NEMANJA MATE ĐORĐEVIĆ, DEKOLAŽ KAO ARHIV JUNAKA SOPSTVENIH KOMPOZICIJA

Nagradna izložba Nemanje Mate Đorđevića (1983) iz Fonda Vladimira Veličkovića dogodila se na prelazu 2010. u 2011. godinu, u beogradskoj galeriji Haos. Baš njegov portfolio, među drugima, pored ostalih uvaženih članova, izabrao je sam gospodin Veličković, sada te daleke 2009. godine. Hrpu nepravilno složenih, od grafita umašćenih crteža, rađenih i dorađivanih, sakupljenih u jednu tvrdu koricu, doneo je Mate, pomišljajući da je i ovaj, još jedan unapred završeni konkurs. Kada je saznao da će za godinu dana imati samostalnu izložbu, i da će novčanim delom nagrade, olakšati barem jedan deo produkcijskog rada, sa radom, nije stao.

   Gnostik i raspadanje, 200x150 cm, ulje na platnu, 2012.

Priznanje je došlo onda kada su na njega svi bili zaboravili, kada njegov trud nije vredeo. Da bi opravdao ukazano poverenje, emocije su diktirale užurbani tempo, koji je tvorio posve nove artističke postupke, formatirane u vidu crteža i dekolaža. Od tada pamtimo njegovo ime, i još jedna vrata, za njega se otvaraju. No, njegovi radovi kao eksponenti u gradskim galerijama nisu mogli da se vide, kao ni novi angažmani koje će beležiti u svom rezimeu. Tako je proteklo još neko vreme.

- Kako se osećao?

N.M.Đ: Usamljeno…imao sam mnoga iskustva i pre toga, koja su me više odredila kao čoveka, da ne kažem dublje. Imao sam osećaj da nemam biografiju, kao što bi rekao, živeo sam. Ima nečega tragičnog u aspektu lične istorije, koju poseduje svaki čovek. Po meni je i ta nagrada izazvala, stid. Svako predskazanje je samo po sebi rizično i smešno, ja sam se osećao strašno i pre i posle te nagrade. Izgubljeno. Naposletku teško se određujem prema sebi i stvarima koje mi se događaju. Posle toga su, ipak, počeli da se povlače određeni potezi, prema mom autorstvu.To ti je stvar koja je vezana za životnu akciju, u suštini stvari su se razvijale u izlagačkom smislu, ali mi se čini da su ljudi i dalje taj moj rad poznavali izdaleka…

    Gospodin K, 70x90 cm, tuš na papiru, 2012.

Crtež, kolažirani crtež, preciznije, urađen tušem, potom isecan, lepljen, komponovan katkada sa kakvim umetnutim segmentima različitih tekstura... segmenti koje dekomponuje iz svojih ranijih radova, postavlja u nove narativne tokove. Likovi u tom pseudodogađaju, banalizirani do gluposti, neka lica zgrožena, zure u raspolućena tela, raskrečene noge koje levitiraju u prostoru te opscene predstave. Tu je i on, sam autor, kao kakav radoznali dečak, smiren, ima sve odgovore, jer je ovaj san zapravo njegov. Želi, i drugi da saznaju o njemu, zato utiskuje svoju viziju i daje je na uvid, onome, koga želi spasiti od najnižih instikata. U prikazu negativne želje i pada, umetnik dočarava male neogotičke teatre apsurda, u kojima propagira magiju umesto medicine i lobanje i kosture umesto duhova. Kompleksno vreme u kome živi , zemlja čuda u kojoj se rodio i u kojoj stvara, navela ga je da veruje u drugačiju interpretaciju njegovih htenja, druge moguće ishode njegove životne kulture. No, desio se Cité i boravak u Parizu...

Kao da sam dospeo niotkuda. Samo sam posmatrao, ono što se vidi golim okom, kao I ono što se ne vidi najbolje. Hteo sam da se spasem od raznih klišea, i nalazio angažman u besmislenim šetnjama koje su trajale po ceo dan. Za mene je taj grad bio plemeniti kamen u baruštini civilizacije, ili ono što smatramo civilizacijom. Taman kada sam osećao najviše tu kitnjavost I vulgarnost u odlomcima svega I svugde, uhvatim sebe da sam počeo da se češem o grad, oslobađajući se svog svrabeža, lečio sam se Sioranovskom dosadom. U suštini ja sam na taj grad i tamo gledao izdaleka, a onda sam osetio neki metafizički strah, ničim izazvan, bez očiglednog spoljnog povoda, njegovo uporište je možda u činjenici da sam baš tu osetio čovekovu smrtnost, u odnosu - individue i jednog grada, megalopolisa. Sav sam se umanjio, naspram tih fasada...

     Prosjak, 200x180 cm, akril

Da budem pošten najviše mi se našao, gospodin Veličković, to je, zvučna istina, kako bi se reklo, doturao mi je papire, angažovano se, interesovao šta radim, intoniran odveć optimistički, bio je osenčen nekom brigom, za mladog čoveka, za razliku od cele jedne generacije intelektualaca, ogrezlih u sopstvenom samoljublju i tiraniji.

Gospodin Vladimir, jednostavan i pošten čovek, u osnovi kako sam ga ja doživeo. On je za mene važan kao osoba, u stalnoj težnji, da izvuče, najbolje od sebe. Taj uticaj koji sam ja osetio, je uticaj jedne velike ljudskosti. Dugujem mu mnogo. Njegovoj reakciji. Kada tako osetiš i vidiš nekakav ljudski kavalitet, to te usreći. Bilo je i nekog običnog sveta, koji mi se našao ali oni nisu sa anegdotske strane važni, niti su ikome poznati do meni, ali da se ne ogrešim, i pred put i uoči puta, kao i posle, svojom inicijativom i odnosom, prema mom senzibilitetu, izdvojila se Borka Božović, direktorka galerije Haos...

Zašto ti ovo pričam, meni je celo školovanje prošlo, kameno, kastrirali su me na svakom koraku…da bi ispuštao iz glasa samo jedan ton, beznačajan i odveć tup… al' ne bih o tome...

      Cionar, 70x90 cm, tuš na papiru

Gospodin Veličković me predložio za Nagradu pri Institutu Francuske Akademije umetnosti za slikarstvo. To je nagrada iz fonda same Akademije nauka i umetnosti, koja pomaže mlade stvaraoce raznih profila. To je nekako bila beskrupulozna počast, jer ja sam se uvek osećao kao lutalica, nataložen necenzurisanom maštom, i na moje sveopšte nepoverenje, moje ime je izglasano, i 21.novembra, čeka me dodela u Parizu.

- Mogućnosti, tamo i ovde?

N.M.Đ: Poređenje je nemoguće……sve je drugačije iako su jezgrovite stvari života, sudbine, ljudi - indentične sačinjene, od istog gliba. I hvala Bogu da je tako. Tamo u umetnosti ima više straha i besa, ali i ovde ga ima, ako hoćeš još preciznije, mislim da je na celom svetu zavladao jedan globalni idiotizam i ne vidim nikakvu nadu da će biti bolje...Meni se čini da sam, ja na kraju krajeva otišao iz znatiželje. Osećanje lepog i stvarnog je skoro nemoguće, ne znam koliko se slažeš sa tim, ali čovekov životinjski instinkt destrukcije je nadvladao sve. Kada gledaš svet spolja, on je živ, u svojoj vrevi, ali iznutra je jedan veliki zamor…stoga upravo taj zamor u materijalu se vidi i tamo i ovde. Sem u velikim muzejima, gde se nenametljivo sabereš….a onda izađeš na ulicu , zaviriš po galerijama - dinamitni diletantizam. Njima je moguće obezbediti više novca i sredstava, uloženih na raznoraznim nivoima i u procese koji vode do osetnih težina umetnika u društvu. Dok je ovde umetnik...švrlja kroz dane poput nekog izgladnelog, olindranog, lipsalog psa bez trotoara...mada je možda moja logika puna gorčine…

       Parazit, 200x150 cm, ulje na platnu, 2012.

- Da li umetnici prate trendove i izražavaju se na određeni način, zarad što boljeg komercijalnog plasmana dela? Takvi se odmah prepoznaju, da li si ih sretao?

N.M.Đ: Svet je pod stare dane nabacio kornjačin oklop, pretvorio oko u suptilno oružje, mrzovolje, lenjosti.

Kada stvari postanu isuviše podnošljive tada gube svrhu. Tačno je, ja jesam fatalista, i kao takav mogu da priznam da ta moja grudobolja koju nosim je mnogo bitnija u konstantnom preživljavanju, nego da me nema. Umetnost i smrt su kao spektakl, izjednačene, njihova prisutnost u literaturi, radovima, muzejskim postavkama, galerijama je zaprepašćujuće perverzna. I dalje je smrt deteta izjednačena sa smrću govečeta u klanici, ili atraktivnom postavkom stvari koje vise sa plafona... nema utehe… U svemu tome tvoje pitanje već u sebi poseduje odgovor.

Da preciziram, mene katkad više interesuje šta se dešava sa nekim kradenim slikama, nego šta se dešava na tržištu... jako puno stvari se ispucalo, za ovih par godina,većinom autori i fenomeni koji nisu imali kao bazu, svoju ličnu i samostalnu borbu. Postoji jedna vrsta fizičkog senzibiliteta vezanog za rad, koji ne robuje društvenom životu i razonodi a to, stavlja u tesnac kreativnost. A kada umetnik i kreacija tj. Ona i On ne žive kao jedno, ti se okrećeš stvarima koje mogu da poguraju priču, okrećeš se štaci, o tome je još i Gete pisao, jako davno. Takvih je najviše bilo oduvek, i tamo i ovde. Takve stvari se lako i sretnu i prepoznaju... ta opštost ih demaskira, izda.

      Prokletstvo i pol, 50x60 cm, tuš na papiru, 2012.

- Da li si uspevao svoje radove prodati, za koju cenu? Imaš li galeristu koji se zainteresovao za tvoj opus?

N.M.Đ: To je stvar koja je i dalje u procesu, ne mogu o tome sada… Ja nikad nisam bio tip po principu, upavo idem da nasrćem na galeriste i zidam karijeru… to se sve rešavalo, po sopstvenoj inerciji.

Da bi se dobilo nešto dobro mora da bude teško, to je nemoguće analizirati, prodajom, cenom…postoji uvek u tebi jedan nezavršeni komad života, koji nema ništa i sačinjen je od ničega ali postoji…to je za mene ambivalentno sa rečju opus, a potom onaj koji je hteo da trpi taj rad i proces, je onaj koji se i interesovao.

Bilo je galerija, ništa nije definitivno utanačeno, pa ne mogu da govorim o tome. Ali ukratko svi se žale na krizu, ulaganje u mlade je rizično…tu ima istine, ali i laži za malu decu. Činjenica je da vreme i okolnosti ništa ne uređuju, kad se to shvati, lako se odbaci bilo koji vid ugodnosti, pa čak i mišljenje o sebi ili svom radu, mada je za mene taj rad u stvari moje prvo, prvo lice.

    Rast, 50x60 cm, tuš na papiru, 2012.

Postoji neka vrsta kratkovidosti, koju poseduju galeristi.. to je nepobitno. Gledaju stvari iz fragmenata, zaslepljeni trivijom, kao i ceo svet, to je taj zastoj u evoluciji mentaliteta jednog vremena u kome smo mi, al to netreba da te obeshrabri, već naprotiv, učini da divlje režiš, kao prorok.

Na kraju krajeva možda uprkos svemu, to i bude suština našeg razumevanja. U tom smislu je neizbežan, podsticaj tih suprotnosti.

Verujem u varljivost mode, dužnik sam surovosti, i svoju gorčinu hirurški čistim, izdašnošću. Taj moj kalendar se opire, svim stručnostima i teorijama.

- A onda poziv za Bijenale crteža u Rijeci. Čini se da se sada otvara jedan novi put...

N.M.Đ: Ono što me je zateklo je poziv na učešće na ovogodišnjem Bijenalu crteža u Muzeju moderne i suvremene umjetnosti u Rijeci. A meni je crtež, kao što znaš, nemušti, skoro izgubljeni jezik u Fromovskom smislu. Trudim se da crtam sa pogledom bezvolje ili nesanice... uostalom, nekada uobražavam da su moji crteži živi. Za mene ima samo takvog crteža koji diše ili ne, oni koji se razmeću nekom paučinom i prašinom, ali nju ne stvara crtač, već sam crtež , kad se otrgne od tebe... Čini mi se da su moji crteži manje više zimski. Kao da su pravljeni u mraku, kada su dani kraći, kao nekakva zimska ravnodnevica, da upravo tako, ali u procesu sklapanja, mišljenju.

Nemanju ostavljamo u svom ateljeu, ovde, u njegovoj kući na Zvezdari. Pariz je u njegov rad doneo sve više kolorističkih partija, a manje dekolaža crnobelih slika. To su i dalje transponovana njegova snoviđenja, sa istim licima i objektima na rubu provalije iznad uzburkane vode realnosti. Zamrznute emocije, priče bez reči, tihi vapaji i prigušeni osmesi, na hartiji otiskuju varijetete životnih putanja. Primetne su i izvesne stilske mutacije svakako nastale usled konstantne potrage za novim ekspresivnim rešenjima. Otvorenog uma, širokog osmeha i još sa više volje, vraća se po zasluženu Nagradu, koja znači prepoznavanje i ohrabrenje za dalji profesionalni i intelektualni razvoj. Odlazi svestan, onoga što ima ovde, i onoga što ga čeka i za njega tek predstoji.

RAZGOVOR VODILA: Vladana Kosić, istoričarka umetnosti