filmu, te se i odlučiti na odlazak u bioskop. Takođe, čini se i nepravednim podgrevati očekivanja te iste publike kroz pripisivanje atributa komedije (kako se to može pronaći na internetu), kao uostalom i prilično nam bliske, zvučne izvanfilmske kategorizacije tragikomedija. Najbliže, reč je o jednoj rasnoj melodrami, koja po težini – načinu izvedbe delikatnog temata koji obrađuje, ne samo da predstavlja najzreliji Grlićev uradak, već bi se isti mogao smestiti u sam vrh produkcije čitavog regiona u poslednje dve i po decenije. Konačno, čini se najadekvatnijim za zaključni komentar poslužiti se naslovom upravo Grlićevog pozicionirajućeg filma - Bravo maestro!
Na kraju, iako u krnjem izdanju, montrealski Festival jeste napunio svojih zavidnih 40 godina, a u žiriju jubilarnog izdanja bio je i Goran Marković, od svih naših aktuelnih autora po kvalitetu verovatno i najpostojanijeg opusa ukupno uzev (kao i Grlić u Hrvatskoj). Treba podsetiti i da je Marković i jedan od najuspešnijih autora istorije ove prestižne manifestacije - do ove godine i jedini dobitnik Grand Prix Amerike sa naših prostora za Kordon (2003), te dve nagrade za režiju - Urnebesne tragedije (1995) i Turneje (2008).
- - - - -
Ustav Republike Hrvatske (The Constitution, Hrvatska, Češka, UK, Slovenija, Makedonija)
Režija: Rajko Grlić, scenario: Ante Tomić & Rajko Grlić, uloge: Nebojša Glogovac, Dejan Aćimović, Ksenija Marinković, Božidar Smiljanić...
*Foto: Saša Huzjak
