Marina Abramović predstavila memoare u Budvi

Umetnica Marina Abramović izazvala je ogromno interesovanje 28. jula na predstavljanju svoje knjige memoara “Walk Through Walls” (Hod kroz zidove) u Budvi, opisujući život od najranijih dana detinjstva do puta ka svetskoj slavi, kao i razna iskušenja, strahove i snagu koju je godinama sticala u istrajavanju da afirmiše umetnost performansa i ujedno, kako je navela, ispuni misiju podizanja svesti ljudi, jer je to “jedini način da se uradi nešto pozitivno i humano”.

“Lako je ljude ponižavati, ali kad se svest podigne prestaće ratovi”, rekla je Marina Abramović na promociji svoje knjige memoara, koju je na prostoru između crkava u Starom gradu moderirao istoričar umetnosti Petar Ćuković, a organizovao je Dukley European Art Community, na čelu sa ruskim galeristom, kolekcionarom i publicistom Maratom Gelmanom.

Abramovićeva se nije posebno osvrtala na projekat transformacije bivše fabrike frižidera “Obod” na Cetinju u multimedijalni umetnički centar (MOCCAC), koji je pompezno najavljen pre pet godina, kada je poslednji put boravila u Crnoj Gori, već se tokom jednočasovnog događaja, kojem su prisustvovali i ministar kulture Crne Gore Janko Ljumović i gradonačelnici Cetinja i Budve Aleksandar Bogdanović i Dragan Krapović, fokusirala na osnovne teme koje je predstavila i u knjizi “Walk Through Walls”, objavljenoj 2016. godine na engleskom jeziku u izdanju Crown Archetype.

Ponovila je navode o svom teškom detinjstvu i posebno nedostatku emotivnosti majke Danice, kao i o njenoj “vojnoj disciplini” koja joj je pomogla kasnije u karijeri tokom koje je postala jedna od najvećih i najuticajnijih zvezda svetske umetničke scene.

“Ta me disciplina i sada odlikuje, zbog nje sam stigla dovde”, rekla je Abramovićeva, navodeći i da je kasnije, čitajući majčine dnevnike, shvatila da je i ona sama bila nesrećna i da ju je zato strogo i vaspitavala i lišavala poljubaca da je, kako je govorila, ne bi razmazila.

Knjigu memoara, u kojoj se posebno osvrće i na život i saradnju sa Ulajem po odlasku iz Beograda 70-ih, Abramovićeva je, kako je navela, posvetila “i prijateljima i neprijateljima”.

“Toliko su prijatelji postali neprijatelji, a neprijatelji - prijatelji. Nikoga nisam izostavila”, rekla je ona, navodeći da je memoare, u kojima ima i političke nekorektnosti, ljubavi, razočaranja, umetnosti, sećanja na vreme koje je provela sa Aboridžinima.., napisala kao “priču svog života koja će biti razumljiva što široj publici”.

“Namenila sam je svima kako bi mnogi mogli da shvate da život umetnika ima mnogo slojeva”, rekla je Marina Abramović.

Posebno je govorila i o umetnosti performansa i njegovoj transformativnoj moći, navodeći da je umetnička kritika nije štedela od početka karijere, ali da je 45 godina kasnije, tokom kojih je morala da veruje u sebe i kada niko drugi u nju nije verovao, performans postao mejnstrim.

Povodom retrospektivne izložbe “Umetnik je prisutan” 2010. godine u Muzeju moderne umetnosti (MoMA) u Njujorku i istoimenog tromesečnog performansa, kojim je privukla više od 750.000 ljudi, Abramovićeva je rekla da je tu priliku videla kao ogromnu šansu da pokaže najširoj publici da performans ima transformativnu moć.

“Kada gledate čoveka u oči, otvara se cela duša. Oči su vrata duše. Moja energija se tu promenila”, rekla je Abramovićeva, koja je tri meseca u MoMA sedela ćuteći naspram ljudi koji su se smenjivali u različitim intervalima, gledajući umetnicu netremice u oči.

Ponovivši da je taj performans bio izuzetno naporan i da se za njega pripremala godinu dana, što je pokazala i u istoimenom dokumentarnom filmu, Marina Abramović je rekla i da je u očima ljudi koji su učestvovali u tom radu videla i ogromnu tugu, samoću, bol, nesreću… te mogućnost razmene “čiste energije” i “neke posebne duhovnosti”.

“Tamo sam sedela ranjiva i kada sam sa te stolice konačno ustala, bila sam drugi čovek. Tu se dešavala neka posebna duhovnost, kao da je čista energija izlazila i povezivala mene i publiku…”, rekla je Abramovićeva, koja je za materijalno bogatstvo navela da je izraz užasne samoće, a ne sreće, kako se obično smatra.

I Petar Ćuković je, osvrćući se na knjigu “Walk Through Walls”, ukazao na protivurečnosti koje obeležavaju umetničin život i rad.

“Iako svi mislimo da je Marina čvrsta kao stena, i ovde se vidi da je kao kap vode krhka, i da je sazdana od naizgled protivrečnosti. Sve je to zajedno izgradilo i njenu ličnost, i njenu umetnost”, rekao je Ćuković, posebno ukazujući na umetničin opis boravka u Indiji posle napornog rada i njen susret sa okeanom koji je zapravo metafora i njenog lika, i dela.

Susret sa Marinom Abramović prvobitno je bio planiran u Kotoru, ali je zbog velikog interesovanja premešten u Budvu. Gostovanje vetske zvezde performansa organizovala je Dukley European Art Community, uz podršku Stratex grupe i Turističke organizacije Budva.

Rođena 1946. godine u Beogradu, gde je i započela umetničku karijeru u grupi šestoro umetnika okupljenih oko Studentskog kulturnog centra (Dragoljub Raša Todosijević, Zoran Popović, Era Milivojević, Neša Paripović i Gergelj Urkom), Marina Abramović je napustila rodni Beograd i bivšu Jugoslaviju sredinom 70-ih, a u međuvremenu je ostvarila jednu od najuspešnijih karijera na svetskoj sceni.

Abramovićeva od 2010. godine ima i državljanstvo Crne Gore, a 2012. godine uručeno joj je i najviše crnogorsko državno priznanje - Trinaestojulska nagrada za životno delo, koju je nazvala najvažnijom u životu i potvrdom da je “priznata za životno delo u sopstvenoj zemlji”.

Tadašnji predsednik Skupštine Crne Gore Ranko Krivokapić, koji joj je i uručio tu nagradu, rekao je da je ime Marine Abramović “veće od imena Crne Gore”.

Crnogorski zvaničnici tada su bili potvrdili plan o realizaciji projekta MACCOC (Marina Abramović Community Center Obod Cetinje) na Cetinju, koji je trebalo da pretvori bivšu fabriku “Obod” u internacionalni multimedijalni umetnički centar, ali i da doprinese ekonomskom razvoju crnogorske prestonice i cele zemlje povećanjem zaposlenosti i stranih investicija. Taj projekat predstavljen je 2011. godine u crnogorskom paviljonu na 54. Bijenalu umetnosti u Veneciji, ali je ostao nerealizovan.

Fabrika “Obod”, inače, bila je jedan od izlagačkih prostora petog Cetinjskog bijenala 2004. godine, na kojem je učestvovala i Marina Abramović, a održano je pod nazivom "Love it or Leave it" (Voli ili ostavi), pod umetničkim vođstvom nemačkog kustosa Renea Bloka (Bloch).

Abramovićeva je učestvovala na petom Cetinjskom bijenalu iako je ranije izjavila da više neće izlagati u Crnoj Gori, nakon što je otkazano njeno učešće u Jugoslovenskom paviljonu na Bijenalu umetnosti u Veneciji 1997. godine.

Ona je ipak učestvovala na 47. Bijenalu u Veneciji, i to na centralnoj izložbi - na poziv tadašnjeg umetničkog direktora Đermana Ćelantea (Germano Celante), a za rad “Balkanski barok” (Balkan Baroque) dobila je Zlatnog lava. Umesto nje, Srbiju i Crnu Goru predstavljao je u Veneciji crnogorski umetnik Vojo Stanić.

Slavna umetnica izgladila je odnose sa Crnom Gorom osam godina kasnije, nakon što je dobila pismo izvinjenja od tadašnje crnogorske ministarke kulture Vesne Kilibarde.

*Foto: Fb - Marat Guelman

(SEEcult.org)