Poslednje pesme Šimborske
Poslednje pesme nobelovke Vislave Šimborske (1923-2012), sakupljene u knjizi “Dovoljno”, objavljene su na srpskom jeziku samo mesec dana nakon izlaska na poljskom, a to je ujedno i prvi prevod te knjige u svetu.
Tu knjigu, u izdanju KOV iz Vršca, predstaviće 25. jula u galeriji Artget Kulturnog centra Beograda Nenad Milošević i prevodilac Biserka Rajčić.
Između životne mudrosti i lucidnog, britkog humora, pesme Šimborske su svedočanstvo o našem svetu pročišćeno od natruha svakodnevice, ideologije i angažmana. Šimborska se u testamentarnom rukopisu, kako je naveo izdavač, ne oprašta od sveta, ovde nema suvišne patetike niti obračunavanja sa sobom, kao što nema ni prosvetiteljskih namera.
Pesnikinja je videla sve ono lepo i strašno što je prethodni vek ostavio u nasleđe ovom, i zna da je pet prstiju “sasvim dovoljno/ da se napiše Mein Kampf/ ili Čiča Tomina koliba”.
Otuda u poslednjim pesmama Šimborske ima razumevanja za ljudske nesavršenosti i pune su svesti o tome da je ljudska priroda teško promenljiva. Ali, u njima ima i mladalačke drskosti, uzvišenog prkosa nekog ko je prozreo zamke sveta i ko im je doskočio: “Volim mape, jer lažu./ Jer ne dopuštaju pristup nasrtljivoj istini./ Jer su velikodušne, s prostodušnim humorom/ rasprostiru mi na stolu svet/ ne s ovog sveta”.
Vislava Šimborska (Wislawa Szymborska), dobitnica Nobelove nagrade za književnost 1996. godine, preminula je 1. februara 2012. u 89. godini.
Rođena 2. jula 1923. godine u zapadnoj Poljskoj, Šimborska je od 1931. godine živela u Krakovu, gde je studirala poljsku književnost i sociologiju.
Šimborska je u poeziji koristila ironiju, paradoks, kontradikciju, nedorečenost... kako bi oslikala filozofske teme i interesovanja.
Debitovala je 1945. poemom “Szukam slowa" (Tražim reč) u dnevnom listu "Dziennik Polski".
Od 1953. do 1981. godine radila je kao urednica i kolumnistkinja književnog nedeljnika "Zycie Literackie", u kojem je objavljen i serijal njenih eseja “Neobavezna lektira” koji je kasnije dopunjen i objavljen u dodatku lista "Gazeta Wyborcza", a nekoliko puta je izdavan i u formi knjige.
Šimborska je objavila od početka 50-ih godina 20. veka i petnaestak zbirki poezije, koje su prevođene na niz svetskih jezika, uključujući i srpsko-hrvatski. Takođe, zastupljena je u mnogim izdanjima antologija poljske poezije.
I sama se bavila prevođenjem, posebno sa francuskog jezika.
Nobelova nagrada dodeljena joj je za “poeziju koja ironičnom preciznošću dozvoljava da istorijski i biološki kontekst dođe do izražaja u delovima ljudske realnosti”.
Osim Nobelove nagrade za književnost, dobitnica je još niza priznanja, uključujući Geteovu (1991) i Herderovu (1995), kao i nagradu Poljskog Pen centra (1996).
(SEEcult.org)