• Search form

08.11.2015 | 02:13

Dijalog počinje hakovanjem

Dijalog počinje hakovanjem

Homeland (Domovina), televizijska serija i politički triler iz SAD, bazirana na izraelskoj seriji Hatufim (Prisoners of War), emituje se od 2011. godine i do sada je dobila nekoliko nagrada (Zlatni globus, Emi), ali i bila meta ozbiljnih kritika. Serija se mahom bavi vojnim intervencijama SAD i međunarodnom špijunažom.

Glavna glumica, Kler Dejns (Claire Danes) igra agenta CIA Keri Metison na Bliskom i Srednjem Istoku, od Pakistana do Libana, što ima paralelu u aktuelnom ratu protiv terorizma. Članak u “Vašington postu” iz 2014. navodi da je “Homeland” televizijski šou “sa najviše predrasuda” zbog pogrešnog prikazivanja Arapa, muslimana i islama – bilo da se radi o netačnim informacijama o kulturi, istoriji i izgovoru imena, ili, što je problematičnije, služeći kao propaganda time što “meša svako ispoljavanje političkog islama, Arape, muslimane i celi Bliski Istok u jednu čudovišnu, frankenštajnovsku, globalnu terorističku pretnju koja zapravo ne postoji”.

Nova polemika pojavila se na početku pete sezone koja je emitovana 11. oktobra 2015, ali ovoga puta u obliku nezavisne umetničke intervencije u samoj seriji. U okviru scenografije (koja prikazuje izbeglički kamp u Libanu, sniman u Berlinu), bilo je nekoliko grafiti poruka na zidovima na arapskom: Domovina je rasistička, Domovina nije serija, Domovina je lubenica (vic) i Ovaj šou ne predstavlja mišljenja umetnika, između ostalih.

Troje umetnika i aktivista – Stoun (Stone), Heba Amin i Karam Kap (Caram Kapp), unajmljenih da obezbede “realističniju” pozadinu sa unapred određenim porukama na arapskom, napravili su grafite sa sopstvenim porukama radi kritike serije, dok njihovu intervenciju nije primetila tokom snimanja filmska ekipa. Jedan od učesnika, Karam Kap, kulturni istraživač i grafički dizajner iz Berlina, opisuje u intervjuu samu akciju, kontekst delovanja, njihovu motivaciju i reakcije posle zvaničnog emitovanja serije.

   Karam Kap, Heba Amin i Stoun, foto: Abdelrahman Zin Eldin

Sa Kapom je razgovarao Srđan Tunić, istoričar umetnosti i nezavisni kustos iz Beograda, koji trenutno živi i radi u Meksiko Sitiju.

S.T: Zamolio bih te objasniš kako ste pozvani da učestvujete u snimanju druge epizode pete sezone serije “Domovina” u Berlinu, kao deo “arabijskih uličnih umetnika”. Takođe, čini mi se da imamo veoma vidljivo kulturno prevođenje – serija iz SAD, sa zamišljenim mestom u Bejrutu, snimljenim u Berlinu.

Karam Kap: Kao što si spomenuo u uvodu, troje ljudi je bilo uključeno u ovu akciju – Don, Heba i ja. Pokušaću da ispratim interakcije koje su dovele do tzv. “incidenta Domovina”.

Kao i sve druge dobre priče, i ova počinje serijom slučajnosti i mnogim sastancima od započinjanja ideje i njenog daljeg razvijanja. Don – Don Karl, tj. Stoun, je autor knjige o arapskim grafitima (Arabic Graffiti) – tako se knjiga zove, koja je obljavljena 2011. Nas dvojica smo se nakratko upoznali na berlinskoj promociji, gde smo osetili da imamo neke zajedničke ideje. Potom smo 2012, uz učestvovanje i saradnju sa egipatskom zajednicom u Berlinu, pomogli organizovanje Mad Graffiti Week Berlin, događaja namenjenog podizanju svesti i prenošenju vesti o aktuelnim političkim događajima u Egiptu. U međuvremenu, on je postao format i mreža koja je prihvaćena u mnogim zemljama Bliskog Istoka – Siriji, Libiji, Iranu – i postoji i dan danas. Takođe smo dosta sarađivali na knjizi “Zidovi slobode” (Walls of Freedom) koja dokumentuje istoriju ustanaka u Egiptu kroz uličnu umetnost i intervencije u javnom prostoru, zajedno sa diskusijama o javnom prostoru, narativima i političkom zagovaranju.

    Homeland is NOT a series

Mora da sam u isto to vreme čuo i za Hebu Amin – niko do nas ne može da se seti našeg upoznavanja. Međutim, uskoro smo shvatili da želimo da radimo zajedno, ali nikako nismo uspeli da pronađemo pravi projekat.

U junu 2015, Dona su, kao eksperta za uličnu umetnost na Bliskom Istoku, kontaktirali producenti “Domovine”, koji su tražili “arabijske ulične umetnike”. Ovo je samo po sebi dokaz da ta serija ne poznaje region o kojem govori, kao ni semantiku koja uz to ide: “arapski - govornici”, “Bliski Istok” - da. Arabijski je ostatak orijentalističke fantazije koja svakoga oblači u šljokičaste pantalone, turbane i opremu za trbušni ples. Papuče sa kovrdžavim vrhovima su prepuštene slobodnom izboru. Nakon što je on kontaktirao nekoliko ljudi koji su odbili predlog, poznajući reputaciju serije, pozvao je mene. Uskoro, krenuli smo da razgovaramo o tome da unesemo skrivene poruke u sam šou i time podrijemo njegov sadržaj. Ali dosta smo oklevali – trebalo je potpisati dokumente, obavezujući se da nećemo otkrivati informacije o seriji, da ćemo biti nadgledani...

Postalo nam je jasno da će nam u ovome biti potrebna osoba otvorenog uma poput nas, sa osećajem za šalu i finu subverziju, kao i sa nedvosmislenim stavom o reprezentaciji ljudi sa Bliskog Istoka i iz jugoistočne Azije – što se naziva muslimanskim svetom. Heba nam je odmah pala na pamet, ne samo zbog njenog pređašnjeg iskustva sa granicama, diskriminacionim kulturnim praksama i reprezentaciji, već i zbog toga što je imala dobar smisao za humor. Subverzija je postala tema nakon dve reči od pominjanja naziva šoua. Mada, još uvek smo oklevali – ako ne možemo da hakujemo seriju, najverovatnije ne bi ni prihvatili ovaj zadatak za šou koji smo bojkotovali godinama.

Od početka, bilo nam je jasno da je ovo bila doslovno jedinstvena životna prilika da napravimo jasnu i očiglednu poruku, ne samo o pitanju predstavljanja u samoj seriji, već i o trenutkom diskursu koji se odvija oko “rata protiv terorizma”, koji kroz fikciju i ponavljanje, brendira svakog stanovnika Bliskog Istoka kao mogućeg, zatucanog, ekstremistu i pretnju zapadnom načinu života. Odlučili smo da pokušamo s tim. Poznavali smo grafiti metode kojima se narušava izgled javnog prostora koje bismo mogli da iskoristimo, uz činjenicu da bi naša zaleđina kao umetnika bila upotrebljiva, ali opšti način delovanja nam nije bio definisan u tom trenutku.


    We'll die (nemoot)

Posle par večeri, prvi put smo sedeli zajedno uživo na stepenicama Haus Bethanien u Krojcbergu, na otvaranju izložbe Backjumps koja se dešava dvaput godišnje. Naša zajednička odluka je tekla organski posle razgovora koji je započeo pojedinačnim telefonskim pozivima i mejlovima: pokušaćemo da hakujemo “Domovinu” grafitima. “Hajdemo”. “Da”. “Da”. Nije važno ko je to rekao prvi - stigli smo do tačke od koje nema povratka.

Naš sledeći korak bio je sastanak sa glavnim scenografom, za koga smo se nadali da neće nadrljati našom akcijom. Pokazani su nam grafiti pripremljeni za šou – mnogi su bili pro-asadovske škrabotine, koje su nam izgledale skroz nerealno. Rečeni su nam uslovi angažmana: nismo smeli da kopiramo bilo koji originalni materijal zbog autorskih prava, trebalo je da napravimo naš, originalni materijal i najzad, da ne uvredimo proroka Muhameda. Imali smo, naravno, slobodu da kažemo da je on najveći. Dali su nam jako malo podataka o samim stanovnicima izbegličkog kampa. Prihvatili smo posao. To je bila druga tačka bez povratka.

Ugovorili smo datum kada ćemo biti na lokaciji i otišli na autobus sa nekim Mongolcima i – ovde možda grešim – Vijetnamcima, koji su radili na scenografiji. Usred žive rasprave o intergraciji u Nemačkoj, iskustvima sa vladom i nadama o životu ovde, došli smo do mesta Ridersdorf na samim obodima Berlina. Tamo nas je iznenadilo koliko je vizuelnog istraživanja bilo sprovedeno da bi se stvorio jedan autentični izbeglički kamp u Libanu – sve od slučajnih gužvi električnih kablova do boja štipaljki za veš je bilo detaljno istraženo. Posteri, iako su bili haotično nagomilani, davali su osećaj mesta i podgrevali iluziju da se zaista nalaziš na Bliskom Istoku. Zaista se divimo veštini scenografa i njihovom radu. Da su oni, ili njihovi nadređeni, sproveli takvo istraživanje koje nije samo vizuelno, mogli su se poštedeti kasnije sramote.


     1001 calamities (Alf nila w' nila)

Neobično je bilo da nam nikada nije bio dat neki papir za potpisivanje, s obzirom da filmske ekipe obično sve legalno pakuju u nekoliko slojeva, pre objavljivanja bilo kakve javne informacije. Niti smo bili nadgledani na toj užurbanoj lokaciji – doslovno smo došli da radimo, ostavljeni na miru da uradimo svoj posao i otišli kući u normalno vreme (normalno u smislu koji važi za filmske ekipe). Kako su naša dva dana u Futterphosphatfabrik prolazili, na početku smo postajali smeliji i direktniji, a kasnije mnogo suptilniji. Dva natpisa mogu da se vide u sceni kada Keri i njeni pratioci ulaze u kamp. Jedan kaže: “Ako je tvoja draga osoba od meda, nemoj ih sve pojesti” i “1001 nesreća” - prva je doslovno izreka, a druga prerada poznate “1001 noći”.

S.TČinjenica da ste kao umetnici i aktivisti odlučili da kritikujete samu seriju iznutra i da to nije bilo primećeno na vreme mi se čini gotovo nemoguće. Kaži mi još o vašim motivacijama i koje poruke ste odlučili da ispišete i zašto?

Karam Kap: Od početka nam je bilo jasno kakvom se serijom bavimo. Neki kažu da je šou ranije finansirala CIA, iako se oni danas distanciraju od serije. Serija je zadržala jedan kvazi-propagandistički, anti-arapski, anti-muslimski narativ poslednjih godina. Takođe ima mnogo činjeničnih grešaka. Smatra, na primer, da je sunitska Al Kaida zapravo izdanak šiitskog Hezbolaha, ili da je ulica Hamra u Bejrutu džihadističko uporište. Takođe, podržava klasični prikaz “dobrog muslimana” protiv “lošeg muslimana” - onog koji je napustio svoju kulturu i poreklo i prihvatio zapadnjački stil života i običaje, dok pomaže CIA, dok je drugi džihadistički ekstremista duboko ukorenjen u islamističkoj tradiciji sa nedvosmislenim namerama da naudi “zapadu”. Ne postoji ništa što se nalazi između, niti je muslimanima dozvoljeno da žive van konteksta CIA. Nijanse sive, dobri i loši. Ko god da je predstavljen, cilj opravdava sredstvo.

    Homeland is NOT a series

Dalje, rđavo postupa prema bliskoistočnim lokacijama i azijskom jugoistoku koje predstavlja, pretvarajući ih u ekskluzivne predstave intriga i terorističkih zavera protiv Evrope i Amerike. Kao primer, u jednom članku koji se pojavio posle naše akcije, Majk Karam (Michael Karam) piše o uticajima ovog vida popularne zabave na turističku industriju Libana. Nakon što sam se tek vratio sa istraživačkog puta odatle, mogu da kažem da – iako zemlja ima svojih problema, kao i svaka druga, daleko je od ratne zone, ili uporišta vidljive terorističke aktivnosti. To je relativno normalna zemlja, gde ljudi pokušavaju da zarade u uslovima koji se nisu preterano promenili u poslednjih 10 godina. Može se reći da je Liban – makar pojedini delovi te zemlje, amerikanizovan više od mnogih ostalih bliskoistočnih zemalja. Bejrut se, makar meni, čini kao neobična zbrka apsolutnog, pompeznog luksuza, malene srednje klase i bednog siromaštva, koji nekako koegzistiraju na malom prostoru. Daleko od toga da su ekskluzivno terorističko (ili Hezbolahovo) uporište.

Bilo bi skroz naivno tvrditi da islamski teroristi ne postoje i da ne čine strašne stvari koje užasavaju. Iako su sveprisutni u medijima i dramatičnim predstavama, mi želimo da verujemo da su oni čvrsta manjina u većinski muslimanskim društvima. Kao što si agenti CIA manjina u društvu u SAD, ili kao što je BND karijerni izbor pojedinih ljudi, a ne većine nemačkih građana.

U širokom luku, naša motivacija je zasnovana na: nedostatku diferencijacije, ličnom i geografskom pogrešnom tumačenju, rasizmu prema ljudima sa Bliskog Istoka i jugoistočne Azije. Osećanju mogućeg i zabavi. Nadali smo se da će, u onom trenutku kada šala bude uzela maha, biti ljudi iz različitih konteksta koji će zastati i razmisliti. Mislim da možemo da prihvatimo deo zasluga u tome.


     Homeland is watermelon (al watan bateekh)

I ovo je vidljivo u porukama koje smo ostavili na lokaciji: “Domovina je lubenica” (Alwatan Battikh), što je veoma poznati egipatski izraz za budalaštinu. “1001 nesreća” (Alf Neela we Neela). Gasousou (odnoseći se na egipatsku lutku - Abla Fahita – kojoj je bilo suđeno jer je imala skrivene poruke u reklamiranju svog TV šoua), što je slatko ime za špijuna. “Falafel i alkohol iz Faizinih ruku” - Faiza je hrišćanka koja je tako nazvala svoj štand ne bi li podsetila ljude oko nje na bolja vremena u kojima su živeli.

Deo naše namere je bio da namenski stvorimo dvosmislenost. Želeli smo da pokušamo ironično - na egipatskom arapskom, da predstavimo mahom sirijske stanovnike kampa, da im damo glas i pustimo ih da ispričaju šta se to dešava u njihovoj domovini, ali takođe i da probijemo četvrti zid koji razdvaja publiku od narativa koji se odigrava na njihovim ekranima. Možda je jedan od najvidljivijih i najdirektnijih grafita onaj koji govori: “Domovina nije serija/šou” (Al-Watan Mish Mosalsal). Na sirijskom arapskom, čitalo bi se “Mou Mosalsal”. Makar za mene, ovaj grafit referiše na način na koji je konflikt u Siriji ispričan u vestima – frakcije koje idu jedna protiv druge, uništeno kulturno nasleđe, ugrožene retke vrste – što obično izbegava da napomene kakve su posledice po živote normalnih Sirijaca, ili šta je poreklo velikog priliva izbeglica u okolnim zemljama, ili u Evropu, ili čak veoma ekonomska, ili geo-politička pozadina koja stoji iza trenutačnosti ovog konflikta. Međutim, takođe se odnosi i na seriju i na njen povremeno presmešno pogrešan sadržaj. Na podjednak način natpis “Domovina je rasistička” (Alwatan O’nsori) može da bude pročitan kao kritika načina na koji je sektaštvo prenaglašeno i instrumentalizovano u sirijskom konfliktu, kao i naš direktan komentar na seriju: “Ovaj šou ne predstavlja mišljenje umetnika” (Hatha al Mosalsal la iumathel ra’y alfananeen).


     Repetition teaches Bashar (A play on Repetition teaches the Donkey, homar, which rhymes with Bashar)

Mi smo, takođe, nakon istraživanja preformulisali ili direktno kopirali neke izreke i tekstove pesama, poput “Ovde postoji neka sumnja” (Al-Mawdou3 feeh A’an) i “Ponavljanje uči Bašara”, koja se odnosi na “Ponavljanje uči magarca” (Al Tikrar Yo’alem Bashar). Pored toga, imali smo slobodnog prostora za improvizaciju, jer nas je užurbana i zauzeta ekipa proverila samo dva puta u toku dva dana posla. Kako smo znali, i kako se kasnije ispostavilo, produkcijska ekipa nije zaposlila ni jednog konsultanta za arapski jezik, koji bi na licu mesta preveo poruke grafita. A možda i jesu, pa je ta osoba, nakon što je otkrila grafite, odlučila da se nasmeje u sebi i zadrži tu informaciju za sebe. Znamo od nekoliko dublera koji su bili na snimanju da su sakrili svoje znanje iza više nego očiglednih osmeha.

Možemo da tvrdimo, na kraju krajeva, da je šou dobio ono što je i tražio: autentične arapske gafite.

Kasnije, u članku Stefeni Mulder (Stephennie Mulder) i Erike Mari Bsumek (Erika Marie Bsume), objavljenom na Hafington postu, otkrili smo da nismo jedini, niti prvi, koji su podrivali pripremeljene filmske rečenice. U ovom slučaju, američkim starosedeocima je u holivudskim filmovima to uspevalo tokom 1960-ih, kao što je i nama, iz istih razloga: oni su bili unajmljivani kao ukrasni elementi, a ne kao ljudi. Iz tog razloga sve što su izgovarali na njihovim jezicima je samo slatko, očekivano trtljanje za one koji su pravili vestern filmove. Izgleda da ovima potonjima nije ni padalo na pamet da su bili vređani u njihovom neznanju drugih kultura, koje su im uzvraćale pametnim i šaljivim mislima.

     Na vrhu: We didn't resist, so he conquered us riding on a donkey; ispod: The situation is not to be trusted; levo: This show does not represent the views of the artists

S.TNajviše kritika ove serije se bavi njenim pristrasnim prikazivanjem “neprijatelja” - samih terorista i celog arapskog/muslimanskog sveta. Iskreno, ja nisam gledao seriju, te moj pristup treba da se uzme sa zadrškom. Kritičke reakcije koje sam uspeo da pronađem na internetu najviše govore o pogrešnom prikazivanju Arapa u globalu, stereotipa i predrasuda koji pomažu i koji su bazirani na medijskoj propagandi, ne omogućavajući kritičku oštricu i kompleksan kontekst koji se odigrava na terenu. Svaka više individualna ili drugačija perspektiva izgleda da nedostaje... Da li možemo da kažemo da se ova vrsta fikcije, koju serija predstavlja, veoma dobro i opasno poigrava trenutnim ideološkim i političkim polarizacijama?

Karam Kap: Fikcija, ukoliko se dovoljno učestalo ponavlja, postaje činjenica. Ako se dovoljno puta kaže da su svi na Bliskom Istoku mogući teroristi, i ovaj utisak je potvrđen prikazivanjem u medijima, predrasude o regionu će postepeno postajati uverenje na bazi netačnih činjenica, što je izuzetno lako, s obzirom da većina ljudi nija u kontaktu s tim na dnevnoj bazi. Na taj način i nastaje propaganda koja pomaže razvoju preovlađujućih predrasuda. Dugo vremena su ljudi van SAD mislili da Amerikanci izgledaju kao Malboro men ili Merilin Monro. Stvarnost je ponekad razočaravajuća, ali uvek ima iznenađenja izvan stereotipa.

U okviru državnih narativa u vremenima krize, klasična je taktika da se stvori i održi slika neprijatelja koji preti nacionalnom statusu kvo. Ako to pogledamo sa etnografske perspektive, to je činjenje nekoga “drugim”, koje je veoma korisno, posebno prema onima koji nisu u direktnom kontaktu sa njima. To im dopušta da svale svoje probleme na druge. Pogledaj pokrete poput Zlatne zore u Grčkoj i Španiji, PEGIDA i njene ogranke u Nemačkoj, UKIP u Velikoj Britaniji ili Nacionalni front u Francuskoj, koji nas odvraćaju od neophodnih lokalnih reformi ili razvoja koji bi imali dugoročne posledice promena u društvima u kojima rade.

Lično, verujem da takva fikcija zaista utiče na ove narative i polarizacije, ali je samo jedan od mogućih načina u pravljenju istih. Šta oni i mnogi mejnstrim mediji rade je to da ignorišu da tu postoji jedno veoma ljudsko, veoma slično polje svakodnevnih izazova i teškoća koje prevazilaze granice i nacije. Ne bi bilo dovoljno za dobru špijunsku dramu, ali fokusirajući se na ove zajedničke tačke, i deferencijacijom rešenja izazova s kojima se ljudi suočavaju oko cele planete, bilo bi mnogo korisnije nego sumorni pristup “mi protiv njih”, posebno u svetu koji postaje sve polemičniji.

    Freedom (horeya)..now in 3-D!

Razlika između naše i poruke “Domovine” je jednostavna: to je slučaj rešavanja problema kroz razbijanje glava, protiv pokušaja da se pronađu dugoročna rešenja kroz zajednički život i stvaranjem sinergija. Naš tim – jedan Nemac sa dugogodišnjom ljubavlju prema Bliskom istoku, jedan Egipćanin-Nemac rođen u Kairu i jedna Egipćanka – dokaz je u prilog ovoj ideji.

S.TPokušaću da malo preusmerim ili produbim temu – da li bi rekao da su ova pitanja i problemi takođe deo izbegličke krize koja je prisutna u Evropi? I da je slična Mi-Oni polarizacija prisutna, potpaljena rasizmom, usponom ultra-desnice, neofašističkim pokretima i nacionalističkom propagandom?

Karam Kap: Priliv izbeglica u Evropu ima svojih razloga, koji se tiču geopolitike regiona. Možda je jedan od razloga što su mnogi prihvatili dolaznike – moj termin za izbeglice koje su uspešno doputovale do obećanja sigurne evropske zemlje – taj što postoji odgođen osećaj krivice prema odlukama njihovih vlada.

Kako bilo, to je takođe i poziv za suočavanje sa činjenicom da živimo u globalizovanom svetu, u kojem fizičke granice imaju sve manje značaja. Možemo da uzajamno delujemo, skoro trenutačno u virtuelnim prostorima, imamo prijatelje sa druge strane Zemljine kugle i više smo informisani o dalekim kulturama nego ranije i to sa manje istraživanja. “Drugi” - bilo u formi tamnog ogledala, plemenitog divljaka ili belog spasioca, treba da bude stvar prošlosti, svesno i podsvesno. Izazovi s kojima smo suočeni danas – klimatske promene, ekonomska kriza, ratovi – su globalni. Naš pogled na svet bi takođe trebalo da bude jednako globalan.

Oni koji se plaše priliva izbeglica ne greše. Velika grupa dolaznika će promeniti status quo, bila to mesta na tržištu rada, politički oprez prema istorijskim promenama u zemlji – vidi šta se dešava u Nemačkoj na relaciji beskućnika i izbeglica – tradicionalnog tkanja društva, ili jednostavnog pitanja prostora za život.

Ali oni nisu u pravu. U ovom globalnom svetu, mi – mislim ljudi – moramo da naučimo, ako ne da prigrlimo, onda da prihvatimo razlike i zajedničke tačke između kultura, i da vidimo kuda dalje posle zajedničkog prepoznavanja teskoba i izazova. Potrebno je da budemo voljni da učimo od drugih kultura i tradicija, da ubrizgamo naše sopstvene načine života u ovo novo znanje, a ne da vidimo samo negativne efekte priliva novopridošlica; da prihvatimo mogućnost pozitivnog razvoja i novih oblika rešavanja problema koji su se dosad činili nepremostivi. Možemo takođe da preispitamo našu ulogu u donošenju ovih izazova i da prihvatimo deo lične odgovornosti u tome.


    Homeland is Racist

Smatram da je naša intervencija, pored toga što je kritika predstavljanja u, na kraju krajeva, jednoj smešnoj televizijskoj seriji – poziv da se nađemo kao ljudi, na human način, da odgurnemo poreklo, rasu ili verovanja radi razumevanja drugog ljudskog bića koje je pred nama, spremni da prilagodimo naša mišljenja u razgovoru sa individuom, a ne prema onome što se govori o masama. Ja sam takođe upoznao dosta izbeglica koji su se ispostavili da su šupci. Ali smo se ipak sastali i pričali, pre nego što smo došli do tog (često uzajamnog) zaključka.

S.TReakcije filmske skipe “Domovine” su bile očekivane i to ubrzo. Većina njih koje sam video su zapravo pozitivne. Koji je tvoj utisak? Negde sam pročitao da je jedan od režisera serije rekao da su poruke na arapskom i da su stoga nedovoljno razumljive zapadnoj (SAD) publici, ne ulazeći u to da postoji 320 miliona govornika arapskog jezika i da je cela stvar veoma propraćena u medijima. Međutim, najnavedenija izjava je da je: “... Domovina oduvek težila da bude subverzivna na svoj način i povod za diskusiju, (i) ne možemo a da se ne divimo ovom aktu umetničke sabotaže”. A šta je sa ostalim reakcijama? Da li je bilo negativnih, i da li su vas kontaktirale inicijative koje imaju slične ciljeve kao vi?

Karam Kap: Bilo je, naravno, negativnih reakcija. Nazivani smo pristalicama Islamske države, da smo jeftini, plitki i sa skrivenim namerama. “Foks njuz” nas je nazvao nezaposlenim, lenjim i totalno nevezanim za Bliski Istok. Čestitamo im što su bili toliko marljivi u svom istraživanju o nama troje. Čast nam je da smo ovako uvređeni s njihove strane.

Ono što je iznenađujuće je brzina kojom su se ostali komentatori uključili da odbrane i objasne značenje same akcije, ponekad pokretajući i podugačke debate. Akcija je imala odjeka daleko od očekivanog – doslovno od Pekinga i Teherana, preko Bejruta, Atine i Kejptauna, Rio de Ženeira do Vašingtona. U većini slučajeva, reakcije su bile vrlo pozitivne i pune dobrog humora. Nazvani smo, možda preuranjeno – herojima. Da li je to tačno zavisi od toga gde će nas ova putanja prvog grafiti medijskog hakovanja odvesti dalje.


     Falafel and Alcohol: from the hands of Faiza

Lično, ne mogu a da ne previdim humorističan pristup tvoraca serije nakon naše akcije i cenim njihovu volju da uče od kritike. Mi se – sada pričam u ime “arabijskih uličnih umetnika”, nadamo da će oni istraživati i intereagovati sa njihovim predmetom snimanja mnogo bliže u budućnosti pre nego što ih prikažu na ekranima. I da, u kontaktu smo sa nekolicinom ljudi koji slično razmišljaju. Drago nam je da postoje.

S.TSpomenuo bih street art projekat i onlajn arhiv Infiltri koji nas je na neki način zbližio 2012. godine u pokušaju da napravimo tematski arhiv i dokumentujemo novi talas ulične umetnosti posle Arapskog/ih proleća, u poređenju sa političkim i društvenim kontekstima u Evropi. Iako je sajt trenutno možda hakovan i projekat pauziran, dao nam je mogućnosti da posetimo Bejrut 2013. i sami se uverimo da je daleko od „ratne zone“ u sred ulice Hamra. Da li bi rekao da je ova intervencija sa serijom “Domovina” nastavak tvog istraživanja ulične umetnosti i prakse?

Karam Kap: Infiltri, kao i kasniji istraživački projekat “Memetic Murals”, bili su jako važni u oblikovanju moje ideje kako grafiti utiču na našu direktnu ili indirektnu recepciju javnih prostora i događaja koji se odvijaju u njima, fizički i digitalno. Grafiti dozvoljavaju ciljano rebrendiranje (ili resemantizaciju) takvih prostora ka nekom određenom značenju. I time što su način koji može da iskoristi bilo ko sa nešto boje i dovoljno volje da učini svoje mišljenje javnim, to je moćno sredstvo grass-roots self-advocacy. Moja lična dokumentacija mnogih protesta me podseća da se političke poruke i ispisivanje poruka u javnom prostoru obično dešavaju istovremeno.

I pored toga, ulična umetnost nikada za mene nije postojala bez konteksta komunikacije – uvek je to poruka koja treba nekome da se dostavi, retko samo intervencija sa estetski lepom masažom za oči. Kao takva, vidim je kao koristan alat koji dopunjuje komunikaciju i medijske metode, kao i njihov sadržaj, umesto da je samostalna praksa.

    #blacklivesmatter

Nikada se nisam smatrao uličnim ili grafiti umetnikom. Jedan od najtežih delova ovog procesa je bio preispitati narativ o nama kao grupi i ići ka opisima naših struka i poslova – grafički dizajner, izdavač, docent – umesto da budemo svedeni na jedan čin grafiti subverzije i sa etiketom grafiti umetnika. Držimo se toga da imamo većih problema od jednog TV šoua – on je simptom, a ne bolest. Ali služi kao izvrsni medijm da se tematizuje veća tema i diskusija.

Drago nam je da smo izgleda učinili pravu stvar, prema mišljenjima mnogih ljudi. Međutim, to nije bio samo ispisivanje grafita. Radilo se o susretu umova koji su istraživali pitanja reprezentacije, dijalozima koji su se ticali medijskih narativa, kulturne etike i politike u jednom kompleksnom regionu koji je često sveden na jednostavne priče o ratu, represiji i teroru. Naša akcija u “Domovini” je učinak takvih umova. Dopada mi se da mislim da će ova mešavina perspektiva, talenata, veština i sposobnosti biti osnova za naše dalje aktivnosti, bilo da radimo zajedno, kao kolektiv, ili pojedinačno.

S.TDa li imate neke planove u budućnosti – možda nastavak ove intervencije?

Karam Kap: Trenutno radimo na drugoj epizodi prve sezone serije “Hack” u formi kratkog umetničkog filma nazvanog “Domovina nije serija”, u saradnji sa ljudima koji su radili na “The Square”, “Citizenfour” i drugim dokumentarcima, kao i sa izvesnim brojem predstavnika civilnog društva iz nekoliko pokreta. Planirano je da bude emitovana početkom novembra. Čućete o tome.

Ono što sledi posle ove akcije nije zapisano u kamenu, iako nam se nekoliko ideja vrzma okolo. Nijedna nije vezana za subverziju, više je usmerena ka uspostavljanju dijaloga između kultura i manjina, nastavljajući rad koji je započet hakovanjem.

*Foto: ljubaznošću umetnika

ALL YOU NEED IS SOMEONE LIKE ME....
Video
21.06.2024 | 21:54

VOĐENJE: Luka Marjanović – Nevolje u raju

Luka Marjanović: Nevolje u raju, Galerija Doma omladine Beograda, 11-23. jun 2024.