Dosije FFM

39. Montrealski festival svetskog filma, 27. avgust – 7. septembar

Piše: Dejan Nikolaj Kraljačić

Uprkos problemima finansijske i logističke prirode, 39. FFM uspeo je da ponudi čak i značajno veći broj filmova nego prethodnih godina, potvrđujući tako snagu svoje vitalnosti i utemeljene tradicije. I ranije bogat program, ove godine je brojčano prevazišao očekivanja, prikazavši čak 270 dugometražnih filmova iz 86 zemalja, kao i oko 200 kratkometražnih i studentskih filmova, odabranih medju rekordnih visse od 1.200 prijavljenih. Dva glavna takmičarska programa dugometražnog filma, nedebitantski i debitantski, ukupno su brojali 50 naslova, odnosno desetak više nego prethodnih nekoliko izdanja.

Što se samih nagrada tiče, posebnu pažnju zavređuje priznanje za najbolju režiju, koju su eq-aequo podelili bugarski autor koji živi i stvara u Parizu Georgij Balabanov za izvrstan politički triler Dosije Petrof (The Petrov File / Dosieto Petrov), bugarsko-nemačku  koprodukciju, i finski autor Mika Kuparinen (Mikko) za krajnje istančanu, rafiniranu melodramu 2 Noći pre jutra (Two Nights Till Morning), finsko-litvansku  koprodukciju.

Dobitnik priznanja za životno delo jedan je od najrenomiranijih svetskih producenata lord Dejvid Patnam (David Puttnam), sa kojim je bio upriličen i masterklas.

Dosije Petrof je izuzetno nadahnuta priča o nama dobro proživljenom - turbulentnom vremenu “promena” iz komunizma u kapitalizam 90-ih godina prošlog veka. Petrof je cenjeni pozorišni glumac čija supruga, takođe uspešna glumica, biva uklonjena sa scene kada na gala predstavi koja slavi lik i delo druga Lenjina napravi skandal - iskaže bunt spram igranja komada socrealističkog karaktera, i to naočigled lokalnih zvaničnika politbiroa. Kako je u pitanju kraj 1980-ih, bračnom paru sleduje napuštanje pozorišne scene, ona je zamenjuje za duševnu bolnicu, a on za suvo dnevno preživljavanje manuelnim radom. Kada se 1990-ih kumunistički sistem uruši, Petrof se vraća pozorištu, dok su poglavari bivšeg režima već uspešno zamenili dresove za nove – liberalno-demokratske. Jedan od njih je i Petrofljev neuspešni, kratkoročni kolega sa studija drame, ali zato nekada više nego uspešan čelnik tajne službe, a sada, prirodno, ugledni biznismen. Ne bi li učvrstio svoju poziciju, on počinje da manipuliše iznova popularnog, naivnog glumca opravdano razočaranog u promene (Petrof najzad saznaje kako je onomad zapravo bio izdan od strane svog mentora, uglednog profesora glume i upravnika pozorišta), nudeći mu mogućnost da postane predsednik partije koja će najzad restituisati prave vrednosti. Naravno, igra moći, poverenja i obmane izmiče kontroli...

Dosije Petrof je ostvarenje koje pleni pažnju Balabanovljevim inteligentnim pristupom priči i likovima kao retko koji film sa Balkana i regiona nam uopšte, godinama unazad na ovu temu. Autor filma čiji su koreni u pozorištu, a filmsko iskustvo u priličnoj meri vezano za dokumentarni film, uspeo je da na veoma zreo, sinematičan način predstavi poznate nam okolnosti u svoj svojoj složenosti (pre svega korelaciju licemerje – izdaja – opravdana paranoja, ili možda jednom rečju korupcija), pružajući u isto vreme jasan i uzbudljiv sadržaj za nepoznavaoce konteksta, a za sve nas druge i tragičan, bez kakve doze lažne patetike ili ostrašćenosti. Kada se još pridodaju i činjenice kako je sam autor osam godina pokušavao da snimi film da bi ga na kraju realizovao za veoma skromnih 800.000 evra, te da je bogatstvu teksture radnje značajno potpomogla i najveća evropska scenaristička legenda Žan-Klod Karijer (Jean-Claude Carriere), dobijamo jedan dragocen primer kakav se kvalitet može dobiti ukoliko se dugo i uporno promišlja i razvija sopstveni projekat, te opravdano veruje u isti.

Uprkos dominaciji filmova (naročito takmičarskog programa) koji na ovaj ili onaj način preispituju političke, sociološke ili teološke diskurse, nekako su se uspele izboriti za značajno mesto na FFM-u i prilično intimne 2 noći pre jutra, što samo dodatno potvrđuje koliko je ovaj uradak zaista ubedljiv. Reč je o drugom filmu finskog autora Kuparinena (i prvom na engleskom jeziku) koji je i potpisnik ovoga veoma zrelog scenarija što na neuobičajeni način varira priču o slučajnom susretu dvoje ljudi – nje i njega, gde je ona na prelazu u srednju dob, a on nešto malo mlađi. Precizne i nadasve elegantne režije, 2 noći započinju veoma zavodljivo – francuska arhitektkinja i finski DJ se sreću u jednom luksuznom litvanskom hotelu, jedino što ona ne govori engleski, a on francuski. No, flert se nastavi, i okonča krevetom. Ali, ujutra ona progovara tečni engleski, i saznaje da do seksa nije ni došlo, jer je nakon više tura pića prethodne noći zaspala. Nakon što joj let biva iznenada pomeren, počinje izuzetno vešto vođena igra otkrivanja pozadinskih priča nje, pa njega, pa opet nje... Naizmenično, jedno povlači drugo, veoma suptilno ponirući sve dublje u karakterizaciju nje, koja je praktikovala ovakve izlete iako je verno čeka njena devojka, i njega, koji, na iznenađenje kako protagonistkinje tako i nas, za prioritet ima da svojim radom obezbedi finansijsku sigurnost svojoj kćerkici. Ono što naročito pleni u ovom filmu je ubedljiv glumački dvojac – uveliko etablirana Montrealanka Mari-Žoze Kroz (Marie-Josee Croze), a naročito Miko Nosiainena (Mikko Nousiainen), finski glumac koji je sa neobičnom lakoćom izneo psihološki krajnje delikatnu ulogu, te bi njegov glumački potencijal morao biti prepoznat čim pre i u širim međunarodnim krugovima.

Ono što bih mogao da izdvojim kao jedinu konstantu FFM-a poslednjih godina je stabilan kvalitet ponude iranskog filma.

Posebno intrigantnim čini mi se to kako istu obično ne karakterišu uratci svetski renomiranih iranskih autora, i da ovde ponuđena ostvarenja teško da pronalaze put ka bioskopima matične zemlje, niti ka raznim drugim festivalima, već kao da naprosto iščeznu, bez obzira na svoj kvalitet, a naročito u slučaju kada pomeraju granice sopstvene kinematografije. Jedan od zasiguno ovakvih, naročito u kontekstu nebrojanih restrikcija iranske cenzure, je Ispovesti mog opasnog uma (Confessions of My Dangerouos Mind) režisera i scenariste Homana Sajadija (Hooman Seyedi). Poput jedinstvenog Safarijevog filma Od Teherana do Raja, o kojem sam pisao pre dve godine (FFM 2013), moglo bi se reći kako Sajadijev uradak pravi čak i korak dalje – istina, najpre u formalno-estetskom domenu. Dinamika montaže, upotreba zvuka i muzike, ikonički kadrovi, pokreti kamere i pojedina vizuelna rešenja, te ubedljiva gluma (naročito harizmatična interpretacija Siamaka Safarija koji tumači glavnog junaka), ne zaostaju za nekim od najkvalitetnijih savremenih ostvarenja značajno zapadno i istočno od zemlje nastanka ovog dela. Reč je o naprosto halucinogenom ostvarenju razorne energije, koje prati svog protagonistu nakon buđenja na polju, bez pamćenja, da bi on krenuo u frenetičnu potragu za sopstvenim identitom u naredna 24 časa. A na putu najpre zatiče svoju spaljenu kuću, a potom počinje otkrivati i sopstvenu kriminogenu prošlost usko povezanu sa narkoticima, i drugim nemoralnim aktivnostima...

Na Festivalu već okarakterisan kao iranski Memento, istakao bih da se Ispovesti ipak kreću u jednom drugom pravcu od Nolanovog najkvalitetnijeg filma, prikazujući na radikalan, ekspresivan način stanje duboke paranoje u zemlji odakle film dolazi. Krajnje upečatljivo.

Vreme za ljubav (Time to Love) autora Alireza Raisiana (Raissian) je opet film koji se u priličnoj meri razlikuje od uobičajenih iranskih ostvarenja, najpre zbog svoje kompleksne priče (izvrstan scenario potpisuju autor i Roya Mohaghegh). Naime, reč je o nekoliko tokova priče koji se vešto prepliću evocirajući savremenu fragmentarnu dramaturgiju baziranu na praćenju nekolicine likova. Radnja filma situirana je u milje prilično imućnih porodica, a imajući u vidu sam kontekst, zamajac cele priče je zapravo visokokonceptualna udica; uspešnoj advokatici za brakorazvodne parnice dolazi klijentkinja koja je svoju kratkotrajnu strasnu vezu okončala udajom, i sada, kada očekuje dete, muž je odbacuje, otkrivajući kako je oženjen drugom, koju neće da ostavi... A žena mu je niko drugi do potonja advokatica, koju tumači Leila Hatami, zvezda do sada jedinog Oskarom nagrađenog iranskog filma Razvod (2011). Pride, klijentkinja je sestričina beskrupuloznog, moćnog biznismena, za kojeg advokaticin muž radi. Ucena je neminovna, a kovitlac novonastale situacije duboko preispituje široku lepezu moralnih dilema počevši od protagonistkinog odnosa spram profesionalne joj etike i intimnih osećanja, ili motiva praštanja. Ukupno uzev, Vreme za ljubav dotiče na veoma sofisticirani način niz značajnih društvenih problema kao što su: profesionalno dokazivanje i porodične obaveze, odnos žene i muškaraca, zakon protiv pravde, i naravno, bezgraničnost finansijske moći. 

Najzad, ne može se ne pomenuti i otvarajući film Festivala (usledile su potom čak još 4 projekcije), svetska premijera koja je prema očekivanjima izazvala kako najveće interesovanje, tako i bujicu raznorodnih reakcija - tročasovni epik proslavljenog iranskog autora Madžida Madžidija (Majid Majidi) Muhamed: Izaslanik boga (Muhammad: The Messenger of God).

U svakom smislu film drugačijeg karaktera u odnosu na bilo koju produkciju ovog podneblja do sada, ali svakako ne u kontekstu nekog iole kvalitetnog - inventivnog iskoraka koji se bavi preispitivanjima, što je, objektivno govoreći, i prilično besmisleno ovde očekivati. Dakle, Muhamed je najskuplji iranski film svih vremena (u pitanju je svakako astronomski budžet za tamošnje uslove, bez obzira što prema različitim izvorima cifra varira od 22 do 40 miliona dolara), a prema rečima Madžidija, ova priča o budućem islamskom proroku predstavljena nam je na najverodstojniji mogući način. Madžidi tako prati period života Muhameda od rođenja do 13. godine (predviđeno je da ovo bude prvi deo trilogije), i shodno islamskoj obavezi, lice naslovnog junaka se nikada ne prikazuje, a generalna teza filma bila bi da judeizam, hrišćanstvo i islam dele zajedničke vrednosti, kao i korene. Madžidi je za svoj (pre)ambiciozan projekat sniman na filmskoj traci, hteo da angažuje najkvalitetnije saradnike na svetu, tako da je za direktora fotografije izabrao legendarnog trostrukog oskarovca Vitorija Storaru, dok je scenograf, niko drugi do naš Miljen Kljaković – Kreka. No, sa samog filmskog stanovišta, Madžidijeva režija je previše arhaična, odiše nesigurnošću kada su u pitanju akcione scene, povremena montažna nespretnost se reflektuje kako na ritmičku neusaglašenost, tako i na artikulaciju same (nezategnute) priče. Krajnji utisak je prilično daleko od najavljivanog epsko-lirskog vizuelnog spektakla, i pre bi se moglo reći da je reč o jednoj ilustraciji, zgodnoj instant zameni za čitanje štiva iz kojeg je priča generisana. Posebno intrigantan je poster filma koji kao da evocira jedan prizor nešto starijeg datuma u odnosu na period koji film tretira.

Kao događaj od naročite vrednosti 39. FFM-a izdvojio bih dupli program posvećen češkom geniju, slavnom filmskom inovatoru Karelu Zemanu.

Nadahnuti dugometražni dokumentarni film o životu jednog od svetski najuticajnijih pionira animacije (te kombinacije iste sa živom slikom) - Filmski avanturista Karel Zeman (Film Adventurer Karel Zeman) potpisuje Tomas Hodan, inteligentno spajajući 3 ravni. Jedna je sam Zemanov život sa obiljem dragocenog arhivskog materijala, drugu ravan predstavlja niz uglednih kolega koji govore o Zemanovom radu i značaju (snažnom uticaju koji se proseže od Amerike do Japana) poput recimo Tima Bartona, a sa posebnim akcentom na Terija Gilijama (koji je praktično pravio rimejk Zemanovog Barona Minhauzena, i sam smatra kako je original bolji od njegove verzije!). Treća ravan je zapravo i okvir čitavog dokumentarca, u kojem grupa studenata pokušava da rekreira nekoliko kratkih scena iz Zemanovih filmova koristeći se njegovom tehnikom. Kada nakon mnogo truda u tome i nekako uspeju, iz praktičnog iskustva studenata koji su prošli kroz čitav proces Zemanovog stvaranja, svi mi zajedno zapravo postajemo očevici, eksplicitnije nego li bi bili šta god drugo da je Hodan primenio, Zemanove naprednosti i maštovitosti, kao i činjenice koliko samo rada, napora i ljubavi su svi njegovi projekti iziskivali.

Glavnu poslasticu svakako je predstavljala restaurirana kopija Zemanovog legendarnog klasika iz 1958. Izum za uništavanje (Invention For Destruction, poznat kao Neverovatan svet Žila Verna / Fabulous World of Jules Verne), ostvarenje koje je svojevremeno praktično prvo ozbiljno uzdrmalo barijeru zvanu istočni blok, prikazivajući se u biskopima širom čitavog sveta, a sa posebnim uspehom u SAD. Projekciji su prisustvovali i Zemanova ćerka Ludmila, i sama animator, ilustrator, pisac i režiser, kao i jedan od koproducenata dokumentarnog filma, i unuka, a najavljena je i restauracija još dva njegova ostvarenja.

Konačno, što se srpskog filma tiče, u takmičarskom programu debitantskog filma prikazan je Amanet Nemanje Ćipranića, a Enklava Gorana Radovanovića - u programu Fokus na svetski film.