• Search form

04.06.2018 | 14:27

Da mišljenje opet uđe u modu

Da mišljenje opet uđe u modu

Kompleksni istorijski događaji širom sveta 1968. godine, kriza oba bloka, globalno nezadovoljstvo prve posleratne visokoobrazovane generacije mladih na univerzitetima, mesto žena u studentskom buntu i značaj kulture i umetnosti u tom kontekstu, kao i razlike stanja duha u društvu u rasponu od pola veka, neke su od tema o kojima je 3. juna bilo reči u Centru za kulturnu dekontaminaciju, u ambijentu novootvorene izložbe Muzeja Jugoslavije “Kadriranje šezdeset osme”, koja sadrži niz nedovoljno poznatih i neistraženih dokumentarnih materijala o studentskom protestu u junu 1968. godine u Beogradu – jednom od najburnijih događaja u socijalističkoj Jugoslaviji.

Učesnici šezdesetosmaškog studentskog protesta u Beogradu, direktorka CZKD-a i dramaturškinja Borka Pavićević, univerzitetska profesorka i književnica Svetlana Slapšak i politikolog Dragomir Olujić Oluja, prisetili su se iz različitih uglova burne 1968. godine, koje je u širem prostornom i vremenskom okviru konteksutalizovao istoričar Hrvoje Klasić iz Zagreba, konstatujući da su predstavljali bljesak u kontinuitetu nacionalističkog političkog diskursa na ovim prostorima prisutnog ne samo u poslednjih 20 i kusur godina, već tokom čitavog proteklog veka.

Dok se 50-godišnjica 1968. godine mahom obeležava prigodnim sadržajima, uglavnom komemorativnog karaktera, primetni su, međutim, i pokušaji falsifikovanja istorijskih činjenica, pa je Klasić u tom kontekstu pomenuo i aktuelne osvrte u pojedinim beogradskim medijima kojima se sugeriše da su pariski studenti navodno bili za očuvanje kapitalizma, a samo beogradski za socijalizam. Takođe, primetno je i umanjivanje značaja 1968. godine. “Zanimljivo je da su se mnogi upregli da pokažu kako se ništa bitno nije dogodilo 1968”, rekao je Klasić.

U razgovoru koji je moderirao Krunoslav Stojaković iz Fondacije Roza Luksemburg (Rosa-Luxemburg Stiftung), koja je organizovala tu diskusiju, Klasić je ukazao na višestruke nivoe konteksta 1968. godine, odnosno 60-ih godina, kada su počeli događaji koji su kulminirali studentskim protestima.

Svet je, kako je podsetio Klasić, postao globalno selo, sa niz zajedničkih tema i katalizatora, uključujući Vijetnamski rat, nuklearnu trku... Rodile su se nove težnje u društvu – kako na Zapadu, gde su mladi želeli promenu postojećeg sistema, a većina ih je bila protiv kapitalizma, tako i u socijalizmu, gde mladi nisu bili protiv kapitalizma, ali jesu za promenu postojećeg sistema. U Beogradu su te težnje mahom bile u skladu sa socijalizmom koji se bar u teoriji propagirao u Jugoslaviji. Studentski protesti u različitim zemljama imali su i niz specifičnih zahteva i tema, npr. u Španiji su se bunili i protiv Frankove diktature.  

Evropa je bila prepuna mladih ljudi, a i sama Jugoslavija je bila treća zemlja u svetu po broju studenata po glavi stanovnika. Posebno ih je bilo mnogo u Beogradu, gde su bili i kampusi u kojima je živelo na hiljade mladih, obrazovanih, a nezadovoljnih ljudi.

Uz privredne reforme 60-ih, koje su zahtevale stručnjake, ali nije bilo posla, te političku situaciju, trebalo bi uzeti u obzir i veliki generacijski jaz u društvu – roditeljima pobunjenih studenata, rođenim 20-ih godina, nije bilo jasno šta njihova deca hoće, s obzirom na besplatno školovanje i razne socijalne pogodnosti u tadašnjem društvu.

„Kada govorimo o 1968, moramo gledati kontekst prostora i vremena ne očima iz 2018, ili nekoga iz Danske, već nekoga ko je živeo 1968“, rekao je Klasić.

Društveno-politički kontekst studentskog bunta dopunio je Dragomir Olujić Oluja, jedan od učesnika 1968, koji je podsetio da su oba bloka bila u krizi i tražila izlaz iz nje, kapitalističke zemlje počele su da uvode elemente socijalne države, a socijalističke elemente kapitalizma (privatna svojina, otpuštanja sa posla). U Jugoslaviji je tako 700.000 građana ostalo bez posla, od kojih nekoliko stotina hiljada izvezeno u inostranstvo, gde su postali gastarbajteri.

„Problemi na individalnom planu, psihologija, želje, zahtevi... bili su isti među studentima u Beogradu i, recimo, u Vašingotnu“, konstatovao je Olujić, ukazujući da se stanje „jednog sveta“ odražavalo i na hladni rat koji je tokom 60-ih podrazumevao koegzisteniju – aktivnu miroljubivu saradnju, uz sve nacionalne i protekcionističke mere.

U Beogradu je već od sredine 60-ih list „Student“ postao drugačiji – pisao je o situaciji u svetu koja je bila slična.

Iako su među studentima bile različite grupe – anarhisti, maoisti i drugi, družili su se se, pisali manifeste i samo čekali povod, rekao je Olujić, koji smatra i da je Josip Broz Tito, međutim, „u najboljem staljinističkom maniru odradio posao“. S tim se slozio i Klasić, ocenjujući Titov odgovor na studentski bunt kao „vrhunsko umeće manipulacije“.

Nakon Titovog rešenja kojim je većina studenata bila zadovoljna, protest je okončan, a samo na nekoliko fakulteta, uključujući Filozofski, nastavljen je još dve nedelje.

Iako su u protestima učestvovale i studentkinje, njihove kolege, prema rečima Svetlane Slapšak, nije zanimao feminizam.

„Osim Nebojše Popova, koji je imao razumevanja, prostora za feminzam nije bilo“, rekla je ona, dodajući da su se raspale čak i stare AFŽ-ovske veze. Najblaži stav, kako je rekla, bio je: „Sačekajte da završimo revoluciju, pa ćemo posle da se bavimo feminizmom“, a najradikalniji: „Pa šta se bunite?“, koji je odražavao isto nerazumevanje kakvo je sistem imao prema zahtevima studenata.

Ipak, kako je naglasila, mišljenje je ušlo u modu.

Mnogo se prevodilo, čitalo... Početkom 70-ih, kada je država dala neke poklone studentskom pokretu, poput Studentskog kulturnog centra (SKC), desila se velika promena. Dunja Blažević u SKC-u i Žarana Papić u SIC-u (Studentski informacioni centar) - iako obe deca nomenklature i povlašćene, otvorile su vrata za feministkinje. „Dolazila je Vesna Pešić, stare žene iz AFŽ-a... Teme su bile u ogronom rasponu - od homoseksualnosti, do visoke teorije, ženskog pisma, drugosti, trećosti“, rekla je Svetlana Slapšak, ukazujući i na jugoslovenski karakter feminizma u bivšoj državi, kao i na njegov antiratni karakter, koji je demonstriran i potpisivanjem manifesta u Dubrovniku početkom 90-ih.

Svetlana Slapšak ukazala je da to doba karakterišu i društvene promene koje su donele potrošački mentalitet, uvoz, totalno obilje, a komunisti su ih uspešno iskoristili. Uvezen je, kako je dodala, i zapadni tip žene, koji je značio da, osim toga što su politički aktivne, radnice i majke, Jugoslovenke treba da budu i seksualni simboli.

U tom smislu komunizam je iskoristo i mogućnosti pornografije, prisutne i u štampi, ali i na državnoj televiziji u kasne sate. I intelektualci su pisali u korist pornografije – Igor Mandić je, na primer, pitao zašto jugoslovenske žene ne iskoriste to što su lepe i svoje pravo da budu seksualni objekat, rekla je Svetlana Slapšak.

Marginalizovanje žena u studentskom pokretu, međutim, nije bilo izolovan slučaj u Jugoslaviji, već je slično bilo i u Francuskoj, recimo. „Hajde, idi skuvaj kafu“, bila je najčešće njihova uloga, rekla je Svetlana Slapšak, konstatujući da je „stvar u velikoj meri bila međunarodna“.

Borka Pavićević, takođe jedna od učesnica 1968, ukazala je na značaj kulture i umetničkog sveta na politizaciju među mladima u to vreme, kao i na obrnut proces.

„Bila je tada kritika svega postojećeg, u duhu ranog Marksa... Stid je već bila revolucija, a ko se danas stidi? Mi smo se tada stideli zato što je svet nepravdan“, rekla je Borka Pavićević, ukazujući da je u to vreme počelo i samoorganizovanje u pozorištu.

„1968. godina za mene je pobuna koja je bila javna, jer nije bilo kružoka, kafana, pričanja od uveta do uveta. Bila je to samoartikulacija ljudi koji su naučili da govore javno“, konstatovala je Borka Pavićević, navodeći za sebe da je oduvek htela da bude provokator i da je to sastavni deo umetnosti i politike. U to vreme, kako je dodala još uvek je bilo u modi i otići u zatvor zbog svojih ubeđenja.

U modu je, kako je dodala Svetlana Slapšak, pre svega ušlo mišljenje i ostalo tu sve do početka ratova 90-ih.

„Bilo je to doba polemika, a ne pljuvanja po Fejsbuku“, rekla je ona.

Danas, međutim, kako je konstatovao Klasić, ostao je dominantan samo nacionlizam.

„Nacionalizam je dominantna perspektiva ne zadnjih 20 godina, već 100 godina... Nacionalizam je ovde uvek dominantan. Nije nastao ni sa Slobodanom Miloševićem, ni sa (Franjom) Tuđmanom, niti su nam ratovi uvezeni, niti su nas na njih naterali Amerikanci ili Rusi“, rekao je Klasić.

Klasić je ocenio i da zato danas nije više bitno šta političari misle o 1968. godini, nego šta mladi misle o nacionalizmu.

„Ništa neće konkretno promeniti negiranje Jasenovca, ili hvaljenje Draže Mihailovića, ali je pitanje da li bi ponovo to napravili. Ako negiraju zločine, šta su onda u budućnosti spremni da urade?“, rekao je Klasić i dodao da svuda u svetu postoje ljudi koji su spremni na zločine, ali u promilima, dok su „kod nas ti ljudi mejnstrim postali“. To je ono čega se moramo bojati“, konstatovao je Klasić.

„Šezdeset osme studenti su bili zaluđeni za ideju da ljudi moraju da vudu jednaki, žene ravnopravne, da ne postoje velike razlike u platama... Podgledajte čime su zaluđeni ljudi njihovih godina danas, a kamoli oni koji su mlađi. To je problem“, zaključio je Klasić.

Studentski protest u Beogradu predstavljen je na izložbi u CZKD-u kroz fotografije Tanjugovih fotoreportera i izveštaje koje je Tito dobijao svakodnevno o toku događaja, koji zajedno svedoče o oslobađanju utopijske energije, munjevitom prodoru u političku sferu, artikulisanju političkih zahteva, zbunjenoj moći, neostvarenim mogućnostima i kontradikcijama jugoslovenskog socijalizma.

Izložba “Kadriranje šezdeset osme”, čiji su autori Tatomir Toroman i Momo Cvijović iz Muzeja Jugoslavije, trebalo bi da pomogne da se studentski protest 1968. godine bolje kontekstualizuje, još jednom sagleda i analizira.

Direktorka Muzeja Jugoslavije Neda Knežević rekla je da je 50-godišnjica studentskih demonstracija jedan od najvažnijih jubileja za tu instituciju, pored stogodišnjice od osnivanja Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca koju će obeležiti, kako se nada, 1. decembra ove godine u renoviranoj zgradi Muzeja “25. maj“.

Šezdeset osma je, kako je rekla, godina koja se tumači kao jedna od najbitnijih u 20. veku. To je posebno inspirisalo kustose Muzeja Jugoslavije da istražuju kako fond Josipa Broza Tita, tako i Tanjuga, koji se danas nalaze u Arhivu Jugoslavije.

Budući da je 1968. godina eksperimentalna, tražeći nove sisteme ne samo u političkom, nego i u kulturnom izražavanju, autori izložbe, kako je rekao viši kustos MJ Tatomir Toroman, pokušali su da slede taj smer i samom izložbom. Na izložbi nema mnogo legendi, jer su koautori smatrali da bi ovoga puta legende i sva objašnjenja trebalo da bude znanje koje sami posetioci imaju o događajima 1968. godine ili ono što znaju njihovi prijatelji sa kojima će razgovarati razgledajući postavku.

Izložba će biti otvorena do 25. juna, a realizovana je uz pomoć Arhiva Jugoslavije i CZKD-a. Autori se takođe zahvaljuju i Narodnoj biblioteci, Jugoslovenskoj kinoteci i Inicijativi za obeležavanje 80 godina od izlaska prvog broja lista "Student".

Glavne fotografije na izložbi potpisuju Živorad Žika Vučić i Anton Vaš, a autori ostalih fotografija su: Stevan Kragujević, Mirko Lovrić, Miloš Rašeta i Aleksandar Stojanović. Stručni saradnici su: Marko Radovanović, Radovan Cukić i Jovana Stojadinović, koja je bila zadužena i za obradu fotografija, a autor dizajna je Mane Radmanović.

(SEEcult.org)

Video
02.12.2024 | 22:06

VOĐENJE: Ana Knežević - Geometrija praznine

Nema umetnosti bez eksperimenta, stav je umetnice Ane Knežević, koji je dokazala na delu izložbom "Geometrija praznine" u Salonu Muzeja savremene umetnosti u Beogradu, čiji je katalog nedavno objavljen, a jedan od predstavljenih r