Bolja slika o lošem položaju, koji je postao još gori
Prekarni položaj aktera nezavisnih kulturnih scena, umetnika i kulturnih radnika u regionu koji neumorno pokušavaju da opstanu, uprkos svim nepovoljnim okolnostima nacionalnih i lokalnih kulturnih politika već par decenija, dodatno je otežan u protekle dve godine pandemije, o čemu govore poražavajući podaci njihovih obimnih regionalnih, nacionalnih i lokalnih istraživanja, protestna saopštenja, javni razgovori, apeli i druge akcije. Primorani da preuzmu na neki način posao onih koji vode kulturnu politiku – utvrđivanjem stvarnog stanja i predlaganjem hitnih ili dugoročnih mera, akteri nezavisnih scena suočavaju se uglavnom sa ćutanjem nadležnih. Tome doprinosi i sada već globalna atmosfera “pobede” virusa – što po svemu sudeći vodi ka zaključku da za krizne mere više nema potrebe i da je sasvim dovoljno vraćanje “normalnom životu”.
Paradoksalnost položaja vaininstitucionalnih aktera u kulturi i umetnosti upravo je u nenormalnosti “normalnog” života, koja je u vreme pandemije samo dobila na vidljivosti, ali i to uglavnom samo u nezavisnim medijima i u onlajn diskusijama na društvenim mrežama. Tako je i činjenica da deo samostalnih umetnika u Srbiji nema zdravstvenu knjižicu čak ni u vreme pandemije doprla do najšire javnosti dobrim delom zahvaljujući pevljivom refrenu pesme “In corpore sano” Konstrakte, srpske predstavnice na “Evrosongu”: Umetnica mora biti zdrava. Najširoj javnosti mnogo je manje poznato dugogodišnje nastojanje umetničkih udruženja da izdejstvuju dijalog sa nadležnima zbog propusta lokalnih samouprava da samostalnim umetnicima uplaćuju doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje, stvarajući im na taj način dug za koji nisu odgovorni, ali zbog kojeg nemaju mogućnost lečenja. Mali korak napred predstavlja nedavno predizborno formiranje radne grupe reprezentativnih udruženja i Ministarstva kulture i informisanja kako bi došlo do razgovora sa Ministarstvom finansija o predlogu umetnika da se višedecenijski problem reši otpisom dugovanja po osnovu kamata i uplatom osnovice duga iz državnog budžeta. Takav otpis dugova, kako podsećaju umetnička udruženja, ne bi bio presedan - Vlada Srbije svojevremeno je pokrila dug za sveštena lica u iznosu od milion evra.
Suštinski problemi kulture generalno, međutim, a pogotovo nezavisne, nisu bili tema ni predizbornih kampanja uoči proteklih izbora u Srbiji i predstojećih u Sloveniji, mada zvaničnici ne propuštaju priliku da pomenu rekordno velike budžete. Tako je slovenački premijer Janez Janša izjavio da se pažnja koju vlada Slovenije posvećuje kulturi ne meri rečima, već delima i brojkama, što potvrđuje i “rekordnih 238 miliona evra” izdvojenih za kulturu u budžetu. U isto vreme dok se Janša hvalio budžetom, ključne organizacije slovenačke nezavisne scene u oblasti izvođačkih umetnosti ostale su nedavno bez finansijske podrške Ministarstva kulture na programskom konkursu za naredne četiri godine, što je izazvalo burne reakcije na domaćoj, ali i na regionalnoj i internacionalnoj sceni.
Upravo brojke - kako o delima, tako i o finansijama - koje su rezultati istraživanja samih aktera nezavisnih kulturnih scena, najbolje govore o stvarnom odnosu vladajućih struktura u regionu prema nevladinom sektoru u kulturi kako pre, tako i posle pandemije.
Regionalno istraživanje o životu i radu kulturnih radnika za vreme pandemije, realizovano od maja do jula 2020. godine, obuhvatilo je više od 540 ispitanika u Srbiji, Hrvatskoj, Severnoj Makedoniji, Bosni i Hercegovini i Sloveniji, a pokazalo je da je u prvim mesecima krize prosečan mesečni prihod učesnika prepolovljen, te da je narednih meseci nastavio da opada. Tokom prvih meseci pandemije deo kulturnih radnika u regionu ostao je bez bilo kakvog prihoda ili sa minimalnim. Procenjeni gubici tokom 2020. godine kretali su se od 3.000 do 5.000 evra (u Sloveniji oko 8.000 evra), što je okvirno polovina ukupnog prihoda ispitanika u 2019. U Srbiji je, na primer, u martu 2020. godine 43,3% ispitanika navelo da zarađuje manje od sto evra, a u aprilu ih je već bilo 50%.
Više od trećine nije imalo bilo kakvu ušteđevinu, trećina je imala manje od hiljadu evra ostavljenih za “crne dane”, dok je samo jedna četvrtina imala više od 1.500 evra. Istovremeno, više od polovine ispitanika imalo je kredite još iz perioda pre pandemije, a više od četvrtine njih moralo je da otplaćuje više od 150 evra mesečno – pokazuje istraživanje koje je na onlajn tribini “Od lošeg ka gorem” predstavio krajem decembra 2021. vođa istraživačkog tima dr Predrag Cvetičanin iz Centra za empirijske studije kulture jugoistočne Evrope (CESK) iz Niša.
Mnogi učesnici regionalnog istraživanja primorani su na dodatni posao, uz umetnički ili posao u kulturi. Najviše ih je u Crnoj Gori (56.5%), zatim u Bosni i Hercegovini (46%), u Srbiji je (34.3%), te u Severnoj Makedoniji 25.5%. Najmanji broj ispitanika koji je morao imati dodatni poslovni angažman je u Hrvatskoj (22.9%) i Sloveniji (17.6%). Dodatni posao pritom za gotovo dve trećine (65.9%) onih koji ga uopšte imaju donosi im više od polovine ukupnih ličnih prihoda.
Osim negativnih finansijskih efekata krize, učesnici istraživanja ukazali su i na probleme u vezi sa umetničkim radom, kao i na posledice pandemije na mentalno i fizičko zdravlje, te na šire negativne društvene i političke efekte, poput urušavanja demokratskih institucija, kršenja ljudskih prava, cenzure u medijima, rekao je Cvetičanin na tribini, na kojoj su, u organizaciji regionalne platforme za kulturu Kooperativa, učestvovali i Jaka Primorac iz Instituta za razvoj i međunarodne odnose (Zagreb), Luka Piškorič iz Poligona (Ljubljana), Tijana Ana Spasovska iz Jadro asocijacije (Skoplje), Sanja Horić iz Fronta slobode (Tuzla) i Granit Karagjyzi iz Anibara (Peć). Istraživanja rađena povodom pandemije, koja se u međuvremenu ažuriraju, daju uvid u tačne razmere pogođenosti kulturnog sektora, ali ukazuju i na strukturne, dugoročne probleme nacionalnih kulturnih polja u regiji, kao i na njihove zajedničke neuralgične tačke, koje je kriza naglasila i produbila, kako je konstatovao moderator tribine Lujo Parežanin, urednik portala Kulturpunkt.
Strategije odgovora na takve nepovoljne okolnosti kretale su se od okretanja ka nekoj drugoj, finansijski održivoj delatnosti (trećina) ili obezbeđivanja alternativnih izvora prihoda (petina) do stalne promene profesije i odustajanja od bavljenja umetnošću, ali i radikalnije odluke o odlasku iz zemlje.
Pomoć države kulturnom sektoru u Srbiji povodom posledica pandemije, kako je konstatovao Cvetičanin, bila je neblagovremena i parcijalna. U junu 2020. godine izdvojeno je po 90.000 dinara (750 evra) za oko 2.350 samostalnih umetnika, uz dodatnih 60.000 dinara (500 evra) u junu 2021. godine, te naknadnu pomoć u istim iznosima u avgustu 2021. godine za još oko 780 samostalnih radnika u kulturi, koji nisu bili obuhvaćeni prethodnim merama. Uz tih oko 3.140 samostalaca, pomoć beogradskih vlasti u iznosu od 90.000 dinara dobilo je na početku pandemije i oko 300 honorarnih saradnika gradskih ustanova kulture, ali je godišnji konkurs za projekte u kulturi 2020. godine otkazan.
Umetnička udruženja ukazivala su niz puta da mnogi umetnici i kulturni radnici nisu obuhvaćeni državnim paketima pomoći, a koliko je njihov položaj težak, govori podatak da je Fond solidarnosti, pokrenut na inicijativu više umetničkih udruženja i Asocijacije Nezavisna kulturna scena Srbije (NKSS), uspeo da obezbedi 2020. godine - od donatora i individualnim solidarnim uplatama - jednokratnu pomoć od po 30.000 dinara za 177 egzistencijalno najugroženih umetnika/ca, samostalnih stručnjaka u oblasti kulture i drugih kulturnih radnika/ca – odabranih od gotovo 1.700 prijavljenih.
Umesto podrške za ekonomski devastirane sektore usled pandemije, uključujući i kulturu, vladine mere svele su se na svojevrsnu politiku kupovine glasova. Tako je u junu 2020. godine 6,2 miliona građana dobilo po sto evra, u aprilu 2021. godine 1,7 miliona penzionera dobilo je po 30 evra, te još po 50 evra u jesen 2021, a u leto 2021. godine 4 miliona građana dobilo je po 60 evra. Na početku izborne 2022. godine, inače, fokus je stavljen na mlade, pa se gotovo milion njih – uzrasta od 16 do 30 godina, prijavilo u februaru za pomoć u iznosu od po sto evra, uz obećanje da će krajem maja ili početkom juna dobiti još toliko.
Najveći obim jednokratne finansijske pomoći, prema rezultatima istraživanja, bio je u Hrvatskoj (84.55%) i Sloveniji (78.43%), te u Severnoj Makedoniji (50.91%), pa u Srbiji (49.04%) i Crnoj Gori (33,33%), a najmanji u Bosni i Hercegovini, gde je tu pomoć dobilo manje od 9.8% ispitanika. U pojedinim zemljama bile su dostupne na nacionalnom nivou i druge vrste mera, pa je tako u Hrvatskoj većina ispitanika iskoristila mogućnost produženja rokova za realizaciju projekata koji su prekinuti zbog izbijanja pandemije. U Hrvatskoj i Severnoj Makedoniji većem broju ispitanika isplaćena su sredstava za odobrene projekte, uz dozvolu da ih realizuju kada to bude bilo moguće, pokazuju rezultati regionalnog istraživanja, predstavljenog i u dva tematska teksta Jake Primorac na Kulturpunktu.
Osim pandemije, u Hrvatskoj su, kako je ukazala Jaka Primorac na tribini, poseban problem bile i posledice dva zemljotresa koja su pogodila 2020. Zagreb i Sisak. Dok je na nacionalnom nivou bilo određenih mera za ublažavanje pandemijske krize, podrška je izostala na lokalnom nivou, koji je godinama bio veoma važan deo javnog finansiranja kulture uopšte – gotovo 40% (samo Grad Zagreb izdvajao je 15% od ukupnog javnog finansiranja kulture u Hrvatskoj).
Prema mišljenju Jake Primorac, problem celog sektora kulture je zapravo njen loš položaj u društvu, a znak poboljšanja situacije bilo bi pre svega povećanje budžeta za taj sektor.
Dok panevropska organizacija Culture Action Europe zagovara 2% za kulturu na nivou Evropske unije, u Hrvatskoj je taj procenat 1,2% državnog budžeta. Osim toga, potrebno je uvesti dugoročnije izvore finansiranja, poput prakse Zaklade Kultura nova. Takođe, kako je istakla, neophodno je prepoznati da je rad u kulturi - rad koji treba platiti. Kulturna politika bi trebalo da pospešuje pritom saradnju, a ne komptetitivnost.
I kultura u Sloveniji pretrpela je drastične posledice pandemije, a kako je rekao Luka Piškorič iz Poligona (Ljubljana), zadesila ju je još jedna katastrofa – desna vlada Janeza Janše.
To potkrepljuju nezavidni podaci istraživanja koje je rađeno u tri navrata (proleće i jesen 2020. i proleće 2021) na uzorku od ukupno 3.454 ispitanika, među kojima su bili predstavnici širokog spektra aktera svih oblasti kulturne i umetničke scene, uključujući i studente, kulturne radnike angažovane na osnovu autorskih ugovora, samozaposlene u kulturi, samostalne preduzetnike, zaposlene u ustanovama, društvima i zadrugama, kao i u javnim ustanovama, ali i one koji su neprijavljeni.
Rezultati istraživanja, koje su realiyovali Eva Matjaž, Polona Černič i Teja Kosi, pokazuju da je 58,9% ispitanika samozaposleno, a 10,6% je zaposleno u institucijama. Čak 74,7% ispitanih radi u bar dva polja, a 33% radi od kuće, pri čemu 42,4% nema svoje stanove. Oko 53% ispitanih ima prihod do 1.000 evra, a 48,2% do 2.000 evra. Samo polovina ispitanih (51%) navela je da može da živi od svoje profesije. Čak 42% razmišlja da napusti sektor, a mnogi su to i uradili. Istraživanje pokazuje i da 67,8% ispitanih ne prima javna sredstva, a 49,5% nije dobilo bilo kakvu pomoć od države za vreme pandemije.
Učesnici istraživanja, čiji su detaljni rezultati objavljeni na sajtu Poligona, prosečno su stari 38,9 godina, a među ispitanicima je bilo 46,6% žena i 52,5% muškaraca.
Osim pandemije, ozbiljnu štetu sektoru kulture, kako je naveo Piškorič, nanela je i vlada.
“Vlada je uništila imidž kulture, Nazivali su kulturne radnike parazitima, umanjivali vrednost koju kulturni sektor donosi društvu i doprinosi opoiravku društva posle pandemije”, dodao je.
Slovenija je, inače, imala interesantan mehanizam pomoći turističkom sektoru – posredstvom vaučera u vrednosti od 200 evra. Tokom 2021. godine mogli su se iskoristiti i u kulturi, mada u vrlo ograničenom broju javnih ustanova koje su se za to prijavile. Ipak, Piškorič je srećan što je tako mogao da poseti koncert grupe Laibach.
Prema njegovim rečima, pandemijska kriza istakla je i važnu ulogu javnih institucija, budući da sarađuju sa 77% samozaposlenih. “Javne institrucije mogu da vode više računa o svojim saradnicima koji su samozaposleni – da im daju platu, da ih ne dampinguju na tržištu, da plaćaju učešhe na izložbama…”, konstatovao je Piškorič, ističući i značaj međusektorske saradnje, ali i sindikalizacije u kulturi.
Za razliku od Slovenije, na Kosovu nije bilo nacionalnog istraživanja posledica pandemije, ali podaci lokalnih anketa takođe ukazuju kako na nagomilane, tako i na nove probleme izazvane pandemijom.
Istraživanje lokalne kulturne scene u Peći, čiji je cilj bilo mapiranje izazova pre i tokom pandemije, rađeno je kombinovanom metodologijom prikupljanja kvantitativnih i kvalitativnih podataka. Rezultati pokazuju da su ključni izazovi - nedostatak ljudstva, infrastrukturni i logistički problemi, te nedostatak sredstava. Pandemija je zapravo samo učinila vidljivijim probleme koji su postojali i pre njenog izbijanja, rekao je Granit Karagjyzi iz pećke organizacije Anibar.
Između ostalog, pokazalo se da 28% organizacija nema zaposlene, a mnoge rade isključivo na volonterskoj bazi. Isti procenat organizacija nema poslovne prostorije, a čak 57% nema odgovarajući prostor za realizovanje umetničkih i kulturnih aktivnosti. Problem nedostatka sredstava odnosi se pre svega na manjak podrške iz javnih fondova, dok pandemija nije uticala mnogo na standardne međunarodne donatore.
Grad Peć ukinuo je po izbijanju pandemije sve fondove za kulturu, usmerivši sredstva na druge oblasti. Čak 76% organizacija koje su učestvovale u istraživanju navelo je da je pandemija drastično uticala na na njihove aktivnosti – 36% otkazalo je programe, 36% ih je odložilo, a samo 25% prebačeno je u onlajn prostor. Novi izazovi koje je donela pandemija odnose se, između ostalog, na to što organizacije nisu imale sredstva za obuku ljudi ili za angažovanje novih saradnika koji bi pomogli realizaciju njihovih aktivnosti u virtuelnoj sferi.
“Kultura nije prioritet u razvoju društva. Kad se vlada promenila, imali smo neke mere, ali većina je otkazana ili odložena. Što se tiče lokalnog nivoa, važno je kreirati i budžet za nezavisnu scenu, jer sav novac odlazi na institucije”, naglasio je Karagjyzi. Budući da više od 50% organizacija radi u neadekvatnim prostorima, potrebno je omogućiti i finansiranje infrastrukturnih troškova i logističkih potreba, dodao je.
Posebno nepovoljna situacija je u Bosni i Hercegovini, koja nema na resorno ministarstvo za kulturu, a samim tim ni državni fond za finansiranje kulture. Situacija se stoga razlikuje i među entitetima, ali i kantonima. Federacija BiH, kako je rekla na tribini Sanja Horić, ne samo da nije donela bilo kakve mere podrške, već je rebalansom budžeta za 2020. godinu ukinula sva sredstva za kulturu, čak i za kulturne institucije.
Biti samostalan umetnik znači zapravo živeti sa roditeljima i čekati da daju neke pare, što je pandemija samo dodatno otežala.
Prema rečima Sanje Horić, čija je organizacija dosta radila sa sindikatima, poseban problem u BiH predstavlja i radno zakonodavstvo, koje ne prepoznaje frilensere. Zakon o doprinosima ne odnosi se na samozaposlene – oni u njemu ne postoje. Kulturni radnici jesu prepoznati, ali neadekvatno, odnosno nema razlike između njih i drugih radnika, nema drugačijeg tretmana, rekla je Sanja Horić.
Glavni problem, prema njenom mišljenju, jeste to što “svaki kanton odlučuje po svom”, pa se u tom pogledu razlikuju i propisi od jednog do drugog.
Drastične posledice pandemije pretrpela je i nezavisna kulturna scena u Severnoj Makedoniji, koja je takođe učestvovala u regionalnom istraživanju, a realizuje i samostalna.
Podaci iz regionalnog istraživanja, kako je navela Tijana Ana Spasovska iz Jadro asocijacije, pokazuju da je u proleće 2020. godine 58% ispitanika bilo nezaposleno - što govori o teškom položaju kulturnih radnika i pre izbijanja pandemije.
Mere za suzbijanje kovida imale su negativne posledice na rad gotovo 90% ispitanika, budući da je došlo do otkazivanja brojnih programa. Više od 80% ispitanih imalo je finansijske gubitke, a kod 66% ispitanih gubitak su osetile i njihove porodice.
Pokazuje se da organizacije nezavisne kulturne scene realizuju više aktivnosti i projekata iako je finansiranje smanjeno, što samo govori o prekarnim uslovima njihovog rada.
“Za aktivnosti je i moguće naći pare, ali ne i pare za ljude. Ministarstvo ne daje honorare za one koji su zaposleni”, rekla je Spasovska.
Pandemija je samo učinila boljom sliku o lošem položaju, koji je postao još gori, zaključila je ona.
Pandemijska kriza, kako je konstatovao Predrag Cvetičanin, pokazala je da neki sektori ne mogu da funkcionišu po ekonomskoj logici – neoliberalni koncept nije moguć u zdravstvu, obrazovanju i kulturi. Kao kristalno jasno pokazalo se stoga da je za oblasti društva kojima profit nije primarni cilj neophodno finansiranje iz javnih fondova. Stanje u polju kulture ukazuje pritom na besmislenost kulturne politike prema kojoj se 95% sredstava troši samo na održavanje sistema institucija (plate zaposlenih i materijalni troškovi), dok za njihove programe i sve druge aktere na sceni ostaju mrvice.
Jedna od lekcija dosadašnjih istraživanja jeste i to da je značajnija sredstva potrebno usmeriti na konkurse za programe i projekte – ukoliko se želi uopšte da privatni i civilni sektor u kulturi opstanu. Takođe, promene u načinu kulturne produkcije i participacije u kulturi, koje je donela pandemija, trebalo bi da budu reflektovane u kulturnoj politici (izdvajanjem više sredstava za onlajn kulturne programe i onlajn participaciju). S obzirom da zdravstvena kriza prouzrokovana pandemijom neće trajati kratko, evidentna je i nedovoljnost jednokratne finansijske pomoći, što ukazuje na neophodnost kontinuirane finansijske pomoći u vidu institucionalnih grantova za organizacije i novčane pomoći za širi spektar kulturnih radnika, a ne samo za samostalne umetnike koji su i sami samo deo reprezentativnih umetničkih udruženja. Takođe, potrebno je primeniti sve druge oblike podrške organizacijama i radnicima u kulturi.
Pandemija je, kako pokazuju istraživanja, pokazala i značaj profesionalne solidarnosti, za koju će verovatno vremenom biti i veća potreba, budući da zemlje u regionu za sada ne pokazuju spremnost da prilagode kulturne politike kriznim uslovima. To može da vodi ka pojačanoj svesti o zajedničkim interesima i formiranju širih saveza koji će pokušati da menjaju situaciju na bolje u oblasti kulture u zemljama u regionu – pod uslovom da akteri nezavisnih kulturnih scena smognu snage da bar još neko vreme opstanu. Svedočanstvo o tom poduhvatu daće u svakom slučaju nova istraživanja o proteklom periodu.
(SEEcult.org)