Intelektualna svojina u informacionom drustvu

Intelektualna svojina jedno je od poglavlja u pregovorima Srbije sa Evropskom unijom, kao jedna od važnih oblasti čiju je pravnu regulativu neophodno usaglasiti sa evropskim standardima, posebno u svetlu promena koje je donelo digitalno doba sa gotovo nebrojenim mogućnostima zloupotrebe. Srbija je na tom planu napredovala, kako pokazuje i izveštaj Evropske komisije za 2014. godinu, ali ima još posla da bi dostigla standarde EU. Na to ukazuju, između ostalog, i nedavne afere u vezi sa plagiranjem doktorskih disertacija i drugi primeri nedovoljne zaštite intelektualne svojine, odnosno autorskog i srodnih prava.

Toj temi bio je posvećen i nedavni nastavak serijala o pravnom i zakonodavnom okviru za razvoj informacionog društva u Srbiji koji realizuju emisija “Digitalne ikone” Radio Beograda 2 i portal SEEcult.org, a pokazao je da je, uz potrebu daljeg usaglašavanja regulative i doslednu primenu postojećih propisa, ključni problem nedovoljna svest o važnosti zaštite intelektualne svojine, odnosno o posledicama i kažnjivosti piraterije.

O zaštiti autorskog i srodnih prava, mogućnostima digitalizovanja kulturnog nasleđa, arhiviranja i otvorenog pristupa tim sadržajima, kao i o drugim pitanjima iz delokruga intelektualne svojine, uključujući i softversku pirateriju, govorili su pomoćnik direktora u Sektoru za autorska i srodna prava i međunarodnu saradnju u Zavodu za intelektualnu svojinu Vladimir Marić, rukovodilac Odelјenja za razvoj i održavanje bibliotečkog sistema, digitalizaciju fondova i kulturnu delatnost Univerzitetske biblioteke "Svetozar Marković" u Beogradu Adam Sofronijević i Tamara Bubalo iz globalne Alijanse za poslovni softver (Business Software Alliance - BSA), koja se bavi borbom protiv softverske piraterije i promovisanjem bezbednog i legalnog digitalnog sveta.

Autorska prava su deo intelektualne svojine, odnosno zbir pravnih normi koje regulišu društvene odnose povodom stvaranja i iskorišćavanja autorskog dela. Kada je reč o intelektualnoj svojini, naglasak je na vlasništvu nad autorskim delom kao originalnom duhovnom tvorevinom autora izraženoj u određenoj formi. Predmet intelektualne svojine stoga je intelektualna kreacija, na primer - pesma, film, priča… Autorsko pravo, kao subjektivno pravo, jeste zbir ovlašćenja koja zakon priznanje autoru, koji sa svojim delom, kako je naveo Marić, može da radi šta hoće. Književnik koji je napisao knjigu ima tako određeni zbir moralnih i imovinsko-pravnih ovlašćenja. Moralno-pravna ovlašćenja su njegovo pravo da bude priznat kao autor tog dela i to je osnova suprotstavljanja plagijatu - neovlašćenom prisvajanju tuđeg autorstva.

“Moje pravo kao autora je da naznačim ime na primerku dela - da kažem da je to napisao Vladimir Marić, da se suprotstavim svakom sakaćenju mog dela. Na primer, u slučaju Despićeve ‘Ohridske legende’ došlo je do nekog nedozvoljenog pretumbavanja tog baleta, gde je povređeno njegovo pravo na zaštitu integriteta dela – pravo da se suprotstavi nedostojnom korišćenju autorskog dela”, naveo je Marić, napominjući da autorsko delo, s druge strane, nije samo stvar stvaralačkog digniteta autora, njegove časti i/ili stvaralačke sujete, već je to istovremeno i ekonomsko dobro, koje ima svoju tržišnu vrednost.

“Danas se u Srbiji iskorišćava na desetine hiljada autorskih dela – emitovanjem preko radija, kablovskim putem, tako što se javno izvode, javno saopštavaju u kafićima, restoranima itd. Sve su to primeri iskorišćavanja autorskog dela, a oni koji su stvorili ta dela – autori i lica koja su nosioci autorskog prava, imaju imovinska prava koja se svode na to da im neko za to što koristi njihovo autotsko delo plati odgovarajuću naknadu”, podsetio je Marić.

Suštinu autorskog prava – kako pokazuje i engleska reč copyright, predstavlja stoga pravo na kopiranje, odnosno sprečavanje nedozvoljenog kopiranja autorskog dela.

Internet je u tom pogledu doneo niz izazova, jer se zbog prirode tehnologije autorska dela danas u velikoj meri nedozvoljeno umnožavaju i dele bez ikakvog gubitka kvaliteta (zvuka, slike…), i globalno je pitanje kako odgovoriti tom izazovu.

Posebno važan segment zaštite intelektualne svojine odnosi se na softvere koji su Zakonom o autorskom i srodnim pravima definisani kao računarski programi, čije se neovlašćeno umnožavanje, korišćenje, deljenje i stavljanje u promet bez prethodnog odobrenja nosioca autorskog prava smatra softverskom piraterijom.

Trenutna stopa softverske piraterije u Srbiji iznosi 69%, što je, prema rečima Tamare Bubalo iz BSA, “jako lep rezultat” u odnosu na pre desetak godina, kada je bila više od 80%.

Projekat zastupanja BSA u Srbiji sastoji se prevashodno od edukativnih aktivnosti, preventivnih kampanja, kao i saradnje sa državnim organima koji su ovlašćeni za kontrolu tog segmenta tržišta – računarskih programa i baza podataka.

Na osnovu Zakona o posebnim ovlašćenjima radi efikasne zaštite prava intelektualne svojine, posebno je važna uloga Poreske inspekcije (Poreska uprava ima poseban sektor za računarsku kontrolu) i Tržišne inspekcije pri Ministarstvu trgovine i turizma. Dok Poreska inspekcija kontroliše pravna lica kao krajnje korisnike softvera koji ga koriste radi obavljanja svakodnevne delatnosti, Tržišna inspekcija kontroliše prodajni kanal - mrežu prodajnih objekata za računare i računarsku opremu.

Korak napred u zaštiti intelektualne svojine, kako napominje Tamara Bubalo, jeste i specijalizacija sudova, kao što su Privredni i Osnovni sud u Beogradu.

“Sve su to uslovi koji omogućavaju da se dođe do što efikasnijih rezultata i podigne svest stanovništva po pitanju korišćenja legalnog softvera i da se pokaže da piratizovanje softvera više neće proći nekažnjeno”, rekla je Tamara Bubalo.

Najzastupljeniji oblici piratskog softvera su, inače, oni koji se najčešće i koriste na svim računarima – operativni sistemi, pre svega Majkrosoftovi (Windows), zatim neki specijalizovani aplikativni softveri, na primer u arhitekturi ili građevinskoj industriji.

Zakon o autorskom i srodnim pravima definisao je kazne koje se kreću od 100.000 do tri miliona dinara za pravna lica kod kojih je pronađen nelegalan softver. Zakon predviđa i mogućnost da se dobije naknada štete koju je pretrpeo nosilac prava zbog prethodnog nelegalnog korišćenja softvera, koji može da bude i trostruki iznos cene originalnog softvera.

Poseban problem, međutim, predstavlja korišćenje nelegalnih softvera među fizičkim licima, a prema rečima Tamare Bubalo, to je i najmanje regulisan deo tržišta zbog kojeg je najverovatnije i stopa piraterije još relativno visoka.

“Postoji mogućnost da na neki način kontrolišemo šta će ići prema privatnim korisnicima upravo preko rada tržišne inspekcije koja kontroliše prodajni kanal, i koja velikim delom utiče na to da se piratski softver više ne prodaje u radnjama specijalizovanim za prodaju računara i računarske opreme”, rekla je Tamara Bubalo.

Iskustvo BSA pokazuje da je pravni okvir dobro definisan, što se, kako je navela, vidi i po rezultatima borbe protiv softverske piraterije.

I Marić smatra da je Zakon o autorskom i srodnim pravima “dosta dobar propis”. Ističe i da je usaglašen sa gotovo svim evropskim direktivama, uključujući i Direktivu za računarske programe.

“Relativno skoro na bilateralnom skriningu smo o tome govorili i slušali kolege iz Brisela kako oni vide tu direktivu. I zaista - ono što mi imamo u Zakonu garantuje da su naši tvorci softvera, programeri, zaštićeni na adekvatan način, u skladu sa evropskim standardima”, rekao je Marić, dodajući da dobar propis, međutim, “još uvek ništa ne vredi ako ga dosledno ne sprovodite”.

“Dugi niz godina nismo dovoljno paznje posvećivali ovome, međutim danas kada pogledate, vi nemate nijednu razvijenu civilizovanu zemlju u kojoj se intelektualna svojina ne štiti na adekvatan način”, rekao je Marić, napominjući i da intelektualna svojina i njena zašita nisu same sebi svrha. “Ne štiti se recimo, znak Nike, ili znak Coka cole, ili Majkrosoftov Windows, samo zbog intelektualne svojine. Na taj način se pod broj jedan štiti kreativan rad, dakle ljudi koji kreativno misle i rade su zaštićeni da mogu da žive od svog rada na isti način na koji pekar živi - napravi hleb i proda. Na isti način bi po toj logici trebalo da može da živi i onaj koji stvara softver, ko komponuje, piše, ili se bavi nečim trećim što ima kreativnu dimenziju. Drugo, adekvatnom zaštitom intelektualne svojine se stvaraju i pretpostavke za dolazak stranih investicija. To nije fraza, jer onaj ko dolazi ovde donosi nove tehnologije, a nove tehnologije su opredmećena intelektualna svojina, to su zaštićeni patenti, to su žigovi, to su autorska prava. Kad on dođe u ovu zemlju on hoće da bude siguran da niko neće smeti nekažnjeno da ga pokrade. I treće, što je takođe važno, jeste to što na zaštiti autorskog prava počivaju čitave industrije – kreativne industrije. Jedna od njih je industrija softvera. To su još i muzička industrija, filmska, izdavaštvo, časopisi, televizija, proizvođači fonograma itd. Čitave kategorije ljudi zavise od adekvatne zaštite autorskog prava”, naveo je Marić.

Država stoga, kako je naglasio, treba da ima pošten i odgovoran odnos prema zaštiti intelektualne svojine, jer ona znači bolju ekonomiju, unapređenje standarda, bolji kvalitet života ljudi… Softver i adekvatna zaštita softvera su samo jedan segment te borbe. Na primer, kreativne industrije u SAD doprinose sa 10% ostvarenju bruto društvenog proizvoda. U Južnoj Koreji je taj procenat 9, u Hrvatskoj 5,1%... U Srbiji je negde oko 4,1%, što je više nego što ugostiteljski sektor doprinese, a to nije mala stvar. “To su ljudi koji stvaraju neki kvalitet, koji to prodaju na domaćem i stranom tržištu i koji za to plaćaju porez ovoj državi”, rekao je Marić.

Zaštita intelektualne svojine svodi se zapravo na to da “neko mora da plati korišćenje nečijeg autorskog dela”.

“Ako znamo da je autorsko delo originalna duhovna tvorevina koju je stvorio neko i kako zakon kaže – niko bez dozvole autora ne može to delo da kopira”, onda bi to trebalo da važi, recimo, i za tvit na popularoj društvenoj mreži Twitter. “Ako je tvit originalan, vi morate da pitate autora da koristite to njegovo delo, pa ma kakva je forma umnožavanja - da li ćete da ga stavite na naslovnu stranu nekih novina, da li na sajt, da li na nešto treće…”, rekao je Marić, koji ističe da je zaštita autorskog prava civilizacijska tekovina, iako u praksi još nije potpuno zaživela.

“Svako će osuditi onoga ko ukrade hleb u prodavnici, ali ravnodušno gledamo na umnožavanje knjiga. Zašto bi, međutim, rad nekog književnika ili naučnog radnika, profesora, bio potcenjen u odnosu na onoga ko pravi hleb? Ja smatram da je hleb preči - to je naša egzistencija, ali bez adekvatne zaštite kreativnih ljudi, koji su uvek nosioci svakog progresa, čemu mi možemo dobrom da se nadamo?”, naveo je Marić.

Razloge za nedovoljnu zaštitu autorskog prava, koju je razvoj digitalnih tehnologija dodatno iskomplikovao, Marić vidi i u samoj prirodi čoveka.

“Ako čitate Tolstoja, Servantesa i druge velikane, vi vidite da se čovek nije menjao od postanka sveta do danas. On je u biti isti. Čovek je jedno inertno biće koje hoće da ima što više, a da pruži što manje. Da se što manje zamara, a da dobije što više. To je u našoj prirodi. Ono što danas imamo kao novitet, to su nove tehnologije, ali tu mora da se uspostavi jedan pravedan balans. Mi s jedne strane pričamo o potrebi obrazovanja, širenja informacija, zaštiti privatnosti, i to je sve u redu, ali ako vi šerujete bilo čiju knjigu – ja razumem da to može da koristi u nečijem obrazovanju, da neko napreduje intelektualno, da se usavršava itd, ali kao što ne mogu da uđem u knjižaru i da jednostavno uzmem knjigu, a da me prodavac ne zaustavi, tako bi morao da se uspostavi i jedan normalan poredak na internetu. I internet je velika knjizara, pružio je fantastične mogućnosti razmene informacija i obrazovanja, ali jedna granica mora da se napravi i da se kaže: ‘Ovo posle te granice je nečija intelektualna svojina i to se ne uzima bez dozvole, to se ne uzima bez cene’. Zaista, nema nezarađenih pohvala, nema nezasluženog uspeha. Prosto sa tim treba da se računa i u jednom civilizovanom društvu intelektualna svojina mora da bude adekvatno zaštićena. Bez toga ne mozemo da računa na bilo kakav progres”, naveo je Marić.

Prema mišljenju Adama Sofronijevića, najpre je neophodno da se društvo opredeli za opšti pravac u kojem želi da ide.

“Da li mi želimo stvarnu zaštitu privatne svojine, da li želimo stvarnu slobodu govora, kritičku misao, da li želimo ceo skup vrednosti koje nosi zapadna civilizacija, ili ne želimo to. Alternativa nije više tako jasna kao što je bila pre 90-ih godina i pada Berlinskog zida… Danas su stvari mnogo složenije, ali bez obzira na to, kada društvo donese tu odluku, onda i država može lakše da sprovodi te sve mere u vezi sa sudstvom, inspekcijom, zakonima… Mi moramo te osnovne stvari da rešimo u našem društvu, i naš je problem tu što je svet postao u međuvremenu mnogo složeniji. Imamo čitav niz tema o autorskom pravu koje ne dolaze do širih slojeva našeg društva… To su teme otvorenog pristupa, to je tema svrhe Zakona o autorskim pravima… Velika je rasprava u razvijenim društvima, na primer u SAD, oko toga da li su zakoni koji su doneti na prelazu iz 19. u 20. vek – u toj formi u kojoj su doneti – adekvatni i danas. Da li je adekvatno na primer da se Diznijev film ‘Parobrod Vili’ i dalje štiti autorskim pravima i da se tera u zatvor neko ko na neki način ugrožava autorska prava Diznija, što je danas slučaj, ili je potrebno određene inovacije uneti u te zakone koje bi omogućile puno ispunjenje potencijala koje nove tehnologije donose. To je samo jedna od tema koje su aktuelne, za koje naše društvo nije spremno još”, naveo je Sofronijević.

Otvoreni pristup je skup načela koji govori o tome da informacija treba da bude dostupna što širem krugu ljudi. Prevashodno se misli na naučne informaciju i njenu dostupnost - ako je finansirana javnim sredstvima, onda bi trebalo da bude dostupna što širem krugu ljudi - društvu, koje to i plaća.

To je tema velike debate i u razvijenim zemljama, gde takođe izdavačke kuće naplaćuju svoj rad na uređivanju časopisa, organizaciji izdavačkog procesa… “Mi pokušavamo da pratimo tu priču, da bar budemo informisani o tome šta bi trebalo da primenimo ovde, jer ne živimo mimo sveta”, dodao je Sofronijević.

Prema njegovom mišljenju, posebno na internetu je potrebno da se u trenutku stvaranja autorskog dela definiše model autorskog prava, što je danas znatno olakšano postojanjem CC licenci (Creative Commons).

Da bi sadržaj postavljen na internet bio dostupan svima, moguće ga je odrediti jednom od CC licenci, koje su dostupne i na srpskom jeziku. Svaka omogućava pristup, a zatim definiše različite modele zaštite autorskog prava – da li je moguće koristiti taj sadržaj, preuzimati ga, prepravljati ga, pa čak i koristiti u komercijalne svrhe. “CC licenca je važan alat u promociji otvorenog pristupa, jer ona na jasan način definiše pravo svih građana da pristupaju određenom sadržaju na internetu i definišu jasno položaj autora u odnosu na delo”, konstatovao je Sofronijević.

Zanimljiva situacija u pogledu zaštite autorskog prava je u vezi sa doktorskim disertacijama i mogućnostima pristupa njihovim digitalizovanim verzijama.

Prema rečima Sofronijevića, i tu se ogleda “jedno opšte lutanje društva”.

“Imamo odluku Senata Univerziteta kojom se preporučuje kandidatima da doktorsku disertaciju učine dostupnom modelom otvorenog pristupa. Znači to nije obavezno, na žalost, ali je praksa da skoro svi doktoranti od 2012. godine na Univerzutetu u Beogradu, kao i u Novom Sadu, Nišu i Kragujevcu, čine svoje disertacije dostupnim, i njih je moguće pročitati na jednom od portala UBSM (e-teze). Takođe Univerzitet u Novom Sadu ima specifičan sistem pristupa disertacijama koji omogućava da se pročitaju. Problem je to što nije do kraja jasno definisano i, naravno, mnogo je veći problem odnosa društva prema onome šta se nalazi u tim disertacijama. Svedoci smo proteklih meseci nerazrešenih afera gde smo imali različite implikacije i odgovore koje jedan deo društva ne doživljava kao adekvatne. To je situacija koja se kod nas ponavlja sa svakom novom aferom i dok ne rešimo ta osnovna pitanja pravca razvoja našeg društva, u svakom aspektu, pa i ovom u vezi s disertacijama, imaćemo tako neku nedefinisanu, sivu, potpuno neobičnu situaciju”, rekao je Sofronijević.

Marić napominje da način na koji će se raspolagati autorskim pravom ili intelektualnom svojinom - bilo to patenti, žigovi, industrijski dizajn, oznake porekla ili nešto drugo, definiše zakon i niko ne može mimo zakona, pa ni autor, da se odrekne prava paterniteta (prava da bude priznat kao tvorac dela).

“Ne mogu ja da napišem pesmu ‘Jedan maleni cvet ne zna da čita i piše, al’ zna šta je život, šta je cvet, i miriše, miriše…’ To je Branko Miljković napisao. Dakle, ne mogu ja da se potpišem ispod nje kao Vladimir Marić. Ne možete vi pod idejom slobode, slobodnog pristupa informacijama, da se odreknete svog autorstva, jer to zakon zabranjuje. S druge strane, vi možete slobodno da raspolažete svojim imovinskim pravima. Dakle, to je jednostrana izjava volje. Slobodan pristup je jednostrana izjava volje u kojoj ja kažem: ‘Ja sam napisao ovu knjigu, a vi sa ovom knjigom možete da radite to, to i to, da se krećete u granicama koje je zakon postavio, možete slobodno da je umnožavate, možete da koristite njene segmente, možete da me citirate, da radite šta vam je volja, i to je rezultat moje volje’. Ali je pitanje šta ako ja to neću – ako ja to ne želim. Ne želim da iko kopira moju knjigu, hoću da je kupi u knjižari, da ja od toga nešto zaradim. To je suština autorskog prava. Ono ne negira slobodu svakoga od nas da kaže: ‘Evo vam ovo što sam ja stvorio potpuno besplatno, uzmite, nosite sa sobom ako vam to treba. Ali, ako ja to ne želim, ja onda imam mogućnost da tužim nekoga. Ne samo za privredni prestup i prekršaj, u skladu sa Zakonom o autorskim i srodnim pravima, nego i za krivično delo. Nepoštovanje autorskog prava u određenim slučajevima i pod određenim uslovima je i krivično delo”, naveo je Marić.

I Marić smatra da država treba da se opredeli na koji način će štititi intelektualnu svojinu.

Prema njegovom mišljenju, u pogledu zakonodavnog okvira ta odluka je zapravo već doneta, budući da je jedna od osnovnih spoljnopolitičkih orijentacija zemlje da bude deo EU, a EU ima pravila ponašanja u svim sferama, pa i u sferi intelektualne svojine.

“Ako hoćemo da uđemo u to kolo, mi moramo onda da igramo korakom kojim se kolo već igra, a ne da namećemo svoje. To znači dosledno poštovanje intelektualne svojine. Dakle, mi smo potpisali Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju i time smo prihvatili član 75 koji kaže da ćemo nivo zaštite intelektualne svojine u Srbiji dovesti na onaj nivo koji je sličan nivou koji postoji u EU. O tome sličan može tri dana da se priča, ali u principu su to neke sitne nijanse, ali o osnovnim principima – smem li ili ne smem da kopiram tuđe autorsko delo – tu je jasna stvar. Ne smeš ako ti autor to ne dozvoli”, naglasio je Marić.

Nedavni skrining u Briselu, prema njegovim rečima, prošao je dobro i to je jedan proces u kojem Srbija treba da pokaže da je Zakon o autorskom i srodnim pravima u skladu sa evropskim direktivama u toj oblasti.

Prema njegovim rečima, srpsko zakonodavstvo je u najvećoj meri – oko 98 odsto – u skladu sa evropskim direktivama o zaštiti baza podataka, zaštiti računarskih programa, kolektivnom ostvarenju autorskih i srodnih prava, Direktivom o zakupu i davanju na poslugu autorskih prava, kao i sa Direktivom o zaštiti autorskog prava u informacionom društvu, te Direktivom o roku zaštite autorskog prava.

Potrebno je još usklađivanje sa relativno novom Direktivom o zaštiti napuštenih dela koja se odnosi na dela čiji je autor nepoznat ili je preminuo, a njegovi naslednici nisu dostupni da bi se od njih tražila dozvola za korišćenje tog dela.

Takva dela su česta u arhivima, muzejima, televizijama koje imaju velike fonoteke…

“Ako neko želi da piše knjigu – na primer o događajima iz Drugog svetskog rata u zapadnoj Srbiji, i hoće da objavi neku fotografiju, a onda se pokaže da se ne zna ko je fotograf, ili se možda zna, ali on nije više među živima, a njegovi potomci su se recimo odselili u Ameriku i nemoguće ih je pronaći. Taj čovek je pred dilemom – da li da objavi tu fotografiju ili ne. Ako je objavi, ona će biti deo njegove knjige, ali rizikuje da se sutra pojavi vlasnik autorskog prava i možda traži naknadu, koja može da bude i nerazumna. Ljudi neće da rizikuju takve stvari”, naveo je Marić.

Britanska nacionalna biblioteka procenjuje da od ukupnog broja štampanih dela, a to nisu samo tekstovi, već i karte, fotografije i druga grada, čak 40% spada u kategoriju napuštenih dela - ne zna ko je autor, ili se zna, ali je nedostupan. Iz tog razloga Britanska nacionalna biblioteka ne može da stavi to na internet – da digitalizuje, i da učini dostupnim ljudima širom sveta.

“Čitava nacija, pa i svet, ostaju uskraćeni za veliko nacionalno blago, koje može da olakša i naučna istraživanja, i svaku vrstu rada. Iz tog razloga je i doneta ova nova direktiva koja to reguliše i mi moramo da uradimo naš propis i definisati kako se treba ponašati u odnosu na takva dela – kada bi korišćenje tzv. napuštenih dela bilo dozvoljeno. Biće neophodno da ljudi, koji žele da iskoriste nečiji tekst, izvrše ono što oni zovu diligent search – pažljivo, posvećeno pretraživanje u skladu sa nekim standardima, i da ako to urade, i ne uspeju da dođu do autora ili nosioca autorskog prava, onda mogu slobodno da objave to autorsko delo i bez dozvole autora i da ne rizikuju da sutra budu izloženi tužbi ili nekim nerazumnim naknadama”, objasnio je Marić.

I UBSM, koja je započela proces digitalizacije pre šest-sedam godina, suočava se sa pitanjem autorskih prava u vezi sa napuštenim delima, tzv. knjigama siročićima.

“Vrlo je kompleksno pitanje kako sprovesti tu neku temeljnu istragu koja vas oslobađa odgovornosti da ste ugrozili nečije autorsko pravo”, rekao je Sofronijević, koji preporučuje besplatan kurs na platformi kursera.org koji se odnosi na autorska i srodna prava za ljude koji rade u bibliotekama i obrazovanju. Kurseve vode stručnjaci sa uglednih univerziteta, dajući pregled praktičnih primera za rešavanje tih pitanja u procesu obrazovanja – da li smete, na primer, da pustite na času neki film ili muzički segment, da li u biblioteci smete da digitalizujete knjigu i da je učinite dostupnom putem interneta, da li smete da digitalizujete knjigu, pa da je učinite dostupnom u prostorijama biblioteke, kao što je nedavno dozvoljeno Oksfordskoj univerzitetskoj biblioteci na osnovu sudske presude.

Dok stručnjaci smatraju da je pravni i zakonodavni okvir u oblasti zaštite autorskog i srodnih prava u Srbiji najvećim delom usaglašen sa evropskim standardima, te da postoji bitan pomak i u praksi – u odnosu na 90-te godine, kao ključni problem navode još uvek nedovoljnu svest ljudi o kažnjivosti piraterije. Smatraju da je to povezano i sa teškom ekonomskom situacijom i slabom kupovnom moći, te da će boljitak u tom kontekstu dovesti i do toga da će ljudi želeti da poseduju originalna dela, a ne da ih nabavljaju na neke druge načine i time krše tuđa autorska prava. Da situacija u tom pogledu nije mnogo bolja ni u drugim evropskim zemljama pokazuje istraživanje Francuske privredne komore o uzrocima piraterije, prema kojem je među najčešćim odgovorima bilo uverenje ispitanika da nema šanse da odu u zatvor zbog toga.

“Kad vlada ništa povodom ovoga ne preduzima, onda to verovatno i nije problem za ovo društvo. Mislim da sve potiče od vrha. Prvo, u političku agendu ove zemlje treba da uđe ideja što čvršće i poštenije zaštite intelektualne svojine. To nije nikakva virtuelna kategorija, to je alat od kojeg ljudi žive, dakle sa ciljem da se poboljša životni standard kreativnih ljudi kako bi se motivisali da rade više, doprinosili stvaranju BDP-a i onda na taj način doprineli sreći ove zemlje, ne bi odlazili napolje. Ako imate dobrog kompjuterskog stručnjaka, koji od svog softvera ovde ne može da preživi, pa naravno da će da ode napolje. To su pitanja o kojima treba da razmišljamo”, konstatovao je Marić.

Vesna Milosavljević / SEEcult.org

Serijal o pravnom i zakonodavnom okviru za razvoj informacionog društva, koji realizuju emisija "Digitalne ikone" autorke Tamare Vučenović i portal SEEcult.org, obuhvata tokom 2014. godine temate o Poglavlju 10 u procesu pregovaranja sa EU, e-upravi, e-komunikacijama i telekomunikacijama, sajber pravu, kulturi, autorskom pravu i digitalizaciji, e-poslovanju i e-bezbednosti i privatnosti.

Emisiju o autorskom pravu moguće je preslušati OVDE

Prvu emisiju u serijalu o informacionom društvu, posvećenu opštem pravnom i regulatornom okviru, moguće je preslušati OVDE (mp3). Emisija o Poglavlju 10 nalazi se OVDE (mp3), o e-upravi je OVDE (mp3), o elektronskim komunikacijama i telekomunikacijama nalazi se OVDE (mp3), a o sajber kriminalu OVDE (mp3).

Izradu ove publikacije je finansijski podržala Ambasada Kralјevine Norveške u Beogradu. Sadržaj ove publikacije je isklјučiva odgovornost izdavača i ni na koji način ne odražava stavove Ambasade Kralјevine Norveške.