Plač svetske zvezde bolnih performansa
MARINA ABRAMOVIĆ POSLE TRI DECENIJE U BEOGRADU: NIŠTA SE NE MENJA
Marina Abramović isplakala se u Muzeju Nikole Tesle, vrativši se u Beograd posle 30 godina. To nije bio jedan od njenih čuvenih performansa, jer u njima i nije plakala, ma koliko sama sebi nanosila ili dopuštala drugima da joj nanose fizičku bol. Nije reč ni o nostalgiji, niti o suzama radosnicama zbog uručenja počasne nagrade 45. Oktobarskog salona i dogovora s gradskim vlastima o restrospektivi u budućoj modernoj galeriji na Trgu Zorana Đinđića. Nije bila u pitanju ni ogromna medijska pažnja, niti čestitke na projekciji video instalacije “Računajte na nas II” u Teslinom muzeju, kojem je poklonila rad i 20.000 evra da zaostavština tog slavnog naučnika ne bi propala bez digitalizacije.
Zaplakala je pominjući Rašu Todosijevića, Eru Milivojevića, Zorana Popovića, Nešu Paripovića i Gergelja Urkoma, sa kojima je početkom 70-ih godina činila čuvenu šestorku u Studentskom kulturnom centru u Beogradu, skandalizujući tadašnji establišment.
“Ostavila sam ih i, posle 30 godina, zatekla sam ih u istom stanju. Ja sam odradila karijeru, a svi ovi koji su ostali nisu nigde, osim Raše. Zato što ih naša sredina nije nikada priznala. Neverovatno je šta treba da se uradi da bi shvatili šta imaju. Era je, na primer, bio za mene kao novi Dišan. Kakve je ideje imao! Bila bih u istoj situaciji kao i oni”, rekla je u intervjuu za SEEcult.org Marina Abramović, ističući da joj nagrada Oktobarskog salona mnogo znači i da joj predstavlja “kartu za povratak”, ali da joj ne treba penzija, niti planira da postane “državni predstavnik umetnosti”.
- Da li priznanja umetnicima koji su godinama ignorisani znače promenu duha i svesti ili je to politička pragmatičnost?
MA: Na žalost, mislim da se ništa ne menja. Gde su katalozi mlade generacije? Gde su njihove izložbe? Mi smo u 60. godinama, a gde su ti mladi ljudi? Kada smo mi imali 20, 25 godina, radili smo stvari koje su u isto vreme u svetu bile apsolutno na istom nivou. U inostranstvu već imaš u tim godinama izložbe, kataloge, ima te u muzejskim šopovima... Ja to ne vidim. To znači da ta generacija treba da čeka 30 godina da bi se kao mi izborila.
- Kažete da ste se osećali odbačeno. Da li postoji sada opasnost od svojatanja i nove zvanične umetnosti?
MA: Ja sam mislila da niko ništa ne zna ovde o meni. Nikada nijedan moj rad nije otkupljen u Muzeju savremene umetnosti (MSU). Nikada nijedna knjiga nije odštampana. Katalog ne postoji. Nikada nisam pozvana na neku izložbu ovde, osim sada na Oktobarski salon. U MSU postoje tri rada, koja nisu moja, već su jednostavno uzete reprodukcije iz knjiga i uvećane. Napisala sam im pismo da se napravi istraga i da ih skinu, jer nisu moji. Nikada ih nisam prodala muzeju. Evo čekam već godinu dana. Postoji i jedan video rad koji sam svojevremeno dala Muzeju savremene umetnosti. U katastrofalnom je stanju. Rekli su da su original dali televiziji, da je to neka treća verzija. Mogli bi, ali me nikada nisu pitali za donaciju. Napravila sam donaciju rada u Makedoniji, Sarajevu, Sloveniji… Ali nemojte da napravite prezentaciju rada koji nije moj.
- Uoči učešća na ovogodišnjem Cetinjskom bijenalu u Crnoj Gori dobili ste izvinjenje Ministarstva kulture zbog povlačenja vašeg rada iz nacionalne selekcije za Bijenale u Veneciji 1997, za koji ste potom na glavnoj izložbi dobili Zlatnog lava? Je li vam to bilo dovoljno?
MA: Pozvana sam na Cetinjsko bijenale, odazvala se kao profesionalac. Sve to oko Venecije, dobila sam tada nagradu, ministar kulture dao je ostavku, ali nisam dobila nikakvo izvinjenje osam godina. Rene Blok mi je rekao privatno da je sada institirao toliko da ministar kulture Crne Gore napiše meni to pismo izvinjenja. Osam godina je vrlo dugo vreme ako je bila nepravda. Dobijem pismo, ali nije dovoljno. Hoću da to bude objavljeno u medijima, jer sam u njima ocrnjena. Uradili su to, rekla sam: “U redu”.
- Emotivno ste vezani za period 70-ih. Koliko je nedostatak dokumentacije o tom periodu doprineo svojevrsnom zaboravu i glavnih aktera koji su označili prekretnicu na domaćoj sceni, radeći stvari koje su bile avangardne i na svetskom nivou?
MA: Mi smo na Aprilskim susretima u SKC-u imali sve te ljude ovde, od Janisa Kunelisa do Jozefa Bojsa, vrlo poznatih kritičara… Svi su imali plaćene hotele, dnevnice, kompletan VIP tretman. Kad su naši ljudi, istoričari i kritičari umetnosti odlazili u inostranstvo, ne verujem da su nosili portfolio naših umetnika, da se napravi neka ekvivalentana zamena. Samo smo davali, ništa nismo dobli. Bile su svetske izložbe, ali naši umetnici nisu bili tamo, nije bilo fotografija, kataloga... Ljudi odavde su odlazili tamo, ali nisu promovisali naše ljude tamo. Naše područje je toliko talentovano, ali uvek ispada gubitak vremena, jer je bez podrške. Nije umetnik taj koji mora da bude i PR i da uradi delo. Mnogi nisu sposobni za to. Zato postoje kuratori, kritičari, muzejska infrastruktura…
- Poznat je vaš stav da je uloga umetnosti da služi društvu i utiče na njegovu promenu, da da neku viziju… Da li mislite da je vaš internacionalni uspeh pokazatelj da je vaša umetnost shvaćena, s obzirom da se nastavljaju ne samo ovde, već i u nekom globalnom smislu, tragedije, razaranja i sve ono na šta ste delom i ukazivali?
MA: Mogu samo da kazem da imam svoju publiku koja me prati, ali i novu publiku i užasno mi je važna nova generacija. Najdepresivnije je ako je sve stara publika. Ja živim za novu generaciju. Jedino ona može da nosi tvoju umetnost dalje, pa zato sada i moji studenti izvode moje radove. Predajem svoj ego drugome i to je za mene izuzetno oslobađajuće. Važno mi je da mogu kroz konferenciju za novinare, radionicu, knjigu, da objasnim svoje ideje. Zato i kažem da umetnik treba da bude sluga i služi društvu, ali ne u smislu političke moći, već u najkritičkijem smislu. Dolaziću ovde sve više i najpre ću da vidim šta radi mlada generacija. Napraviću jednu kolekciju, da otkupim njihove radove, da im pomognem.
- Uvek ste se borili protiv institucija, počev od porodice, do društva. Po odlasku u Amsterdam rekli ste da vam je najveći problem bio sloboda, jer niste znali šta sa njom da radite i da ste morali da napravite sopstvene granice. Koja su to bila ograničenja, da li još postoje?
MA: Kada sam došla u Holandiju, odjednom moj život više nije imao smisla, jer je to bilo suprotno mom shvatanju umetnosti… I dan danas u Amsterdamu se prodaju samo donji delovi ženskih kupaćih kostima. Sloboda mi je bila važna oduvek. I ljubav. Majka me nikada nije ni poljubila, ni zagrlila, navodno da me ne bi razmazila. Taj nedostatak ljubavi me je zauvek oštetio i to sam pokušala da pokažem kroz rad. Performans mi je bio jedan vid oslobađanja. Sve što nisam smela da uradim u životu, uradila sam u performansu. Ali sve samo do deset sati uveče, sve dok nisam pobegla u 30. godini. Majka je posle toga otišla u policiju. Pitali su je: “Pa koliko godina ima vaša ćerka?” rekla je: “Trideset”. Poslali su je kući.
- Koliko je ta porodična situacija uticala na vaš rad? Kao i raskid sa Ulajem, vašim dugogodišnjim profesionalnim i ličnim partnerom?
MA: Ja sam proizvod svih kontradikcija mojih roditelja. Otac je bio nacionalni heroj, od njega sam nasledila sve što je herojsko, da ideš do kraja… Od majke, koja je bila major armije - kontrolu, preciznost, urednost u komunikaciji… Spiritualni element nasledila sam od bake, koja je provela ceo život u crkvi. Brat njenog muža bio je patrijarh Varnava. Sećam se, kada sam imala šest godina, išla sam u crkvu sa njom, sela na stolicu i rešila da popijem svu svetu vodu, jer sam mislila da ću tako postati svetac, a samo sam dobila proliv. Roditelji su dolazili samo na rođendan i za slavu, krišom. Oni su se upoznali u ratu, a posle njega ispoljila su se dva potpuna različita socijalna bekgraunda. Otac je bio iz siromašne porodice iz Crne Gore, majka iz građanske. Majka je išla u operu, a otac voleo da peče prase i sedi u kuhinji na podu sa partizanima. Razveli su se užasno dramatično, majka je postala još stroža. Kada sam imala 12 godina, kupila sam oko 250 kutija imalina za cipele najgoreg, najjeftinijeg, braon, i premazala svoju sobu - sve zidove, vrata, prozore.. Užasno, kao da si stavio govna. Majka je ušla, vrisnula i zatvorila vrata. To je bio važan trenutak mog života. Napravila sam svoju teritoriju, htela sam na taj način da odbranim svoju privatnost i ličnost.
U Holandiji sam morala sama da postavljam granice slobode i testiram ih. Najlepši period mog života bilo je pet godina koje smo Ulaj (Ulay) i ja proveli kao nomadi u autu. Bilo je perioda kada nismo imali šta da jedemo, muzli smo krave i koze uzput. Kada me je napustio čovek koga sam volela, jedini način da se oslobodim bola ponovo je bilo to da ga postavim na scenu. Počela sam da igram sopstveni život u pozorištu u Rimu, pred 25 ljudi. Onda sam se odrekla prava veta na scene u “Biografiji”, predala svoj ego i ponovo sam se oslobodila. Više nisam bila odgovorna za sebe.
- Da li ostajete u Holandiji?
MA: Selim se, Holandiju zovem Temporary forever. Ona je mesto gde proizvodim radove, ali nije stimulativna, velika sloboda mi smeta. Ja sam stalno u nekom prostoru između. Daću otkaz na Akademiji u Braunšvajgu, jer sam napravila jednu nezavisnu studentsku grupu i jer je bez institucija mnogo efikasnije za mene. Najviše ću provoditi vremena u Njujorku, jer mislim da ima smisla biti tamo, a biću i u jednom mestu na jugu Sicilije, gde vulkan svakih 20 minuta ima erupciju. Ona mi daje neverovatnu energiju.
Miroljub Marjanović / SEEcult.org
*Foto: Marina Abramović, Stromboli, Sean Kelly Gallery, Njujork
