Povratak Fantazije uživo pred publiku
26. Međunarodni filmski festival FanTasia, Montreal, 14. jul - 3. avgust 2022.
Piše: Dejan Nikolaj Kraljačić
Nakon dve godine virtuelnih izdanja, Fantazija je ponovo otvorila svoje bioskope na opštu radost brojnih fanova. No, bez obzira na kvalitet programa, prisutnost kovida je ipak uticao na posetu sa rezultatom u vidno manjem broju rasprodatih sala. Redak primer unapred planule obe projekcije bio je danski film originalnog naslova Gosti, a međunarodnog adekvatnijeg - dvoznačnog Speak No Evil, glumca, režisera i scenariste Kristijana Tafdrupa (Christian), autora Roditelja (2016) i Užasne žene (2017), potpisnika scenarija sa svojim bratom Madsom.
S punim pravom željno iščekivan, jedini predstavnik danske kinematografije u ovogodišnjem programu, bio je dovoljan da još jednom potvrdi (imajući u vidu brojčano skromnu godišnju produkciju!) globalnu joj nadmoć na polju dramskog pripovedanja u sprezi sa maštovitošću, inventivnim pristupom žanrovskim konvencijama i neumoljivom zanatskom egzekucijom istog, neretko i (pre)radikalnim za mnoge ukuse. Gosti su prosečna danska porodica, bračni par sa malom devojčicom, koji svoje buduće domaćine - neposredne holandske supružnike sa sinom što otežano govori usled nedostatka jezika, upoznaju na moru u Toskani gde prijatno provedu odmor skupa. Nekoliko meseci kasnije, Danci prihvataju poziv Holanđana i upućuju se na vikend u izolovanu kuću u prirodi za čim inače čeznu - biti daleko od urbane vreve. Druženje sa odmora nastavlja se idilično, međutim ne zadugo, pošto gosti veoma brzo počnu osećati kako domaćini nisu baš onako svetli kao što su spolja izgledali, već naprotiv... (evocirajući možda i ovovremenu Holandiju i nasleđe joj tzv. Pokreta II svetskog rata).
Ovo ostvarenje izdvaja od tolikih drugih varijacija brvnara-u-šumi-horora ne samo to što je - kako umetnički direktor Fantazije Mič Dejvis sažima: master class građenja užasa... nego što je taj užas iniciranim našim stvarnim, duboko ljudskim nedostacima, a ne nadnaravnim pojavama i bićima, sterotipnim manijacima, specijalnim efekatima. Ubedljiva gluma danskog para dotiče vrhove najkvalitetnijih dramskih izvedbi ukupno gledano (Morten Burian, Sidsel Siem Koch), a minuciozno režiran Tafdrupov inteligentan sporogoreći scenario surovom eksplozijom u završnici lansira celokupni uradak u prostor filozofsko-religijske refleksije, upozoravajuće adaptacije Zapadnog sarkastičnog odgovora drevnoj, dubokomoralnoj japanskoj šinto maksimi Speak No Evil (u celosti ide sa See No Evil, Hear No Evil) kojim se ona doživljava bukvalno kao ignorisanje zla, bez aktivnog mu suprotstavljanja.
Uzbudljiva i uznemirujuća, dramaturški i produkciono krajnje svedena priča sa beskopromisnim, hrabrim poentiranjem, što se lako da dovesti i u angažovanu vezu sa globalnim nam tekućim događanjima, a natopljena realizmom i univerzalnom simbolikom. Može li se uspešno spojiti više? Teško.
Freaks out (Nakaze na slobodi, 2021) novi je supeherojski film Gabriela Mainetija (Gabriele Mainetti), autora koji je širu pažnju i privukao takvim neuobičajenim debijem za italijansku (i evropsku) kinematografiju (Zovu me Džig, 2015). Ovenčan nizom priznanja, počevši od nekolicine sa prošlogodišnjeg Venecijanskog festivala, Nakaze su raskošno visokostilizovano ostvarenje superiorne egzekucije, s obzirom na (pod)žanrovsku mu pripadnost skromnog budžeta od okvirno 13 miliona evra, prava lekcija aktuelnom holivudskom trendu. I to ne samo produkciono, idejno, kreativno pogotovo.
Nakaze italijanskog cirkusa (veza sa Brauningovim pomerajućim klasikom Nakaze, 1932, svakako nije slučajna), tačnije njih četvoro: tajanstvena devojka koja proizvodi elektricitet razorne moći, čovek-zver obrastao u dlaku nadnaravne fizičke snage, albino mladić što kontroliše insekte (osim pčela jer ga nerviraju), i kepec sa magnetskom moći da upravlja metalnim objektima, u jeku rata 1943. ostaju bez posla. Vlasnik cirkusa napušta svoj tim ne bi li svima obezbedio bekstvo za SAD... ali kako je Jevrejin, trag mu se ubrzo izgudi. Fantastična četvorka se deli, devojka kreće u potragu za vlasnikom koga doživljava surogat ocem, dok se ostali upućuju ka prestižnom Berlin cirkusu pod vođstvom najpopularnijeg pijaniste i kompozitora Nemačke Franca (iliti put Oza i lažnog Čarobnjaka). No, Franc (izvrsni Franc Rogovski/Franz Rogowski, Viktorija, 2015, čest u Kristijana Petzolda: Tranzit, 2018, Undine, 2020) je i ponajupečatljivija antagonistička pojava ovog podžanra uopšte - fanatični nacista sa po 6 prstiju na obe ruke koji je pritom i vidovit, čovek što ne poštuje svoj jedinstven, konstruktivni umetnički dar, već želi biti nešto drugo - slavan na polju destrukcije time što će najviše doprineti Firerovoj pobedi u ratu. Njegova misija je pronaći nakaze sa najrazvijenim nadljudskim sposobnostima i regrutovati ih u službu Rajha (zbog čega i pokreće cirkus), a kako mu je naložila i jedna od sopstvenih vizija, četvorka čini idealne kandidate...
Koliko god Nakaze prizivale Hellboya, X - Men-ove, i druge referentne produkte fikcije, nadahnuti scenario Nikola Gvaljanonea (Guaglianone, koscenarista Džiga) i Mainetija odiše autentičnošću, a tretman im ratnog filma sve sa partizanima (vodi ih fanatični grbavac) vredan je promišljanja kako se maštovito, metaforički može pristupiti nekad nam omiljenom žanru.
Sporadično prisutna belgijska kinematografija, nakon skorašnjeg odličnog, višestruko nagrađivanog prvenca Tima Mijelana Patrika (Fantasia 2020), dala je ovogogodišnjeg pobednika Festivala - horor Megalomaniak Karima Ouelhaja, a na programu se našao i jedan od onih malih dragulja skromnog budžeta što, na žalost, prođu svoj festivalski život prilično u senci - Radnik meseca (Employee of the Month, 2021), dugometražni igrani debi režiserke Veronike Žedan (Veronique Jadin, potpisuje scenario sa Ninom Vanspranghe).
Naslovni Radnik zapravo je sredovečna radnica ne meseca nego i godina unazad kako na njoj i praktično opstaje čitava firma za prodaju eko preparate za čišćenje. Kao jedina zaposlena žena u vidno sekstički nastrojenoj sredini, večita menadžerka kancelarije sa konstantno niskom platom za koju obavlja pregršt poslova - od odgovornih u vezi klijenata i prodaje artikala pa do kuvanja kafe i nabavke toalet papira, odlučuje da traži povišicu od mutnog direktora pošto od regionalne menadžerke u poseti sazna za rodnu neusaglašenost primanja. ALI, spletom okolnosti njen zahtev okonča direktorovom smrću, te ona sa tog dana pridošlom stažistkinjom afričkog porekla uleće u kovitlac problema kakav nije lako zamisliti.
Radnik meseca, inteligentan i duhovit film na aktuelnom talasu osvetničkih rodnih satira sa buntovnicama sa razlogom (Devojka koja obećava, Mnogo mi je stalo, 2020), pleni pažnju zahvaljujući pripovedačkoj veštini Žedanove da za nepunih 80 minuta ispunjenih osmišljenim preokretima u minimalističkim produkcionim okvirima kaže maksimalno.
Programska celina Dokumentarci sa ivice tradicionalno je najprobranija selekcija, a ove godine naročito se iščekivala međunarodna premijera PEZ odmetnika (The PEZ Outlaw). Opravdano, jer ovaj festivalski uveliko prepoznat uradak širom matičnog SAD Ejmi Bendlin Storkel (Amy Bandlien) i Brajana Storkela (Bryan, autor odličnog dukumentarca Borilačka crkva, Fantasia 2014), na toliko jedinstven način spaja elemente krimi i špijunske fikcije sa dokumentarnim portretom naslovnog junaka da je odmah bilo izvesno kako ga laskava nagrada Fantazijine publike za najbolji dokumentarni film ne može mimoići.
Nakon što se na jednoj kolekcionarskoj konvenciji susretne sa retkim primerkom plastičnog PEZ dispenzera - figurice i zaljubi u isti na prvi pogled, siromašni sredovečni mašinski radnik i farmer iz Mičigena Stiv Glu odlučuje da započne avanturu švercovanja; PEZ je u SAD pod kontrolom američkog monopola koji zabranjuje uvoz dispenzera kreiranih u Evropi (počevši od Austrije gde bombon i nastaje 1927. godine kao pokušaj odvikavanja od cigareta), konsekventno čemu evropski modeli postaju najtraženiji na kolekcionarskom tržištu među pezistima, pojedini plaćani po komadu 1.100-1.300 $ i više. Stiv, iako nikad nije prešao granicu SAD, polazi sa sinom adolescentom put Evrope ne bi li pronašli jednu od PEZ fabrika, a prvo odredište im biva ni manje ni više nego Kolinska u Sloveniji, i to baš u jeku ratnog raspadanja SFRJ.
Gluovi se uspevaju domoći Kolinske i iz nje izvući hiljade dispenzera za male pare, a akcija "uvoza" u SAD prolazi pošto carina nije imala dokumente američkog Peza o zabrani unošenja njihovog proizvoda (?!). Tako se Stivu otvore vrata za nastavljanje aktivnosti koja mu preko noći počne donositi višestruku zaradu. Međutim, Stivove akcije brzo bivaju primećene od strane ozloglašenog američkog tzv. Pezidenta, te njihov narastajući antagonizam dovodi do obrta koji prevazilaze okvire mašte fikcije... Obilazeći dominantno postkumunističke zemlje u tranziciji 1990-ih (jedna od ključnih destinacija bila je Budimpešta), Stiv je za 10-ak godina prošvercovao oko 750.000 dispenzera zaradivši 4 miliona dolara. No, Pez odmetnik nije samo u zabavnoj igri sa i oko neuobičajeno neodoljive prevare. Nezaboravnim ga čini sigurno vođena i bogato iznijansirana priča koja zadire mnogo dublje, u sferu socijalnog diskursa, ljudske psihe i onog najvažnijeg - naših emocija.
Linč/OZ (Lynch/Oz), novi dokumentarni film Aleksandra O. Filipa (Alexandre O. Philippe) čiji je zaštitni znak da dublje ispituje fenomene filmske istorije prevazilazeći puko arhiviranje (78/52: Hičkokova scena tuširanja, 2017, Narod protiv Džordža Lukasa, 2010), inspirativna je zbirka eseja kojim nekolicina autora iznose lična viđenja veze između opusa slavnog Dejvida Linča sa još slavnijim filmskim klasikom Čarobnjak iz Oza (1939); najpoznatiji među njima Džon Voters (John Waters).
Linč je jednom prilikom rekao da ne prođe dan a da ne pomisli na Čarobnjaka, što nije teško uočiti i u drugim mu uradcima osim Divljih u srcu (1990), najdirektnijem omažiranju. No opet, metafora Čarobnjaka, kako romana Lajmena Frenka Bauma, tako i zvanično filma Viktora Fleminga, počiva na drevnoj osnovici strukture mita - susretu svakodnevice sa posebnim svetom, pa je potpuno razumljivo da holivudski klasik bude od prelomnog značaja po svest mnogobrojnih sineasta što nisu opsednuti realizmom (od aktivnih prvi padaju na pamet Baz Lurman, brat Džoel Koen). Štaviše, iako se u filmu ne pominje, jedno skorašnje univerzitetsko istraživanje pokazalo je da je Čarobnjak na prvom mestu uticaja u istoriji pokretnih slika. Linč/OZ nije samo za one koje zanima kako i koliko se iza Linčove crvene zavese krije zelena prestonica Oza Smaragdni grad. Prevazilazeći granice naslovne konekcije, Filipovo ostvarenje itekako može biti dragoceno neupućenim u osnove dramskog pripovedanja, odnosno svim zainteresovanim da proniknu dublje u kako kreativnost zaista radi.
Nakon što su već izašle italijanska i indijska verzija Nevidljivog svedoka (2016) katalonskog maga trilera Oriela Paula (Paulovo Telo, 2012, doživelo je čak dva indijska izdanja i jedno južnokorejsko), stiže i njegov ponovo južnokorejski rimejk - Priznanje (Confession) Jun Ćun Saua (Yoon Jong-seok). Dakle, ista postavka priče - dobropozicionairani čovek biva optužen za ubistvo svoje ljubavnice, te kod njega dolazi vrsna advokatica u cilju da sazna detalje. A glavni je da je ubistvu prethodio nesrećni slučaj u kom strada nevini mladić, što sve rezultira jedinstvenom igrom istine i laži, pouzdane i nepouzdane naracije demonstrirane još Paulovim filmom.
Međutim, Priznanje zavređuje pažnju kao redak primer odličnog rimejka sjajnog originala a da nije čista kopija. Naime, Jun nudi nekoliko smislenih modifikacija počevši od okruženja gde se prezent priče odvija, do onih najtežih za izvesti - uspela pridodavanja novih obrta u najdelikatnijoj deonici za iste, završnici III čina, pritom priči sa toliko majstorski ušniranim preokretima da se tako što čini nemogućim. A ipak jeste moguće, kada se vešto dopisuje i ubedljivo režira.
SF satira Satošija Mikija (Satoshi Miki) Šta učiniti sa mrtvim Kaidžuom? (What to do with the Dead Kaiju?) ostvarenje je koje u bukvalnom smislu odlazi korak dalje od popularnog japanskog podžanra sa džinovskim čudovištima (toku creature feature) tako što otvara esencijalno pitanje šta učiniti sa jednim od monstruma kada je savladan? Pogotovo ukoliko ne od ljudske ruke enigmatično strada gigantski Kaidžu, i beživotno leži u reci sa podignutom nogom na gore.
Koliko god nekada živ Kaidžu bio pretnja civilizaciji, toliko je sad mrtav potencijalni profit kao turistička atrakcija, podsticaj unapređenju nauke istraživanjem njegovog tela,... jedino da mu leš ne počinje bivati toksičan po okolinu. Drugim rečima, pred državnim aparatom od premijera do vojske problem je koji može biti rešen isključivo u prepoznatljivom Mikijevom ključu apsurda.
I za kraj najveći događaj uživo - dalo bi se reći ne samo ovogodišnje Fantazije nego joj uopšte - dodela nagrade za životno delo autoru koji je redefinisao akcioni žanr i pomerio granice filmske estetike, velikanu hongkonške kinematografije Džonu Vuu (John Woo; isto priznanje je pre dve godine Džon Karpenter ipak primao onlajn).
John Woo, foto: Julie Delisle
Vu je održao i nezaboravni dvočasovni master class, a upriličene su i projekcije kakve dolikuju - na filmskoj traci legendarnog gun fu-a Tvrdokorni (Hard Boiled, 1992), i omiljenog mu ostvarenja u SAD Ukradenog lica (Face/off, 1997) na kojem je i imao potpunu slobodu od strane produkcije, čiji je deo bio Majkl Daglas.