Digitalno restaurisan i Miris poljskog cveća
Film “Miris poljskog cveća” Srđana Karanovića, još jedan od antologijskih naslova srpske kinematografije koji je digitalno restaurisan, premijerno je prikazan 27. decembra u Jugoslovenskoj kinoteci u prisustvu reditelja i nekoliko članova ekipe tog ostvarenja iz 1977. godine.
To je drugi Karanovićev film koji je restaurisan u okviru projekta Vip Kinoteka, posle “Petrijinog venca”, a sećanja na njegovo snimanje podelili su sa publikom i glumci Bogdan Diklić i Branko Cvejić, balerina Sonja Divac, reditelj Goran Marković i direktor filma Slobodan Pavićević.
Glavnu ulogu igrao je Ljuba Tadić, a u ekipi je bio i veliki broj naturščika. Film “Miris poljskog cveća” osvojio je nagradu kritike FIPRESCI u Kanu, a Zlatne arene u Puli dobili su Karanović za režiju, Zoran Simjanović za muziku i snimatelj Živko Zalar.
Karanović je uoči projekcije izjavio da neće dugo ostati u sali, jer nikada ne gleda svoje filmove cele nakon što su završeni.
“Gledam ih samo na parče, ono što moram. Ne mogu da gledam ceo svoj film, jer bih stalno nešto menjao. To je svojevrsna paranoja. Ali ovi parčići koje sam ovog puta video dosta obećavaju”, rekao je on, praćen smehom publike, te zahvalio ekipi iz Arhiva Kinoteke u Košutnjaku koja je vredno radila na restauraciji “Mirisa poljskog cveća”, kao i nedavno “Petrijinog venca” i drugih filmova obuhvaćenih projektom Vip Kinoteka.
Na pitanje o inspiraciji za scenario, koji je pisao sa Rajkom Grlićem, o poznatom glumcu koji napušta sve i odlazi da živi kod prijatelja na remorkeru na Dunavu, Karanović je odgovorio da su njih dvojica još za vreme studija govorili da “postoje dve vrste filma, da su jedni iz života, a drugi iz glave”.
“Radio sam i jedne i druge. Ovaj je direktno iz glave. Smislio sam tu ideju, činilo mi se vrlo ljudskim da čoveku u jednom trenutku bude dosta svega oko njega i da želi da promeni svoj život. Rajka sam pozvao u pomoć, kao i uvek u to doba, kao i on mene, i onda smo pleli priču i na dramaturški način i na dokumentarni način, skupljajući razne ljude koje smo slikali u prethodnim dokumentarnim emisijama ili koje smo videli u tuđim dokumentarcima”, rekao je Karanović.
Prema njegovim rečima, to je bilo sve zajedno vrlo komplikovano i danas se čudi kako su to uopšte izveli.
“Imali smo neku energiju i veru da to može da ispadne zanimljivo. Bio je to čudan film za sve, pa i za producente, tako da su gajili mali otpor prema njemu u početku. Zato smo pisali čak 12 verzija scenarija. Posle smo imali problema sa trakom, kamerom, sve moguće probleme, ali je sve to zajedno bilo nekako veselo“, izjavio je Karanović.
Bogdan Diklić je rekao da se ne seća konkretnih stvari sa snimanja, ali pamti da je sve bilo nekako radosno. Priznajući da će i on “pobeći iz sale, da se ne bi potresao gledajući mladića koji liči na njega ali ima 25 kilograma manje i tri santimetra više”, dodao je da se nada da će “možda biti moguće jednog dana da i nas digitalno restauriraju”.
Branko Cvejić je na pitanje o potrazi za slobodom, o čemu se govori u filmu, odgovorio da “više ne može da se pobegne nigde, nažalost”.
“Nema gde da se pobegne. Nekad je bilo. U filmu glumac kaže: 'Idem', i ode na šlep i tamo mu je divno. Sad ne možete ni tamo da odete. Sigurno bi bili uključeni televizori i sa svih splavova bi se čulo kako neko drži konferenciju za štampu i vrlo ozbiljno vam saopštava sve što misli o životu. I kako onda da pobegnete. Ovo je zarobljena zemlja. Mi gledamo neke filmove o našoj slobodi koja je nekada bila”, rekao je Cvejić.
Direktor Kinoteke Jugoslav Pantelić najavio je nastavak projekta Vip Kinoteka, kao i nastojanje da se već restaurirani klasici plasiraju na međunarodnu scenu, s obzirom da važni svetski festivali sve više poklanjaju pažnju filmskoj baštini.
Pantelić je zahvalio na saradnji kompaniji Vip mobile koja je prepoznala i podržala taj projekat, kao i preduzeću Centar film koje je bilo producent većeg broja naslova odabranih za Vip Kinoteku.
Osim Karanovićevih, u okviru projekta Vip Kinoteka do sada su digitalno restaurisani i filmovi Gorana Markovića "Nacionalna klasa" i "Specijalno vaspitanje", te “Varljivo leto ‘68” Gorana Paskaljevića, “Lepota poroka” Živka Nikolića (1941-2001), “Maratonci trče počasni krug” i “Ko to tamo peva” Slobodana Šijana i “Kad budem mrtav i beo” Živojina Pavlovića.
(SEEcult.org)