BORIVOJ GERZIĆ: Jedna uspomena na jezik i zajednicu
/ MOBILNA KNJIŽEV...
Prčimt'isa, tribalo je vrimena da se povratim od plemenskog života u Blizikućama. Uronio sam kao pojedinac, izronio posle pet dana kao pripadnik, tako nekako. Iako sada na pristojnoj udaljenosti od 550 kilometara i stotinu brda-šuma-dolina, još čujem sve te glasove!
Prčimt'isa, tribalo je vrimena da se povratim od plemenskog života u Blizikućama. Uronio sam kao pojedinac, izronio posle pet dana kao pripadnik, tako nekako. Iako sada na pristojnoj udaljenosti od 550 kilometara i stotinu brda-šuma-dolina, još čujem sve te glasove! Renatov tenor u mješavini zagrebačkog i lipog dalmatinskog dok sa donje terace Saletove kuće posmatra zalazak – oblake sklopljene u priliku koja čita drugoj prilici što leži i sluša. „A vidi strop /to je još jedan duguljasti mračni oblak/, prčimt'isa, kako mu polegao na glavu“, kaže Renatov tenor i ta gromka truba je, recimo, uvertira za kompoziciju preslušavanu narednih dana u kamenoj kući Blizikuće. Pamtiće se Renatove bezbrojne duhovite anegdote, njegova čitanja Arsenovih pjesama, njegov haiku o Ani Karenjini ili Džojsu s popevkom „jedan-dva“ na kraju (de-ka-den-ci-ja). Želimir Periš iz Zadra prvi put je došao „dole“, u CG (svidelo mu se, kaže), i u našem kružoku i pred publikom na čitanjima proze i poezije, zaslužio je titulu princa kolonije Blizikuće. Timbr njegovog glasa sa mekim š i ć svima se učavijao u glavu, kao i njegovi sjajni stihovi o zlu, i o dvojici prijatelja kojima se, svakom ponaosob, diže na tuđu ženu... Otov subotički bas, dok čita svoje tekstove, odzvanja kamenim sobama Blizikuća i kad njega nema, kao da ti likovi sa stranica i dalje okolo galopiraju, po zidovima. Jedne vječeri na teraci Otu je sjenka zida i koječega još pala preko pola lica i oformila turban – isti Atila bič, majku ti božju!, pomislih. Zamislite sad ta tri saglasja, Renatov, Želimirov i Otov (uz Vuletov sarajevski bariton – prerano otišao, a Ilija je ovoga puta bio solo-pjevač), a onda im dodajte Đorđov i Sašin raščavijani zvonki crnogorštački ton, koji se kao kamen kotrlja od Lovćena naniže, pa onda sizifovski povratak uzbrdo nazad (sve u slavu epa i kamena!). Preko svega toga, zamislite Katarinin koloraturni sopran (ona dolazi sa linije Beč-Beograd-Brisel-Crna Gora-Makedonija) koji je u večeri predstavljanja njenog projekta potekao kao neka fina rijeka preko tog istransko-zg/dalmatinsko-crnogorsko-i-ajde, zbog figure-vojvođanskog krša (uz skokoviti živopisni alt Mime Simić, kada bi bila prisutna). Dobićete melodiju, ma čitave kompozicije!, koja su nedelju dana odzvanjale u Blizikućama i našim glavama. Vatrene melodije zajednice, burne melodije jezika. Pošto je pojeden sav bolonjenze koji je Dena savršeno skuhao, a Vesna organizirala (i ne samo to!), te poslednje večeri za stolom, saslušavši naš orkestar i probudivši se načas iz svog ćutološkog dremeža – baš kada je Renato pričao jednu od svojih priča (recimo o mestobljustitelju, ma šta to bilo, ili o ostrvu u budvanskom zaljevu, koje je neko od nas u trenutku nadahnića nazvao „Ostrvo Palamude“) – rekao sam: Lepo skladate, narode.
Pa ovot' nije ništ drugo do stara Juga!, pomislio sam vrativši se u svoju sobu, da se pakujem: finese i razlike u detaljima, različita gledišta kao bogatstvo zajednice i bogatstvo jezika, a ne predmet sukoba, prčimt'isa! Samo je falilo da odnegde, iz tavanice prekrivene nevidljivim kamerama Velikog brata, zasvira Hej Sloveni, presveta Marijo majko božija!
Patriotski apendix
Odgovori Crnogoraca koje sam gnjavio sa idejom o Sjedinjenim Srpskim Državama – Kada će se ujediniti Crna Gora, Srbija i Republika Srpska?
- Nije to važno, brate, važnije je kako ljudi ovde žive. (arheolog iz Bara)
- Ne znam ti ja to, i vaši i naši na vlasti su lopine. (taksista iz Budve)
- Kad Amerika odluči. (kafedžija iz Starog bara)
- Nikad, Crnogorci imaju veće čelo od ostalih Srba. (student iz Budve)
- Ma ovde ti, moj sine, nikog više to ne zanima. (baka iza pijačne tezge)
Književna kolonija 2015, Blizikuće, Crna Gora