Aleksandra Popovska: Lobiranje za kulturu ne prestaje
Pevačica i kompozitorka Aleksandra Popovska, rođena Lebančanka makedonskih korena koja poslednjih 17 godina živi u Holandiji, baveći se komponovanjem, pevanjem, slikanjem, pedagoškim i istraživačkim radom u oblasti muzike, govori u intervjuu za SEEcult.org o pandemiji u Holandiji, kako su nove okolnosti uticale na život i rad umetnika, koliko su kultura i kreativno izražavanje važan deo života Holanđana, baš kao i spremnost da se hitro reaguje na goruće društvene probleme. Popovska priča i o radu umetničkih udruženja, novim formama umetničkih praksi, spremnosti radnika u kulturi da se prilagode stvarnosti, kao i o podelama u društvu, ali i o solidarnosti i empatiji, te o tome koliko je i kako vreme u kojem je rasla u bivšoj Jugoslaviji uticalo na njen rad i odnos prema ljudima.
Aleksandra Popovska rođena je, završila osnovnu i srednju školu u Lebanu u Srbiji, Fakultet muzičke umetnosti u Skoplju, a specijalističke studije u Engleskoj i Holandiji. Međunarodnu karijeru je 2000-ih započela kao pevačica u skopskom Kvartetu Dragana Dautovskog, a od 2012. do 2015. živela je na relaciji Holandija-Makedonija, gde je na muzičkoj akademiji predavala pevanje i koordinirala Katedrom za popularnu muziku. Danas živi i radi u Hagu, gde poslednjih godina vodi i nekoliko društveno-angažovanih horova.
S obzirom da je odrasla u Jugoslaviji, bila je pod širokim spektrom kulturnih uticaja, a muzika joj je smeštena u prostoru između vokalne tradicije Balkana, zapadne avangarde i eksperimentalnog zvuka. Interpretira različite muzičke žanrove na ličan i specifičan način, a njen glas i muzika mogu se čuti u klasičnoj, popularnoj, rokenrol muzici, muzici inspirisanoj makedonskim tradicionalnim pesmama, kao i u pozorišnim predstavama, dokumentarnim filmovima i u savremenim muzičkim formama (audio-vizuelnim instalacijama, muzičkom teatru, improvizacijama sa elektronikom uživo i projektima za decu). Sarađivala je sa mnogim muzičarima, kompozitorima, rediteljima, vizuelnim umetnicima i koreografima iz više od 20 zemalja u različitim kontekstima, a kao vizuelna umetnica učestvovala je na festivalima i izložbama predstavljajući slike, crteže, digitalne radove, fotografiju, instalacije...
U karantinu
– Pandemija korona virusa drastično je promenila svet u poslednje dve godine. Kakve su, u vezi sa tim, mere i ograničenja u Holandiji, kako stoje slobode u odnosu na period pre pandemije?
Aleksandra Popovska: U Holandiji je 2020. godine proglašena pandemija, a zatim i karantin otprilike kad i u Srbiji, i isto je trajao. Do pre mesec i po dana je nošenje maski bilo obavezno u prodavnicama, bolnicama i drugim javnim institucijama uz preporučenu distancu od 1,5 metra, ali više nije. Vakcinisanje stanovništva počelo je nekoliko meseci kasnije u odnosu na Srbiju, ali je odziv bio veliki i postojala je strategija da se imunizacija vrši po uzrastu, pa je svako čekao vakcinu dok njegova godina rođenja nije došla na red. Preko 80 odsto stanovništva starijeg od 12 godina je vakcinisano, a veliko je i poverenje ljudi u nadležne institucije i vlast.
Zabrane su postepeno ukidane mesecima unazad, a od 25. septembra su praktično bile ukinute sve mere, sem nošenja maski u javnom prevozu. Polako se vraćao i kulturni život i svakom građaninu koji pokaže sertifikat o vakcinaciji bio je dozvoljen ulaz u bioskope, koncertne sale i muzeje. Nažalost, broj obolelih se povećao u proteklom periodu, pa je ovih dana najavljeno da će od 6. novembra opet biti pooštrene mere: nošenje maske biće obavezno u svim javnim (i kulturnim) ustanovama i prodavnicama, uz preporučeno držanje odstojanja od 1,5 metra. Ulaz u restorane, na kulturne i sportske manifestacije opet će biti dozvoljen samo uz QR kod, odnosno sertifikat kojim se dokazuje da si vakcinisan ili da si preležao koronu, odnosno da imaš negativan test na virus. Čak je najavljeno i da će, ako se brojevi ne smanje, mere biti zaoštrene i da će sertifikati biti potrebni i za ulazak u prodavnicu.
– Majka si dece osnovnoškolskog uzrasta. U Srbiji se od početka pandemije gotovo bez prestanka polemiše o načinu izvođenja nastave i merama zaštite. Koje su mere i kako izgleda školovanje u Holandiji u uslovima pandemije - počev od osnovaca pa nadalje?
Aleksandra Popovska: Za vreme karantina deca su bila na onlajn nastavi, ali su se vratila u škole u junu 2020. i tu školsku godinu završili su u punom sastavu - nije bilo podela na grupe, niti su maske ikada bile obavezne za osnovce. Srednjoškolci i studenti bili su u obavezi da nose maske u hodnicima škola/fakulteta kada su se prošlog septembra vratili nastavi, a i najavljeno novo pooštravanje podrazumeva tu meru.
Osnovci su, pak, sve vreme išli u školu uobičajeno - bez podela na grupe i bez maski, osim perioda od tri meseca onlajn nastave u 2021. Postoji protokol o ventilaciji u školama, koja mora da bude po propisima, a savet je i da deca ostanu kod kuće ako su prehlađena. Roditeljima je dozvoljen ulazak u školsko dvorište, a u oktobru su mogli i u školu, ako je bilo potrebe za tim. Ukinuta je i obaveza da razred odlazi u karantin ako se neko dete zarazi, pa u takvim slučajevima ostali iz razreda nesmetano nastavljaju nastavu. U srednjim školama postoji mogućnost da deca koja spadaju u rizičnu grupu pređu na onlajn nastavu, a negde je to moguće i ako su im članovi porodice iz rizičnih grupa. Sve u dogovoru sa školom i samo ako je zaista neophodno. Jedino su fakulteti neko vreme radili kombinovano onlajn i uživo, a od 1. oktobra je i na njima nastava normalizovana i za sada je tako.
– Radnici u kulturi u Holandiji prošle godine su protestovali tražeći povećanje fondova i pomoć u uslovima pandemije, za koju se još ne zna koliko će trajati. Kakva je sada situacija kad je reč o finansiranju kulture, ima li predloga da se ona popravi, konkretnih inicijativa?
Aleksandra Popovska: Ukidanjem najvećeg broja bezbednosnih mera, od oktobra je ukinuta novčana pomoć koja je dodeljivana umetnicima i slobodnim umetnicima od početka pandemije. Vlada je najavila takozvani “model za kompenzaciju” koji bi trebalo da ublaži finansijske gubitke najugroženijih, a detalji tog plana bi uskoro trebalo da budu poznati.
Čini mi se da u Holandiji lobiranje za kulturu ne prestaje. Često se organizuju vebinari o preduzetništvu, o marketingu u kulturi, o mogućnostima dodatnog obrazovanja i konkurentnosti umetnika na tržištu... O stanju u kulturi debatuje se na televiziji, mnogo je pitanja na društvenim mrežama, ali su mnoga i dalje bez odgovora. Priča se o izazovima, novim mogućnostima, saradnji među zemljama, kao i o ulozi koju bi kulturni i kreativni sektor u svakom društvu trebalo da ima u budućnosti i o njegovoj važnosti za društvo. Bilo je, na primer, dosta kritika zbog toga što se Holandija nije u prvom roku prijavila za Evropski fond obnove, a očekuje se da dva odsto tih sredstava bude namenjeno kulturnom i kreativnom sektoru.
Kad je reč o finansiranju putem konkursa, na njima su uglavnom najtraženiji umetnički projekti koji se bave temama klimatskih promena, ekologije, inovativnih resursa itd.
Ovde veliki broj umetnika radi dodatne poslove zahvaljujući kojima plaća kiriju, štedi za penziju ili ulaže u svoj rad. Logika je da je umetnik, u suštini, sebi najveći investitor, jer je samo jedan deo njegovog rada plaćen, a sve ostalo - otkad se svetla ugase do narednog nastupa - plaća sam. U tom smislu, i dalje se nismo izborili za ravnopravnu poziciju sa ostalim profesijama i stalno moramo da ubeđujemo političare da je umetnost važna i da ulažu u kulturu. Neverovatno, ali to je isto i kod nas i na Zapadu.
– U čemu se razlikuju reakcije umetničkih udruženja, ali i države i društva u odnosu na iskustva tvojih kolega, porodice i prijatelja iz Srbije i Makedonije?
Aleksandra Popovska: Holanđani su ljudi od akcije i čim se pojavi problem organizuju se komisije, udruženja, platforme, alijanse i počne da se traži rešenje. Insistira se na hitnoj komunikaciji sa nadležnima i, na neki način, političarima se stalno “diše za vrat”. Različitost mišljenja i potreba da se ona iznesu utiču na to da se proces razvuče, ali on uglavnom vodi kompromisu, u kojem svako odstupi po malo. Kao da ljudi ovde razumeju da nekad treba prihvatiti manje od onoga što mislimo da zaslužujemo, jer dobijamo mnogo već pomeranjem sa mrtve tačke. Holanđani su ponosni na svoju demokratičnost i često će vam reći da u jednoj porodici može svaki član da glasa za različitu političku partiju, a da se opet svi poštuju i rade za zajedničku dobrobit. Čini mi se da su kod nas ljudi izričitiji u zahtevima i često zahtevamo “sve ili ništa”, a to može da zakoči proces.
S druge strane, statistika kaže da ljudi ovde vrlo često praktikuju svoje kreativne aktivnosti i da je više od dve trećine stanovništva uključeno u razne klubove, društva, udruženja. Postoji na hiljade malih škola za muziku, ples, glumu, likovnu umetnost i za decu i za odrasle u gradovima, ali i u selima. To nisu glamurozne škole sa nameštajem po poslednjoj modi, to su nekada dnevne sobe umetnika ili iznajmljena zajednička prostorija u zgradi ili bivši fabrički prostor koji se koristi u kreativne svrhe dok ne promeni prvobitnu namenu. Svaka škola ima svoj program rada, metode, ponuda je žanrovski raznovrsna, ništa nije centralizovano, a to je način da umetnici sami obezbede posao. Sve to je u skladu sa preduzetničkim duhom koji se stimuliše od najranijeg uzrasta. Građani su navikli da finansijski podržavaju lokalne umetnike i nastavnike, jer tako njihove male zajednice kreiraju svoj kulturni život. Kampanje o važnosti kulture su česte, baš kao i pozivi privrednicima da ulažu u kulturu.
Za vreme karantina u skoro svim oblastima rada formirane su Facebook grupe na kojima su ljudi delili savete, primere najbolje i najgore prakse, inspirisali jedni druge na različite načine. Tako je Asocijacija kompozitora, i inače vrlo aktivna, inicirala kreiranje novih radio i TV emisija koje su češće emitovale savremenu muziku kad nije bilo koncerata. Na taj način kompozitorima je omogućeno da se njihova muzika češće čuje, a preko autorskih prava ostvarili su honorare. Takođe, predstavnici kulturnog sektora udruženo su, pod sloganom ”Fair pay, fair share and fair chain” sastavili kodeks - Fair practice code - u oblastima preduzetništva, umetničkog i kulturnog rada, kulture i kreativnih industrija, koji je zasnovan na vrednostima solidarnosti, različitosti, održivosti, poverenja i transparentnosti i on se polako primenjuje.
Saturacija
– Kako su se umetnici prilagodili stvarnosti, jesu li drugačiji uslovi života iznedrili nove umetničke prakse?
Aleksandra Popovska: Upravo to se desilo. Nastalo je puno hibridnih, raznih crossover formi, opera-filmova, onlajn prenosa koncerata. Neke od njih će se sigurno zadržati i kad se pandemija stiša, druge možda razvijati dalje u skladu sa tehnološkim razvojem. Umetnici izvođači koji nisu vezani za velike institucije iskoristili su ovaj period da zarone u bogati repertoar kamerne muzike, jer toliko toga još ima da se odsvira i izvede, a praktičnije i lakše je bilo sarađivati sa manjim brojem ljudi, pa je nastalo puno novih dueta, trija... Kompozitorima je isto tako bilo lakše da nađu muzičare, jer su bili dostupni zbog otkazanih koncerata, pa su ostvareni mnogi projekti koji inače ne bi, jer su ljudi slobodnije kontaktirali jedni druge i onlajn se rađala saradnja kakve u drugim uslovima možda ne bi bilo.
U Holandiji svaka struka ima svoje udruženje i ona su vrlo aktivna. Tako sam i ja članica nekoliko udruženja: Asocijacije vokalnih pedagoga Holandije, Udruženja kompozitora Holandije, platforme dirigenata amaterskih horova i međunarodne muzičke mreže Galerija tonova. To su mesta na kojima se dele korisne informacije o konkursima, mogućnosti za sufinansiranje projekata, specijalizacijama, poziva se na saradnju. Imam utisak da se radi transparentno i da je pristup informacijama lak i svima moguć i to mnogo olakšava stvari.
– A koliko se promenio život i rad, ima li nekih drugih podela u društvu, među umetnicima?
Aleksandra Popovska: Podela na vakcinisane i nevakcinisane se oseća, pogotovu u većim ansamblima i horovima. Na primer, na turneje Koncertebau Orkestra (Concertgebouw Orchestra) iz Amsterdama mogu da idu samo vakcinisani muzičari, dok se ostalima opredeljuju drugi radni zadaci u tom periodu. To dovodi do podela u orkestrima, što nikako nije prijatno, ali će sigurno uticati na mnoge da preispitaju svoje stavove o vakcinaciji. Ja radim sa amaterskim horovima i na toj sceni se, takođe, oseća podela, jer svaki hor za sebe odlučuje da li će primati nevakcinisane članove, u kakvom prostoru će raditi i sl.
Digital nomad
– Šta se u tvom životu i poslu promenilo u ovom periodu?
Aleksandra Popovska: Muzička, kao i bilo koja druga izvođačka umetnost zahteva komunikaciju sa publikom, a to je skoro godinu dana bilo nemoguće. Nekoliko onlajn nastupa koje sam imala nikako nisu mogli da zamene direktnu komunikaciju i razmenu energije i emocija koje se jedino mogu doživeti na nastupima uživo i zbog kojih svi mi i volimo da odemo na koncert, predstavu, balet... Sa druge strane, bila sam zahvalna što je i onlajn nastup moguć i što sam uspela da održim neki kontinuitet u radu.
Karantin je u 2020. godini trajao samo nekoliko meseci pa sam se ja, kao i veliki broj mojih kolega, više bavila pedagoškim onlajn radom nego nastupima, razvijala sam projekte koji zahtevaju više vremena, sređivala sopstvenu arhivu, sumirala dosadašnji i razmišljala o budućem radu...
SoundMine 2020, performans, Alden Biesen, Belgija
– Ali si i imala seriju kamernih koncerata tokom leta, bila na rezidenciji kompozitora... Reci nam više o tome i kako preporučena distanca u svakodnevnom životu utiče na ponašanje na koncertima, da li se i na njima oseća “distanca”?
Aleksandra Popovska: Na sreću, čim su prve mere bile ukinute i nastupi uživo i na otvorenom bili dozvoljeni, najveći državni fond za izvođačke umetnosti FondsPodiumKunste objavio je konkurs za takozvane “scene sa balkona” i podržao kamerne sastave svih žanrova, predstave i plesne performanse na raznim lokacijama u celoj zemlji. Tako su parkovi, trgovi, bašte, terase, mansarde, dvorišta staračkih domova, makar na kratko postajali podijumi, podsećajući nas da je duh nesalomiv i koliko smo se uželeli jedni drugih - umetnici publike i publika umetnosti.
Zahvaljujući tome, ja sam ovog leta imala seriju koncerata sa gitaristom Zolijem Soosom i pijanistkinjom Cvetankom Sozovskom koje sam nazvala “Gradina” (bašta na makedonskom).
Isto tako, i prošlog i ovog leta učestvovala sam na međunarodnoj rezidenciji kompozitora u Belgiji SoundMine. Uživam da radim u Belgiji, tamošnji ljudi me podsećaju na naše u Srbiji, a zbog francuskog uticaja njihova kulturna ponuda drugačija je i raznovrsnija od holandske, pogotovu kad je reč o sadržajima za decu. Inače, SoundMine je rezidencija koja postoji već dvadeset godina i svake godine je u fokusu pisanje muzike za određeni instrument ili ansambl. Njen osnivač je flamanski kompozitor Vim Henderiks (Wim Henderickx), divan pedagog velikog srca koji predaje na nekoliko konzervatorijuma u Belgiji i Holandiji i pokretač je brojnih inicijativa za kompozitore, bilo da je reč o muzici za decu ili odrasle. On je kao “veliki tata” generacijama kompozitora iz ovog dela sveta i jako je inspirativno raditi sa njim i njegovim timom.
Za vreme pandemije nastupala sam i na festivalu za novu i avanturističku muziku za mlade Big Bang, čiji je idejni tvorac mnogostruko nagrađivani producent kulturnih programa za decu i mlade Vauter van Loj (Wouter van Looy). Sa njim sarađujem dugi niz godina, a projekte za decu sam prvi put počela da radim 2010. godine upravo u okviru ovog festivala, koji se održava u 17 gradova širom sveta. Festival je ovog leta održan u Luksemburgu i ja sam nastupila u okviru projekta „Pesme sa korenima“ inspirisanog zbirkom muzike iz raznih delova sveta Alana Lomaksa, jednog od najvećih američkih etnomuzikologa. Taj program će biti nastavljen 2022. u Nemačkoj novom muzikom i pod pokroviteljstvom Nemačke opere na Rajni (Deutch Oper am Rhein). Ne bih za sada otkrivala više detalja, jer je projekat u početnoj fazi i uloge i obaveze još uvek nisu podeljene.
Muzički projekat “Gradina”, Pander bašta u Hagu
– Koji su specifični izazovi s kojima se suočava umetnik u doba ograničenog kretanja, putovanja, kontakata? Razlikuju li se oni na Zapadu i na Balkanu?
Aleksandra Popovska: Mislim da je ovo vreme kada umetnici treba da se okrenu sebi: da se posvete stvaralaštvu ne razmišljajući previše o tome kada će biti moguće da izložimo/izvedemo svoja dela, ali i da razmišljaju praktično i, na primer, iskoriste mogućnosti interneta kako bi i onlajn pronašli publiku. Za muzičare to može da bude mnogo stvari od pisanja priručnika, organizovanja časova i radionica, pokretanja crowdfunding akcija, izdavanja muzike na Bandcampu i sličnim platformama koje podržavaju kreativne radnike (Patreon, na primer), snimanje podkasta, prihvatanje freelance projekata na platformama kao što je UpWork itd.
Ići u korak sa vremenom važno je na svim nivoima, posebno kad je reč o obrazovanju. Programi na umetničkim akademijama treba da prate društveni i tehnološki razvoj, jer obuka za određenu umetnost podrazumeva i da se mlad čovek pripremi za ono što ga čeka u realnom životu. Ovde akreditovani programi na fakultetima nisu isklesani u kamenu, već se prilagođavaju potrebama društva koliko god je to moguće. Obrazovanje će uvek kaskati za tehnološkim razvojem, ali to ne mora da bude više od nekoliko godina, a za to su potrebni dobra volja i kapacitet koji se u Holandiji podrazumevaju. U našim društvima, uglavnom, ne manjka kapaciteta.
– Koje su, sem zdravstvenih i ekonomskih, negativne posledice pandemije najvidljivije u Holandiji? Ima li pozitivnih promena, da li je krhkost ljudskog života i zdravlja donela neku vrstu osvešćenja ili izazvala neke druge dobre stvari u društvu, umetnosti, međuljudskim odnosima?
Aleksandra Popovska: Otkad su ukinute sve mere atmosfera na ulicama promenila se na bolje, ne preovladava strah kao na početku pandemije. Danas se čini kao da je ona završena, a veliki broj ljudi oseća zahvalnost zbog privilegija u kojima uživa, jer su neki od njih prvi put u životu osetili bilo kakve restriktivne mere. Po ukidanju mera, vrlo brzo su se vratili svojim hobijima, zajedničkim socijalnim i sportskim aktivnostima.
Ja sam za vreme pandemije radila sa nekoliko horova i ljudi iz svakog od njih su se ponašali drugačije. Neki su hteli i bili u mogućnosti da rade onlajn i nauče sve o novim alatkama, drugi su želeli da rade samo na otvorenom kad su vremenske prilike dozvoljavale, a većina ljudi je pokazala veliku solidarnost i podršku, međusobno su brinuli jedni o drugima i posećivali se, što je pojačalo osećaj zajedništva i pozitivno se odrazilo na dinamiku grupe i mentalno zdravlje. To je sve postalo vidljivo sada kad smo krenuli sa probama uživo. Opet, neki horovi su prestali da rade, drugi bez straha ostali u malim prostorima sa nepropisnom ventilacijom, a treći su obezbedili sve uslove da nastave iznajmljujući veće prostore i ulažući više nego obično kako bismo svi bili zaštićeniji. Ja sam nastavila da radim sa poslednjima.
– U Holandiji se družiš i profesionalno sarađuješ sa ljudima iz bivše Jugoslavije. Kad jednom odeš, koliko je teško održavati profesionalne veze sa matičnom zemljom, kakva su iskustva naših ljudi u Holandiji?
Aleksandra Popovska: Jedan od najdivnijih događaja koji svake godine na jesen okupi i ljude iz bivše Jugoslavije je filmski festival “Istočni susedi” (Estearn Neigbours Film Festival), koji vodi sjajna Rada Šešić, selektorka brojnih filmskih festivala u svetu i žena koja je za promociju istočnoevropske kulture učinila više od svih političara tih zemalja zajedno. Meni je dala slobodu da osmišljavam kratke nastupe na otvaranju ili u toku festivala, inspirišući me i podržavajući poslednjih deset godina, na čemu sam joj neizmerno zahvalna. Baš kao što sam zahvalna SEEcult-u, jer je pratio moj rad od početka do danas.
Često se dešava, skoro da je postalo praksa, da se naši umetnici po odlasku iz zemlje tretiraju kao umetnička siročad, njihov rad je neretko zanemaren u medijima i javnosti i potpuno je van radara kulturnih ustanova matičnih zemalja, pa informisanje i interesovanje počiva skoro isključivo na ličnim kontaktima. Ja sam dosta aktivna na društvenim mrežama a ne manjka mi promocija ni u medijima, pa ovo ne govorim u svoje ime, ali znam mnogo njih koji se osećaju zapostavljeno i zaboravljeno u svojoj zemlji, iako rade sjajne stvari.
– U Skoplju si predavala u srednjoj školi, potom na fakultetu, a pedagoški rad si nastavila i u Holandiji. Koliko ti je on važan i kako ga kombinuješ sa komponovanjem, pevanjem, slikanjem?
Aleksandra Popovska: Pedagoški rad vidim, pre svega, kao mogućnost za povezivanje sa ljudima, kao dinamičnu platformu za razvijanje uzajamnog poverenja, mesto na kojem svi naučimo ponešto novo o sebi, o drugom, o muzici, o životu. To je rad koji zahteva da budeš prisutan, otvoren, da se stalno nadograđuješ, uči te umetnosti slušanja, prepoznavanju neverbalnih nivoa i neizgovorenih namera u zvuku glasa. Raditi sa ljudima na tome da, pre svega, prihvate i zavole svoj glas, da nauče kako da ga sačuvaju na duge staze, a onda i da se muzički izraze, čini mi se da je posao plemenitiji i humaniji od bilo kog drugog segmenta mog rada. Meni, ali i mnogim ljudima sa kojima sam radila ili radim i dalje, ti časovi predstavljaju neki vid terapije, jer je proces usmeren “ka unutra”. Čovek mora da uspori, da upozna deo sebe, da nauči i anatomiju i fiziologiju svog instrumenta, da postane svestan svojih navika disanja, stava, blokiranih emocija, nataloženih trauma, a onda i da probudi maštu gradeći likove iz pesama i analizirajući njihova psihološka stanja itd. Bude i suza na našim časovima, dragocenih momenata, malih i velikih “buđenja” dok se tražimo i otkrivamo. Sve je to neprocenjivo važno, posebno na intimnom nivou.
– Na tvoj umetnički rad su uticale kulturne i druge različitosti u društvima Srbije, Makedonije i Holandije i to često ističeš. Uspevaš li da održavaš veze sa kolegama i porodicom u uslovima otežanih putovanja u poslednje dve godine?
Aleksandra Popovska: Životna iskustva utiču na rad umetnika i “boje” na neki način njegove radove. Kad je reč o mojoj muzici, publika često emotivnost i intenzitet na nastupima povezuje sa Balkanom, čak i kada je reč o pesmama koje pevam na izmišljenom jeziku. To je verovatno ono što u pesme upletemo nekad svesno, nekad nesvesno: komplikovani makedonski ritmovi, melodije koje liče na vez sa babinih košulja, takve stvari.
Sa druge strane, holandski način poslovanja i direktnost u komunikaciji, planiranje i potreba za balansom, pomažu mi da ostvarim kontakte i uspešno sarađujem sa ovdašnjim ljudima, jer su kategorije poput balansa, forme, strukture, planiranja vrlo važne i na muzičkom planu.
Što se održavanja veza tiče, mislim da će privatno u meni uvek živeti jedno jugoslovensko dete gde god ga ja selila. Pre svega zato što je to dete bilo bezbrižno, zaštićeno, voljeno i srećno, jer je živelo u sredini gde su se različitosti slavile i verovalo se u budućnost i napredak. Ja čuvam ta svoja sećanja kao nešto posebno i dragoceno i trudim se iz petnih žila da održim, pre svega, privatne veze sa dragim i bliskim ljudima i posetim ih kad god sam u našim krajevima, a onda i profesionalne, kad se ukaže prilika. To nije jednostavno i zahteva obostranu želju, puno planiranja, dobru volju i strpljenje, ali je nenadoknadivo i vredno svakog truda.
Razgovarala: Ana Luković
*Foto: Aleksandra Popovska
(SEEcult.org)
*Podrška: Međunarodni fond za pomoć organizacijama u kulturi i obrazovanju 2021. nemačkog Saveznog ministarstva inostranih poslova, Gete instituta i drugih partnera: www.goethe.de/relieffund
