Umetnicima ostaju mrvice

Filmski i muzički stvaraoci su nezadovoljni iznosom novca koji dobijaju od emitovanja ili prodaje svojih dela – međutim, nema jedinstvenog stava o tome šta bi mogao da bude uzrok ovog problema.

Piše: Branislava Lovre

Niko ne poriče da je teško živeti kao autor u Srbiji, posebno ako se oslanjate na autorska prava kao izvor zarade.

Za celu 2011. godinu muzički autori su u proseku zaradili oko 300 evra od autorskih prava. Ukupna suma koju su emiteri uplatili SOKOJ-u, državnoj agenciji nadležnoj za autorska prava u muzici, iznosila je oko 450.000 evra.

Dok autori poput filmskih režisera i muzičara preživljavaju sa malim finansijskim prilivima od ustupljenih prava, mnogi filmski distributeri su na ivici bankrota zbog piratskih izdanja, koja utiču na prodaju ulaznica u bioskopima.

Činjenica da je Zakon o autorskom i srodnim pravima iz 2009. konačno postao obavezujuć pre nekoliko meseci nije mnogo pomogla autorima po pitanju preživljavanja od prodaje njihovih dela. SOKOJ izdvaja slabu primenu zakona kao ključni problem. Oni kažu da nema dovoljno podrške državnih institucija, kao što su policija, sudovi, Kancelarija za intelektualnu svojinu, i Republička radiodifuzna agencija, kako bi se pospešila primena zakona.

Malim koracima napred

Mnogi autori se sećaju tržišta tokom 90-ih kao perioda najgorih kršenja autorskih prava u 20. veku.

Televizijske i radio stanice su tada rutinski koristile filmove i muziku bez naplaćivanja ikakve kompenzacije, dok su piratska izdanja domaćih i stranih autora preplavile ulice.

Režiser Darko Bajić kaže da situacija nije bila mnogo bolja ni pre nekoliko godina. “Mnogo mojih filmova je emitovano na raznim nacionalnim i privatnim televizijama – ukupno oko 150 emitovanja, a ja nisam za to dobio ni dinara od njih”, požalio se.

Tokom ovog perioda, srpski zakon je u teoriji regulisao oblast autorskih prava, ali je veliki deo tržišta ostao van njegovog pravnog domašaja. Naime, prvi zakon o autorskim pravima je usvojen u Jugoslaviji 1929, a menjan je i usklađivan nekoliko puta – 1946, 1957, 1968, 1978, 1998. i 2005.

Poslednji zakon je usvojen 2009. i kasnije je usklađen sa evropskom regulacijom i Sporazumom o trgovinskim aspektima prava intelektualne svojine.

Autori se slažu da je situacija u vezi sa autorskim pravima bolja nego što je bila tokom haotičnih 90-ih, ali da novac koji zarađuju od svog rada još nije dovoljan da bi se od njega živelo.

Dok muzički stvaraoci tvrde da obračuni koje vrši državna institucija za sprovođenje autorskih prava, SOKOJ, nisu tačni, kao i da se novac ne raspoređuje pravedno, filmadžije se žale da ne postoji nikakva institucija koja nadgleda autorska prava u oblasti filma, tako da se njihovi filmovi i dalje ilegalno kopiraju i emituju.

Bajić kaže da u Zakonu o autorskim pravima još ima mnogo mana, imajući u vidu da televizijske stanice i dalje emituju filmove bez plaćanja nadoknade autorima.

„To je apsurdno“, kaže Bajić, koji je i predsednik Upravnog odbora Filmskog centra Srbije, državne instutucije u čiju nadležnost spada filmska industrija.

Bajić kaže da je filmadžijama potrebna institucija poput SOKOJ-a koja bi se bavila nadgledanje autorskih prava u oblasti filma.

“Udruženje filmskih režisera koje je ponovo osnovano pre tri godine je na putu da oformi takvu instituciju, a to bi zaštitilo autorska prava filmskih stvaralaca, kao što to SOKOJ čini za muzičare“, primetio je Bajić.

Pirati vladaju

Jedan od najvećih problema srpskih producenata i distributera je cvetajuće piratsko tržište koje stoji između njihovih filmova i profita koji bi trebalo da od njih ostvaruju.

Ivana Kostić iz Delijuma, kompanije koja se bavi filmskom distribucijom, kaže da piraterija dovodi mnoge distributere do bankrota.

„Obe kompanije u kojima sam nekada radila, Sinears i Bandur film, više ne rade. Piraterija obesmišljava sve što filmski stvaraoci rade i rezultati su poražavajući i za distributere i kao i bioskope“, kaže ona.

Ivana Kostić je dodala da je "Montevideo", snimljen 2010 kao blokbaster za srpsko tržište, izgubio puno od svoje publike zahvaljujući piratskom izdanju filma.
Montevideo je imao više od 500.000 gledalaca u bioskopima. „Ali film bi imao oko 800.000 gledalaca da nije bilo piratskog tržišta“, pretpostavila je ona.
„Kada izađe piratsko izdanje mi smo nemoćni. Ne možemo ništa da uradimo. To se širi kao šumski požar“, dodala je Ivana Kostić.

Maja Miloš, mlada filmska režiserka koja je nagrađena za film "Klip", kaže da je pojavljivanje novih filmova na internetu neizbežno.

„Mi u Srbiji smo navikli na pirateriju“, kaže ona.

„Navikli smo se na nju tokom devedesetih kada smo gledali najnovije filmove na televiziji i kada smo mogli da kupimo piratska izdanja ispred Studentskog kulturnog centra. To je bio jedini način da ostanemo u kontaktu sa svetom. Mislim da su Srbi navikli da dolaze do filma ili muzike na taj način“, dodala je Maja Miloš.

Ona strahuje da mnogi mladi ljudi danas ne idu u bioskope tako često zbog toga  što su odrasli gledajući piratska izdanja na DVD-u.

Nema dovoljno promocije kulturnih dogadjaja u medijima koja bi omogućila mlađim generacijama da steknu naviku odlaska u bioskope.

Đorđe Kaćanski, filmski urednik Kulturnog centra Novi Sad, kaže da je obnavljanje bioskopske mreže važno za razvoj bioskopa kao i za autorska prava.

Kaćanski koji je i urednik nezavisnog filmskog festivala Euro In Film, koji se održava svakog decembra u Novom Sadu, kaže da nije lako sastaviti dobar program festivala zbog troškova autorskih prava – međutim, autorima mora da se plati.

”Moramo da budemo vešti kako bi zadržali dobar filmski program na festivalu, i kako bi ispoštovali sva autorska prava. Ali moramo da poštujemo ta prava jer samo ako to činimo, mi uvažavamo svoju profesiju,” rekao je on.

Uradi sam?

Iako postoji institucija koja se bavi nadgledanjem njihovih autorskih prava i distribuiranjem novca, muzički autori tvrde da je raspoređivanje novca nepravedno, i da emiteri prikazuju lažne podatke na osnovu kojih se vrše obračuni.

Žarko Kovačević iz benda SARS, koji se proslavio hitom „Buđav lebac“ kaže da zakon mora da se izmeni tako da autori i muzičari zarade više novca od autorskih prava.

On se priseća kako su za svoj hit iz 2009 zaradili 16,5 dinara za celu godinu.

“Ljudi su čuli da smo primili famoznih 16,5 dinara te prve godine, pošto smo snimili album” rekao je Kovačević.

„To je bio šamar za nas, uvreda za našu inteligenciju, i to nas je osvestilo kakva je situacija u celoj Srbiji“, dodao je Kovačević.

„Kada smo pitali SOKOJ kako je to moguće, odgovorili su da možemo da lično obiđemo sve medije, i sami proverimo, kao i da posle pošaljemo njima podatke. Ako to ja treba da uradim za bend, onda šta je posao SOKOJ-a?“, upitao je Kovačević.

Njegov brat Dragan Kovačević, koji je napisao tekstove za većinu tekstova sa prvog albuma benda, u međuvremenu je odustao od SOKOJ-a i sada brani svoja prava individualno.

Žarko Kovačević veruje da je individualna zaštita autorskih prava trenutno jedini način, iako oduzima puno vremena.

„Kada bi svaki autor odlučio da individualno štiti njegova ili njena prava, to bi pokazalo kakva je zaista situacija u autorskim pravima i njihovoj zaštiti“, rekao je on.

„Ovo je jedino rešenje dok se nešto radikalno ne desi i situacija se ne poboljša“, zaključio je.

Slavko iz benda Zbogom Brus Li takođe kaže da je prikupljanje novca od autorskih prava nepravedno; neki autori dobijaju više nego što zaslužuju dok drugi dobijaju manje.

„Mediji ne dostavljaju ispravne programske košuljice SOKOJ-u, niti on plaća umetnike kako valja“, kaže on i dodaje da je nelogično da u nekim godinama kada su se njihove pesme puno puštale, bend dobije mnogo manje novca nego u drugim godinama, kada nisu dobijali toliko puno prostora na radiju i televiziji.

U SOKOJ-u kaže da svaki nezadovoljni autor ima pristup programskim košuljicama, koje su osnovni dokument koji SOKOJ koristi da izračuna honorar po osnovu autorskih prava.

„Od desetine hiljada autora i vlasnika autorskih prava, uvek će biti onih koji nisu zadovoljni, ali uzrok njihovog nezadovoljstva ne treba da se traži u SOKOJ-u“, kaže Marija Cvijanović iz SOKOJ-a.

„Zakon je dobar, problem je njegovo sprovođenje u praksi“, ona dodaje. „Bolja implementacija zakona u praksi zahteva veću podršku državnih institucija“.

Tekst je deo produkcije projekta “Balkanska inicijativa za saradnju, razmenu i razvoj kulture (BICCED)”, koji realizuje BIRN. SEEcult.org je jedan od partnera projekta, koji finansira Švajcarski program za kulturu na Zapadnom Balkanu - SCP.