Irina Dečermić: Hrabrost je važna u svemu, u umetnosti posebno

Pijanistkinja, kompozitorka i multimedijalna umetnica Irina Dečermić smatra da je nepoštovanje kolektivnog truda da se sačuvamo i štitimo jedni druge u vreme pandemije znak velikog primitivizma, ali i oholosti i bahatosti. U intervjuu za SEEcult.org, Irina Dečermić ukazuje da muzika, kao i druge umetnosti, pomaže da bolje razumemo sebe i svet koji smo kao ljudi prilično pokvarili, onemogućivši i drugim jedinkama na planeti da slobodno žive. Politiku i velike svetske koncerne, koji misle da su novi bogovi, Irina Dečermić imenuje ključnim zagađivačima ljudske svesti i napretka. Uznemiruje je njihova bezobzirnost prema budućnosti, ali i pomisao da će za generacije koje dolaze kultura postati neka vrsta luksuza i apstrakcije, a ne svakodnevna potreba, kako je to bilo nekada, kada je bila dostupna svim slojevima društva.

Za državu kaže da nije zainteresovalna za umetnike i umetnost, zamera joj što se kulturom ne bavi ni problemski, ni suštinski jer “mora se imati plan, ideja i koncept”. Odnedavno u fokusu i zbog izuzetne muzike za seriju “Vreme zla”, Irina Dečermić govori i o praksi terapije zvukom, koja je jedna od važnih stvari kojima se bavi. Na naštimavanje tačnog unutrašnjeg moda kod nje danas dolaze njeni bližnji, prijatelji i svi oni koji shvate da su u centrifugi dnevnog života izgubili svoju (tačnu) unutrašnju melodiju...

Foto: Milan Tvrdišić

– Vreme u kojem živimo teško je opisati rečima, nekad to ne umeju ni najbolji pisci... Kako se ono sagledava muzikom, kako se registruje notama? Da li vam je za “Vreme zla” više inspiracija bio tekst, ili sami život u kojem se to zlo i danas perpetuira?

Irina Dečermić: Često se postavlja pitanje odakle dolazi inspiracija, ali na to je pitanje teško odgovoriti. Muzika je, koliko prisutna i realna inspiracija, i nešto vrlo organsko, u isto vreme i apstraktna. Teško je inspiraciju obuhvatiti i objasniti odakle dolazi. Naravno, dolazi uvek iz ličnog iskustva, prvenstveno iz emotivnog i intuitivnog, ali ako govorimo o komponovanju, istovremeno mora da postoji i ozbiljan postulat što se tiče zanata. Rekla bih, ipak, da je osnova uvek više život, nego tekst, iako tekst uvek podražava život - ali život u smislu vašeg ličnog osećanja, kako vi doživaljavate i tekst, i sam život. Zato se nešto zove autorsko delo, jer je to vaš doživljaj samog teksta, na koji morate da dodate jedan novi sloj.

– Može li muzikom zalečiti vreme u kojem živimo?

Irina Dečermić: Naravno. Muzika je to oduvek činila. I drevne civilizacije su se oslanjale na moć zvuka, muzike, ritma i melodije. Tako je bilo od samog postanka čoveka i žene. Ljudsko biće uvek je imalo potrebu za zvukom. U nekim starim ljudskim zajednicama, pa čak i danas u grupama ljudi koji negde na planeti žive životom drugačijim od našeg modernog, kad ostane u drugom stanju, majka je smišljala pesmu i melodiju za svoje dete, koju je pevala dok ga je nosila u stomaku. Ta se melodija kao informacija utkala u DNK malog bića u stomaku i posle se koristila kad bi beba zaplakala, a kasnije je bila deo svakog važnog trenutka tog deteta/čoveka, od puberteta, preko bolesti, venčanja, čak i na samrti, pevala mu se ta melodija, pratila ga je kroz ceo život i uvek je uticala da se ta beba/čovek smiri/oporavi. Bila je kao neka vrsta leka: kad bi je čovek čuo, njen hemijski sastav i vibracije delovale su isceliteljski na čoveka, pomagala bi mu kad je uznemiren, kada ga nešto boli, ali i da se energetski stabilizuje.

– To stabilno uporište sada nam je veoma potrebno, jer nas je pandemija prilično prodrmala. U jednom trenutku izgledalo je da ljudi više neće ići u pozorište, na koncerte, da će nezavisni umetnici potpuno ostati bez posla. Mnogi strahovi uvukli su se u nas. Kako ih Vi pobeđujete? Jeste li se uplašili da dugoročnije nećete moći na scenu?

Irina Dečermić: Kada je epidemija počela, moja mama i moj očuh, koji ne žive ovde, odmah su se razboleli. Taj strah i briga za njih trajali su mesecima jer nismo mogli da ih posetimo, bili smo odvojeni, ovde zaključani. Strahovala sam za njihove živote. Strah se, naravno, uvećava, što je znanje o onome čega se bojite manje, a mi u tom trenutku globalno nismo znali ništa o onome što nas je snašlo. Strah prosto vremenom krene da se širi.

Što se tiče umetnosti, ti neki prvi trenuci bili su skoro pa romantični, kao kada ste udaljeni od voljene osobe. Kao da se dopisujete sa njom, bilo je kao da ste se preko društvenih mreža i platformi “dopisivali” sa svojom umetnosti. Bilo je divnih i dirljivih trenutaka što se muziciranja tiče, baš kao u nekom ljubavnom zanosu, ali je taj romantični trenutak smenio realan život, pojavili su se egzistencijalni strahovi... Imala sam sreće da mi lično egzistencijalno nismo bili ugroženi, ali smo se jako brinuli za našu decu, koja su bila zatvorena u kući. Istovremeno, ja sam u sebi uvek osećala neki optimizam, bez obzira na sve. Uvek sam imala na umu da se mi ljudi nekako izborimo: preživeli smo već neke epidemije i ratove, i onda smo kao civilizacija ipak ponovo stajali na svoje noge. Verovala sam u to do kraja.

– Pomenuli ste decu i epidemiju. Šta mislite hoće li život u uslovima epidemije ostaviti posledice na njima ili će se oni brže oporaviti od  starijih?

Irina Dečermić: Mislim da će oni to mnogo bolje od nas procesuirati. Mi smo patili što ne možemo da se družimo, što ne možemo na koncerte, u pozorišta, a oni su se družili na društvenim mrežama, igrali su igrice, bili su na neki način zajedno, jer je internet mesto druženja novih generacija.

– Na internetu se nisu morale menjati navike, u stvarnom životu jesu. Promenila ih je i publika, šta mislite koliko nauštrb umetnosti?

Irina Dečermić: Mogu da navedem primer iz mog umetičkog domena: Kolarac je, recimo, tokom Bemusa bio relativno neposećen, da ne kažem neposećen. Činilo se da se koncertni život ugasio u našoj zemlji, u Beogradu i Novom Sadu, gde je još postojao neki muzički život kod nas kada je klasična muzika u pitanju. To me zabrinjava jer imam utisak da je epidemija doprinela da ljudi zaborave da dođu na koncert, kao da više nema ko da dođe. I to mi se čini kao vidna posledica epidemije. Mi ni pre nismo imali baš neku tradiciju odlaska na koncerte klasične muzike, potreba za njom se na ovim prostorima prosto nije razvila. Vidim da pozorišta nemaju taj problem, ona imaju publiku.

– Znamo sa koliko je zakašnjenja država reagovala kada su umetnici u pitanju. Čini li Vam se da se konsolidovala po pitanju ideja za pomoć umetnicima, za neke predstojeće slične situacije bar?

Irina Dečermić: Odnos naše države prema umetnicima, i kad su uslovi bili povoljniji u državi, bio je dosta loš, a sada se tek ne može očekivati neka promena. Kada nastane neki problem, ne možete tek tada da pokažete interesovanje. Mora postojati neki plan, ideja, koncept. Inače je kao da ste u nekom lošem ličnom, privatnom odnosu, i stvari mogu da budu samo još gore. Naša država apsolutno nije zainteresovana za umetnost i umetnike, i to je više nego jasno. Situacija je prilično potresna i zabrinjavajuća, tim pre što znamo koliko je umetnost neophodna. Umetnost i kultura za nove generacije postaće neka vrsta, ili luksuza, ili nečeg apstraktnog, neka vrsta egzotike, a umetnost je za nas bila deo svakodnevnice - za razne slojeve stanovništva, za sve građane. Kada razvijete odnos prema muzici, ili umetnosti uopšte, vama je lako da stupite u komunikaciju sa njom, bilo da ste došli na koncert klasične muzike, predstavu, izložbu... Vi imate odnos prema tome, imate fokus. Ako to niste razvili, vi neće imati fokus, nećete imati živaca, interesovanja, interesa da stupite u odnos sa tom umetnošću, da joj se prepustite jer nećete umeti da zadržite fokus, a fokus je potreban za umetnost. U njoj se ne može uživati bez fokusa i koncentracije.

– Čini se da ovo vreme nekako generalno nema fokus, sve je kratkotrajno, čula se brzo i lako zadovolje površnim, i površno, i onda se traže nove senzacije...

Irina Dečermić: Slažem se. Sada je i za nas koji znamo šta je fokus, koliko je on važan za sve što radimo i koji smo umeli, i umemo da se fokusiramo, sve teže fokusirati se. Vidim to i po sebi, treba mi više vremena da se koncentrišem, da se na nešto fokusiram. Ali na tome se mora raditi, mora se vežbati, jer to više nije nešto što prirodno dolazi.

– Znate li kako su se druge države u epidemiji ponele prema svojim umetnicima?

Irina Dečermić: Ispričaću vam svoje lično iskustvo sa francuskom državom. Meni je u Francuskoj, zbog epidemije, otkazano nekoliko zakazanih izvođenja moje predstave “Krojcerova sonata”. Kako je francuska država otkazala ta izvođenja, od nje smo, ja i još dva učesnika u predstavi, dobili kompenzaciiju - 70 odsto ugovorenog honorara. To je francuska država. Naša je siromašna...

– Imajući u vidu kako se razbacuje parama za razne gluposti, izgleda da i nije tako siromašna...

Irina Dečermić: Ti koji imaju pare i koji se tako razbacuju parama - ne mislim tu da ljude koji rade i zarađuju, mislim na državu koja je pokrala pare. Oni su lopovi i oni neće da ih ulože, ravnopravno, gde treba, kome je najpotrebnije, nego se razbacuju i bahate. Uništiše i ovaj grad...

– A uništavamo i jedni druge, ugrožavajući jedni druge. Građani su sve komotniji u kontekstu pandemijskih mera. Neko kaže da oni nisu krivi, već država koja se još na početku nije dobro postavila, već je od virusa pravila lakrdiju i sprdnju.

Irina Dečermić: Ja mogu da razumem ljudski instinkt i bunt, oni su uvek postojali. Čovek kao individua može da misli da nešto bolje zna o nečemu od čitavog sistema i svih naučnika koji se bave nekim problemom. Ali ne mogu da razumem nepoštovanje kolektivnog truda da se sačuvamo i štitimo jedni druge. To je znak velikog primitivizma. I oholosti, i bahatosti. Međutim, mogu da vam kažem da nismo jedinstveni u tome. Bila sam nedavno u Londonu i primetila sam da, iako se konstantno čuju obaveštenja i upozorenja o obaveznom nošenju maske u metrou ili vozu, 40 odsto ljudi ih ne nosi. Usred Londona, gde se red ipak poštuje. Nismo, dakle, jedini.

– Kada malo iskosa pogledamo taj naš život, često izgleda kao “moj život bez mene”. Sve je manje vremena za neke smislene stvari - svakodnevno se trči od tačke A do tačke B, u pokušaju da se nešto stigne, da se rastegne vreme, plata, da se potpuno ne rastegnu živci, a ako još imate decu - drama... Pita se čovek ima li nekog smislenog života negde mimo nas?

Irina Dečermić: To je, nažalost, naš život. Naša civilizacija, ljudska rasa ugrozila je planetu. Mi ne damo drugim živim bićima, ni našoj okolini da žive. Ugrožavamo ih i to nam se kao bumerang vraća – uskraćuju nam se uslovi za normalan život. Iskre života za nas postoje samo kada odemo u prirodu, kada se ugledate sa prijateljima, kada upriličite neko malo druženje, kada odete na koncert, izložbu. To su sve samo iskrice, nije svakodnevni ritual življenja i očigledno je da smo civilizacijski u velikoj krizi, a zajedno sa nama i naša planeta, i svi sa kojima je delimo. Mi ljudi smo najviše doprineli toj krizi. Ne poštujemo život, zaboravili smo da poštujemo planetu. Pri tome ne mislim na vas ili mene, mislim na velike korporacije koje su preuzele svet i koje smatraju da imaju moć veću od same prirode, a to je samo po sebi nemoguće. Oni svesno ugrožavaju planetarni sistem i misle da im niko ništa ne može. Mene u celoj toj priči fascinira ta sebičnost da se ne razmišlja o budućim generacijama. Za mene je to potresno, tim pre ako znamo da su ljudi nekada zbog budućih generacija, ni ne trepnuvši, davali svoje živote. Sada imamo nešto potpuno drugačije: ljudi su, zarad profita, ni ne trepnuvši, spremni da unište budućnost već sledeće generacije.

– I priroda i čovek izgubili su neki svoj unutršnji ritam, rekli ste na početku razgovora. Muzika može da “naštima” to što se otkačilo ili pomerilo u čoveku. Vi se bavite terapijom zvukom. O čemu se radi, kako to izgleda i kako ste počeli time da se bavite?

Irina Dečermić: Došla sam do toga relativno slučajno, tražeći vid terapije za naše dečake: stariji je imao poremećaj pažnje, primetili smo to i pre nego su školski sadržaji postajali veći i zahtevniji, a mlađi sin ima oštećen sluh. Tako sam došla do terapije koja se zove sound healing - isceljenje zvukom bio bi precizan prevod, iako malo čudno zvuči. Opčinilo me ono što sam saznala i onda sam išla sve dublje, edukovala se i počela time temeljnije baviti. U međuvremenu sam videla ozbiljne efekte isceljenja zvukom najpre na svojim bližnjim i prijateljima, i tako je sve počelo. Sada je to postala ozbiljna praksa, dolaze ljudi iz različitih mogućih sfera, od starijih do mladih, sa različitim potrebama i problemima. Ovo je neka vrsta neverbalne psihoterapije koja utiče na razne probleme, psihičke, emotivne, do sportskih povreda. Sve zajedno je dosta kompleksno, ali vrlo učinkovito.

– Kako to izgleda: vi svirate neku muziku i to je terapija?

Irina Dečermić: Možda ću najbolje objasniti ako kažem da su to vibro-akustične terapije. Postoje instrumenti koje stavljam na telo čoveka, leđa ili stomak na primer. Svirajući na njima, njihovim energetskim poljem, deluje se na naše ćelije koje primaju vibracije instrumenata. Tako sam čovek postaje instrument. Kako smo mi uglavnom u disharmoniji, uključujući i naše ćelije, vibracije utiču da se bukvalno harmonizujemo na ćelijskom nivou, da odstranimo negativne vibracije i frekvencije, da ih se oslobodimo. To je suština terapije. Sve je uživo i organski. Instrumenti su od prirodnih metala, i od drveta.

– Sa profesionalnim umetničkim iskustvom koje imate, šta vam se čini da li umetničko delo nastaje uvek kad je čovek iskren, kada istinski bez rezerve i fige u džepu uloži sebe u nešto, a da se propada samo kada se kalkuliše?

Irina Dečermić: Teško je to pitanje. Istina je da se nešto vredno i važno može napraviti samo kada se potpuno prepustite. Svim rizicima. Hrabrost je neobično važna u kreiranju bilo čega, a umetničkog dela posebno. Verujete u nešto, prepustite se i borite se sa svim neprilikama dok ne dođete do cilja. Morate biti spremni na odricanja, na žrtvu, da stavite na kocku sve što ste uložili u ono što radite i onda može doći uspeh, odnosno može da nastane nešto vredno. Velika se dela kreiraju samo ako date sve od sebe, a i više od toga.

*Naslovna fotografija (detalj): Milan Petrović

(SEEcult.org)

*Podrška: Međunarodni fond za pomoć organizacijama u kulturi i obrazovanju 2021. nemačkog Saveznog ministarstva inostranih poslova, Gete instituta i drugih partnera: www.goethe.de/relieffund