Razuzdan, posprdan i duboko tragičan mjuzikl
Predstava „Yankee Rose“, prema tekstu Slobodana Obradovića, u režiji Miloša Lolića, biće premijerno izvedena 5. novembra u Beogradskom dramskom pozorištu, a kuriozitet je da glavnu ulogu igra Danica Maksimović, majka reditelja Lolića koji komad s podnaslovom Slike iz Amerike najavljuje kao razuzdani, donekle i posprdni, ali duboko tragični mjuzikl.
Slobodan Obradović je izjavio da je „tekst davno nastao, nekako čekao trenutak da se dogodi i dočekao pravog reditelja“.
„Kada sam ga pisao, određeni problemi kojima se tekst bavi bili su primetni, ali je delovalo da su mali, nadao sam se da ćemo vremenom ozdraviti. A evo 10-15 godina kasnije – ne da ti problemi nisu nestali nego su metastazirali i gotovo ih je nemoguće rešiti. Nekada smo se nadali da će postojati empatija, bavili smo se time zašto je nema, a danas, nažalost, kako vidimo kad otvorimo novine – ni reč empatija više ne postoji. To je ono što je strašno i mračno“, rekao je Obradović 2. novembra na konferenciji za novinare.
Obradović je izrazio uverenje da se „nalazimo u civilizaciji koja se odrodila od tog termina zato što je novac postao bog“.
„Jedina ljubav koja u komadu postoji jeste ljubav prema moći i prema novcu. Cena koja se tu plaća je strašna i zove se usamljenost, jedna suštinska usamljenost. To zvuči mračno i jeste mračno, ali se posmatra kroz prizmu crnog humora kojeg ima dosta i s puno pop kulturnih referenci s kojima će publika moći da se identifikuje“, izjavio je Obradović.
Dramaturg Periša Perišić dodao je da je reč o slikama iz Amerike, što je i podnaslov teksta.
„U pitanju je intimna mitologizacija Amerike u obradi Slobodana Obradovića, u kojoj on tačno locira problem i smešta ga u tačan okvir, a to su devedesete godine. To je fenomen ne samo američkog sna nego i medijatizovane stvarnosti. U tom smislu vraćamo se rodonačelnici tog žanra, koja je prekardašila pre svih Kardašijana, En Nikol Smit, koja je bila uzor za glavni lik u komadu. Priča je naravno šira“, izjavio je Perišić.
Miloš Lolić, koji je izgradio uspešnu karijeru i inostranstvu, podsetio je da je od 2012. godine u Beogradu režirao četiri predstave – „Otelo“, „Čarnojević“, „Marija Stjuart“ i „Kaspar“.
„Razmišljao sam šta je moja motivacija da se vratim u Beograd. Dve stvari su bile ključne – da se uhvatim nekog domaćeg teksta, koji u inostranstvu nemam priliku da radim i, naravno, da prvi put sarađujem sa svojom majkom, koju obožavam, ali pre svega to je prva osoba koju sam u životu video na sceni. Desilo se da sam u BDP-u dobio priliku da spojim te dve stvari“, rekao je Lolić.
Obradovićev komad opisao je kao „specifičan tekst na mnoge specifične teme, koji je pisan na jedan skoro pa neviđen način“. „Nemam sa čime da uporedim ovaj tekst. Ono što je čudno jeste da je sada još aktuelniji nego kada je pisan“, rekao je Lolić.
Što se tiče predstave, istakao je da je to „za malu scenu BDP-a jedan od najambicioznijih projekata“ i da je „reč o razuzdanom, donekle i posprdnom, ali duboko tragičnom mjuziklu“.
Glavna junakinja, kako je ispričao, počinje takoreći sa dna, pa se uspinje do nekih različitih usluga, a onda doživljava da bude planetarno poznata i popularna, pa i da ne mora ničim da se bavi, a da i dalje zarađuje.
„Reč je, neću da kažem o usponu i padu, i sunovratu, ali da – o zahtevnom i teškom putu koji je pred ženom, u različitim dekadama u Americi, ali čini se pre svega u kapitalizmu i globalizovanom svetu, kojem i mi pripadamo. Reč je o jednom posprdnom pogledu na patrijarhat ili možda čak o jednom tužnom vicu o plavuši“, izjavio je Lolić.
Danica Maksimović je istakla da „tema može biti unverzalna“, jer se „odnosi na uslove u kojima su žene živele, žive i živeće, verovatno“, kao i da se „može odnositi na bilo koje ime koje nam se učini da može da stoji iza ove priče“.
„Moj lik je žena koja se bori sve vreme i ima svoj lajtmotiv koji i izgovara: Ja bih pre umrla nego se predala. Ona ide dalje, šta god da joj se događa“, rekla je Danica Maksimović.
Rad na predstavi opisala je kao zabavan, inspirativan i zahtevan: „Bilo je teško odvojiti emocije majke i glumice. Bilo je i varnica, a i divnih trenutaka u kojima sam uživala“.
„Shvatila sam da nisam ni poznavala svoje dete kao reditelja, jer nisam imala prilike da radim sa njim. Ali sam gledala sve što je radio i ovde i u Evropi. Na osnovu toga, mislila sam da je njegovo rad konceptualno drugačiji od mnogih i naših i stranih reditelja. I jeste tako", rekla je ona, dodajući da nije prihvatao predloge drugih.
„Malo sam i otplakala. Teško je zato što on ne želi da se predstavljaju bukvalne stvari, želi pozorište čisto, tačno, precizno. Studiozan je u svemu. A i inspirativan, ume da priđe glumcu, da šapne. Umeo je i da urlikne na mene. Ja se presečem, ali on valjda želi da pokaže da njegova majka nije ništa ispred drugih. I nisam bila, nadam se da mi kolege veruju, i da sam uspevala da svoj čuveni veliki ego malo smanjim, a opet da pokažem energiju i umeće koje sam stekla kroz mjuzikle u Pozorištu na Terazijama, a i u drugim predstavama, tokom sada već 50 godina postojanja u ovom poslu. Da znam da iskoristim sve te svoje žovijalnosti, ali – precizno. Nema improvizacije", navela je Danica Maksimović.
„Ovo što smo radili, mi smo se stvarno mučili, ne mogu da kažem da je teklo lagano, ali sve što smo predlagali nije dolazilo u obzir. Ima on svoju priču.
Da li je zadovoljan svojm majkom i to ćemo da vidimo. Na jednoj generalnoj probi mi je dobacio: 'Bravo, Danice', gde su mi se noge tek odsekle. Nisam verovala da će ikad to prozboriti, ali desilo se. Znači da nisam bila na krivom putum nego sam uradila. A volim ga više od svega na svetu, vi to znate, međutim umemo i da se zakačimo, ali se uvek to svede na jednu nežnu, toplu ljubavnu priču“, ispričala je Danica Maksimović.
Lolić se nadovezao: „Polovina od ovoga što je rekla nije istina, ali je druga polovina istinita“.
„Istina je da sam bio strog na probama. Istina je i da sam je zvao imenom, bilo mi je glupo da govorim: Mama, idi levo, idi desno. Pretpostavljam da je kad neko sarađuje s roditeljem u bilo kojoj profesiji to uvek specifična situacija“, naveo je Lolić.
U predstavi igraju i Ivana Nikolić, Iva Ilinčić, Milan Čučilović, Sara Ristić, Luka Grbić, Ivan Zablaćanski, Amar Ćorović, Dimitrije Cincar – Kostić, Džonatan Mastor Lumbila, Mladen Lukić i Miloš Jakovljević.
Pored Periše Perišića, dramaturg je bio i Aleksandar Radivojević. Scenografiju potpisuje reditelj Miloš Lolić, kostime Marija Marković Milojev, muziku i tekst songova Nevena Glušica, dizajn i izradu lutaka stručni saradnik Zorana Milošaković-Tasić, scensku protetiku Sinergy FX (Veroljub Naumović, Kristina Miljački, Dijana Molac), a scenski govor dr Ljiljana Mrkić Popović.
Predstava se igra na maloj sceni BDP-a „Predrag Pepi Laković“. Prva repriza je 6. novembra.
*Foto: Dragana Udovičić
(SEEcult.org)